|
koja mi je i danas digla tlak i dovela do toga da gutam. Već sam odrasla pa više ne plačem, al još uvijek ..gutam...gutam.. Moja mama je predivna žena. Možda najbolja osoba koju ja poznajem. I volim ju, možda nju volim najviše od svih ljudi koje znam. Volim njene osobine. Volim njenu iskrenost, njenu pažljivost, njezinu društvenost. Volim njen smjeh. Volim njezine ruke . Volim što je otvorena. Volim što o svemu priča. Sve volim na njoj. Ali ne volim kakva je mama. Jer to baš i nije. Odkad znam za sebe ja sam se prilagođavala njoj. Nikad nije imala vremena za mene. Uvijek u žurbi, uvijek u nekoj trci, uvijek u nekim svojim filmovima. Koji nisu bili nezanimljivi. Ali nisu bili moji. Ja sam bila sa strane. Vječno sa strane, vječno čekajuć. O da. Bila je tu. Uvijek je bila tu, ali nikad samnom. Ja sam bila s njom. Prolazila sam sve što je prolazila ona, ona nikad samnom nije prolazila što sam prolazila ja. Ne sjećam se da je ikad bila doma kad sam bila bolesna. Prohujavale su tete i tete našim domom. Čuvale me različite. Uvijek neke druge. Ali nikad mama. Kad sam operirala mandule, ostavila me je u bolnici i rekla "doći ću ti popodne". Nije došla. Ja sam čekala i čekala. Došla je kasno navečer. Bila sam budna, čekala sam svoju mamu. A onda kad je došla i kad se nagnula da me poljubi ja sam se pravila da spavam. A kad je otišla, plakala sam. Plakala sam onim tihim suzama da me nitko ne vidi i ne čuje. Najgore je kad si bolestan. A tvoje mame nema . Sve sam prolazila sama. Odkad se sjećam a to je dugo, imala sam ključ oko vrata i bila sama. Doručkovala sam sama. Ručala sam sama. Nekad smo jeli zajedno. Predvečer. Ali samo nekad. Za doručak bi mi napravila putar namazan na kruh. Gore đem. To mi je narezala na male komadiće. I ostavila na tanjuru a gore pokrila drugim tanjurom. Još i danas obožavam kruh i putar jer me podsjeća na moju mamu. Imala je zajeban život. Gadan život. I izvukla je najbolje iz sebe. Dobra je osoba, prekrasna žena. Lijepa. Mudra. Pametna. Sposobna. Ali je sjebana majka. I tako , nas dvije nikako da se sastanemo. Kad je otišla u penziju bila sam sretna jer sam mislila "sad ćemo više biti zajedno". O kako sam pogriješila. Nikad nije išla samnom u kupovinu. Nikad nije išla samnom u kino. O da, IŠLA SAM JA S NJOM. O da. Išle smo u kino, u kazalište , u posjete. Svuda smo išle ALI JA SAM IŠLA S NJOM. Ona nikad samnom. I tako smo se malo po malo otuđile. Ja više ne čekam. /čekam, lažem samu sebe/. I više se ne nadam. Sada samo tonem. Kad me nazove, a nazove kad njoj odgovara razgovor je uvijek samo "što ima novog? kako smo?" Ovo "smo" me ubija u pojam. Pa pitam "tko je to smo mama?". Ona šuti. I vjerojatno misli kako sam odurna. I hladna. A ja sam samo tužna. Jer prolazi vrijeme i shvaćam da nikad neću imat mamu. Kao što ni ona nije imala mamu. Jer je njezina umrla kad je moja mama imala 9 godina. Pa sam tako prije, dok sam još znala nešto reć, borit se, bila znala joj reć "zato što ti nisi imala mamu nemam je ni ja". No sad to više ne govorim. Zadovoljna sam sa tim malim što dobijem. Napuni frižider. Prošeta psa. Nazove. Izvjesti me gdje je bila i što je radila. Ali o meni ne zna ništa. Ne zna da moram opet doktoru. Ne zna da bih voljela da ide samnom mada sam već veeeeelika i mogu sama. Željela bih samo jednom da moja mama ODE SAMNOM DOKTORU. Da bude uz mene!!! Jer ponekad me je strah. I ponekad nije ugodno to što čuješ kod doktora. I ponekad bih voljela da me ona čeka vani i da me pita "kako je bilo?" a zatim da mi kaže "ma sve će biti u redu". No to se neće dogodit. Ona će i dalje mislit da sam ja hladno biće, a ja ću i dalje šutit i čekat da nađe strpljenja za mene i pokuša skinut moju masku. To joj ne bi bilo teško. Bilo bi joj potrebno možda 15 minuta! Ali ona tih 15 minuta nikad nije imala, nema ni sada a nikad neće niti imati. Mama, ponekad te stvarno mrzim! |