Slightly insane

I tako, došo je D-tjedan. Svi mrš na upise. Tako je, da, tako je. Negdje sam na TV-u čuo da se čovjek može osjećati usamljenije u gomili nego kad je sam sa sobom. To je istina, valjda. Onak, gledaš rulju, svi nekog poznaju, pričaju ovo ono, a ti ništ. Ti si stranac u rulji. Ti si ništa. Čovjek bez imena. Al ima nekog u rulji. Nekog ko će te prepoznati, nekog ko će te primjetit. To je nevjerojatno. Na najneočekivanijim mjestima naiđeš na neku dragu osobu. Zna to nekad bit i malo jezivo, al dobro je to. Budeš sretan. Pričaš malo s osobom, popiješ nešt, odeš kući nasmijan. Nemojte se bahatit. Nije to zdravo. Poniznost, poštovanje, ne strahopoštovanje, samo poštovanje prema drugima imat treba. Ne se bojat. Ničeg se nemojte bojat. Prijemnih pogotovo. Učili ste svi puno i puno znate. Niko vam ne može garantirat da ćete se upisat kako to želite, al isto tako ni da nećete. Nemojte se uzjebat prije ispita. Bit uplašeni od konkurencije i šta ti ja znam. Smirite se. Smatrajte to kao nešto što je neizbježno kao hranjenje. Nekad se najedeš, a nekad ostaneš gladan jer nije dobro skuvan bio krumpir. Želim vam svima da se najedete. Sam se nemojte bojat ničega, ne valja imat strahove nikake. To ti sam digne tlak u žilama, poveća se koncentracija adrenalina i šećera u krvi. A onda nemoš normalno mislit. Ni gledat. I hvata te panika. Al nemojte paničarit. Nemojte. Sam ćte tak izgubit i ono što ste znali. Nije to zdravo. Nemojte srljati. Zapet će vam kost u grlu. Dobar tek.