XIV
Igras se svakog dana svetloscu svemira.
Posetiteljice nezna, stizes u cvetu i vodi.
Vise si nego ta bela glava koju stezem
rukama, poput grozda, svakog dana.
Nikome nisi slicna otkako te volim.
Dopusti da te prostrem izmedju zutih venaca.
Ko pise tvoje ime slovima od dima izmedju
juznih zvezda?
Ah, pusti me da se setim kakva si bila tada
kada jos nisi postojala.
Odjednom vetar urla i udara o moj zatvoren prozor.
Nebo je mreza skamenjena od senovitih riba.
Ovde zamiru svi vetrovi, svi.
I svlaci se kisa.
Ptice bezeci prolaze.
Vetar. Vetar.
Mogu se boriti samo protiv ljudske snage.
Nevreme skuplja tamno lisce
i odvezuje sve barke vezane nocas o nebo.
Ti si ovde. Ah ti ne bezis.
Odgovaraces mi sve do poslednjeg krika.
Privi se uza me, kao da se plasis.
Ipak ti ponekad cudna sena dira oci.
Sada i sada, malena, donosis mi kozju krv
i grudi su ti mirisne kao i ona.
Dok tuzan vetar juri ubijajuce leptire
ljubim te i moja radost grize ti usta od sljive.
Mora da te bolelo da se na me priviknes,
na dusu mi divlju i samotnu,
na ime od koga svi beze.
Toliko smo puta videli zvijezdu kako gori
ljubeci nam oci i sumrak sto se nad nama gubi
u lepezi sto se vrti.
Milujuci te kisile su na te moje reci.
Odavno voleh tvoje telo od osuncana sedefa.
Cak verujem da si vladarica svemira.
Donecu ti copihue, radosno cvece s planina,
tamne lesnike i sumske kosare celova.
Hteo bih s tobom uciniti sto prolece cini sa tresnjama.
Neruda
