Putnik
Danas, ovde, verovatno i sutra.. Nista ne osecam..
Nema vise onih boja oko mene.. Samo sivilo.. Prazno.. Osecanja su nestala.. Mada, mozda ih nije ni bilo..
Ne postoji nista, ja ne postojim..
Samo hodam i stojim, govorim i cutim, smejem se i placem..
Jedino maske igraju oko mene.. Jedino one potisnu bol.. Plivam mracnim vodama.. U njima sam stalno.. Samo danju maskirana izranjam i dajem drugima da gledaju moju odoru.. ono ispod nje je suvise crno za bilo cije oci..
Ali plivam.. ici cu dalje, nemam nameru da stanem.. samo kazem da je ono sta vidim kada pogledam u sebe... uzasno..
Ja se ipak samo polako vucem ulicama duse, kao najveci prosjak.. Ulice koje ne vode nikuda..
I samo su one tu.. Oko mene samo tisina, muk, praznina.. Molim za milost, za razumevanje, za zagrljaj.. Ali niko ne cuje..
Pricam sama sa sobom.. Jecam.. Trazim.. Jedino sto nalazim su moje senke.. Crne.. Prazne..
Ali zaboravicu sve.. Sada, kada me gledate, kada ste oko mene, videcete jedno nasmejano lice, bezbriznu osobu.. I to je slika koju zelite da vidite.. niste spremni za ono pravo.. za suocavanje.. Nisam ni ja.. Ne za suocavanje sa svetom.. Jos uvek ne..
Ono sto je u meni tu ce i ostati.. Moje.. Do sutra, prekosutra.. mozda zauvek..
