Jedan Novembar
Studen. Duboka noc.
Zdaleka prozori kuca svetle.
Svetlost se stazama toci
Ko mnogo tihih sreca
Vezenih na platnu noci.
Vidim kako je dobro
Imati nocas svoj kut,
Sporo i bez svrhe idem,
Gola mi stabla beleze put.
O dobri ljudi, gorko je meni
Kad bljeste oci vasih sreca
Na moje mrtvo polje,
Pa ipak sumnjam i ne znam ni nocas
Ni sta je dobro, ni sta je bolje.
Sam svojim dahom grejem smrzle ruke
I slusam kako vreme neumorno
Okrece tocak, vecno i sumorno,
Svetlost i tamu hitec da sjedini,
I prede pokrov, velik i jedini,
Za moju sumnju i za vasu veru,
Za vasu srecu, kao i za moj bol.
Ivo Andric
