29.01.2007., ponedjeljak
houston, we've got a problem
svaki pojedinac, svaka jedinka čini koloplet kolektivne svijesti jednog naroda, ne čine ga političari i intelektualna elita. one ga samo malo profiliraju i prostituiraju. ali sudbina naroda leži u njegovim glavama, srcima i na kraju krajeva, mudima. nažalost, jako sam potišten i deprimiran perspektivom jer sam shvatio da je ovo podneblje vječito osuđeno na ulogu autsajdera u svakom pogledu.
posij misao, požanji čin. posij čin, požanji naviku. posij naviku, požanji karakter. posij karakter, požanji sudbinu.
|
- 10:21 -
 (0) -
 -
#
20.01.2007., subota
nenadana retrospektiva
kad sam imao dvadeset, za jednog sparnog ljetnog poslijepodneva, sjećam se k'o danas, ušla mi je mama u sobu, naprasno prekinuvši mene i Ticu u natjecanju u Minesweeperu. sjećam se da sam pomislio kako će mi pauza dobro doći jer nikako nisam uspijevao skinuti njen najbolji rezultat, a mrzim kad nisam najbolji u svemu. mama je imala pogled koji je govorio da je netko od bliskih rođaka upravo umro tako da smo oboje zanijemili u iščekivanju...
kad sam kroz nekoliko dana posjetio dokora, mama mi je ispred ordinacije na Rebru još jednom morala objašnjavati sve o Hepatitisu B i posljedicama pijenja alkohola o kojima sam najviše želio čuti. sjećam se da me nekako najviše zabrinjavala činjenica da slijedećih nekoliko tjedana neću smjeti cugati sa ekipom. jedva sam čekao da uđem i da mi doktor propiše daljnje ponašanje i najavi povratak na cugersku scenu u najkraćem mogućem periodu. po mogućnosti prije brucošijade ekonomije, a svakako za brucošijadu FER-a koju nisam smio propustiti.
mda...pa situacija nije sjajna...započeo je doktor što nikako nije bio dobar znak i već sam zamišljao kako ću na FER-u morati doći isključivo napušen što je značilo jebeno kljucanje već oko dvanaest. nisam mogao vjerovat da me snašla takva nedaća. stara je imala totalno komatozan izraz lica cijelo vrijeme i činilo mi se da joj malo fali da se onesvijesti. moram priznati da me to malo zabrinjavalo jer nisam puno znao o Hepatitisu, al sam znao da je stara paničar samo takav, tako da sam kulirao bez pol beda.
...ćemo dati sve od sebe, ali izvjesnost ciroze je...sjećam se da me tada počelo gušiti i da sam osjetio čudan osjećaj kako mi prožima um i tijelo. nisam ga nikad prije doživio i nisam mu znao ime. gledao sam doktorov smrknuti izraz lica i nisam htio vjerovati onome što je govorio. pogledao sam staru molećivim pogledom, da mu kaže da prestane srat, da mu kaže da se ne zajebava tako. no stara nije ništa govorila već me nijemo gledala pokušavajući izgledati smireno. sjećam se da je to jako loše radila, čak joj je i brada podrhtavala, a hej, ako prodaješ smirenu spiku, bradu prvo moraš smiriti. počeo sam teško disati i bilo mi je užasno vruće. tražio sam da podhitno otvore jebene prozore i izluftaju jebenu saunu.
sad mi je već stvarno bio pun kurac svega. odlučio sam presjeći čitavu spiku i priupitati doktora najgluplje moguće pitanje čisto da unesem zrno apsurda kao neophodan začin dobroj komediji...i šta, kaj mi ono dajete još par godina i to? kaj je to ta spika? bio sam zadovoljan kak sam to plasirao jer deus ex machina je bio stvarno neophodan da razjebe komornu atmosferu koja je zavladala ordinacijom. stara se uskomešala i onda odjednom briznula u plač. o jeeeemti maaateer...pomislio sam i rekao staroj da kulira i da ne unosi nepotrebnu nervozu. gledao sam doktora, a ovaj je gledao mene. i ništa. tišina. o jeeemti maaaater!!!! nervoza me odjednom počela uništavati, cupkao sam na stolici u iščekivanju, a vulkan se odjednom počeo buditi u meni. osjećao sam da ću eksplodirati i da će posljedice biti stravične. stara je prepoznala simptome i nježno mi prislonila ruku na rame. to me strašno nerviralo. nisam tražio tješenje, nisam tražio utjehu, tražio sam brzu dijagnozu, efikasnu terapiju i leteći odlazak iz ove odvratne prostorije.
odjednom je pička od doktora odlučila progovoriti. govorio je o neonatalnom, kroničnom Hepatitisu, velikom oštećenju jetre, vjerojatnosti ciroze, ali i o tome da se ne treba predavati i da će oni učiniti sve da mi pomognu. govorio je da je to vrlo zajebana, progresivna bolest i da ne mogu garantirati ništa. prekinuo sam ga...i koje su šanse da se izlječim? odgovorio je kratko i jasno. male.
vulkan je bio aktiviran i erupcija je sad postala samo pitanje trenutka. znači ja lagano idem prema cirozi jetre? kimnuo je glavom. koje su šanse da se izlječim? male. kolike doktore, kolike u postocima? 1:1000000. jedan naprema milijun, jel? da. ako sam ja taj jedan, kolike su mi onda šanse? ne razumijem. ako sam ja taj jedan od tih milijun, kolike su mi onda šanse doktore? pa onda je 100%. lava je u tom trenutku nadošla. pa jebem ja onda tebi mater pederčino!!! stara je skočila prema meni u pokušaju da evakuira doktora od onoga što je tek trebalo slijediti....nemoj sunce moje, sve će biti uredu..nemoj ljubavi... to me samo još više razjarivalo i ja sam sve žešće pederčini sasipao u lice...
na putu do doma nismo baš previše komunicirali. mama me tješila, govorila o Bogu, o vjeri, a ja sam govorio staroj da mrzim i Boga i vjeru i proklinajo sudbinu koja me zadesila. no, nije me još dugo držao gnjev i ubrzo nakon što smo došli doma sam se skroz smirio. nazvao sam Ticu i ispričao joj šta se desilo. plakala je i tješila me i govorila mi koliko me voli i da ćemo zajedno pobijediti mog neprijatelja. ja sam tješio nju i govorio da će sve biti okej i da ne brine. bio sam prazan. tek navečer kad sam legao na spavanje osjetio sam da se opet nešto budi u meni. onaj osjećaj koji me prožeo u doktorovoj ordinaciji i kojem nisam znao imena opet me napadao. grčio mi je um, tijelo, dušu...paralizirao je je svaki dijelić moga bića. nekoliko godina kasnije sam saznao da je to bila jeza. borba protiv jeze je uzaludna borba. zaspao sam u jecajima koje sam prigušivao jastukom koliko god sam mogao.
|
- 11:43 -
(9) -
-
#
15.01.2007., ponedjeljak
drugi dijo
evo me nazad da pišem dalje, ovako pa pomalo. pa nije švabo na husinu jebogabog! đe sam ono stao? život me nije mazio al ni ja se nijesam bunio nego sam zapeo brate iz petnijeh žila da mu kako doskočim. da ga pobjedim. kako od Špicinog posla nisam zarađivao dovoljno da podmirim i starog i svoje pretemzije, uglavijo sam sa Vujom da mi posudi neku malo veću paricu dok se ne snađem. Vujo je u selu glasio kao bogat i malo neurozan čojek koji svakomu ko mu nadođe posudi pare pa kad ovaj uzmogne onda mu vrati. stara je po čitav bogovetni dan bugarila vrag ti naprdak odnjo i kazivala mi da nejdem kod Vuje da ću glavu izgubit i da to nijesu posla za mene. reko sam joj da ne prdeka previše jer da mi je već šesnajsta i da ne mislim zavijeke jest proju. nadan kad sam krenuo kod Vuje po dogovorenu paricu dočeko me stari na izlazu i reko mi da je Vujo oprdak odčojeka koja će mi posudit paricu a kad mu neću moć vratit da će mi noge polomit.
imo sam dobar plan i nema majci da Vuji ne bi vratio pare mada mi je spuco dobru kamatu. čim mi je Vujo doturio paricu odma sam ušo u isplamnirani poso s farmerkama. prvo sam se pozabavio kokumrencijom i dogovorio megdan sa kinezima na buvljaku u 2 ujutru. išlo nas petnajst i njih isto. i dođemo mi prvi kad oni već tamo. satrali smo ih samo tako ali i mi smo imali žrtava. burazer mi je dobro najebo jer je naletio na brus lija lično. jebiga. poručili smo im da se vataju riže a da farmerke zaborave. odma sam ušo u rizik i platio Jozi da mi šleperom dovuče robu iz italije. pito me dal želim da mi za još para nađe čojeka na granici da mu platim pa da kad mi šleper nadođe da ne ćiri već da žmiri. ništa mi pod milijem bogom jasno bilo nije al dao sam mu pare. farmerke su u nas vavije bile na dobrom glasu i sve je kazivalo da će poso bit med i mlijeko.
al sjebo me Jozo samo tako. pičketina je nestala i nije se pojavljivo više tjednima. osto ja bez parice i farmerki. po nekoliko puta sam išo mu do sela da ga tražim i da mu se napijem krvi. ali posvaki put mi je njegov stari reko dase još nije pojavio i da nezna đeje. ja sam mu svaki put ispričo kakva je stvar i da mu reče da čim se pojavi da mi se javi. stari je reko da će mu reć ako ga vidi. ovakva situacija me skroznaskroz pojebala jer ja sam ćio prodavat te farmerke ođekare u našem kraju po duploj cijeni a znam sto posto da bi to otišlo bratemili ko alva. kad bi sve otišlo prvo bi vratio Vuji pare a ostatak bi zadržo. onda bi jope posudio ali ovaj puta manje i nadodo dijelu koji imam pa bi jope dadno Jozi da mi jope ode pokupit farmerke u italiju. tako bi ponavljali sto puta ako treba dok ne bi vratio Vuji svu paricu a jope imo i zasebe da uložim u novi poso koji mi je bio napameti. burazer mi je govorijo da mi je ideja zakurac i da ništa odtog biti neće. i da kome ja mislim prodavat tolke farmerke. reko mi je još da on satijem ne će da ima ništa al daćemi pomoć s kinezima.
jebiga kako su mi ruke sad bile savezane čeko sam dan kad sam Vuji trebo vratit paricu. kad je taj dan pristigo nije mi preostalo drugo nego otić do Vuje da mu objasnim simtuaciju i da me zericu pričeka. izamariso me brutalno bez previše priče i poručio da imam dosutra da mu vratim paricu a ako ne vratim da će jope da me sredi al ovaj puta i burazera. kako je burazer već dobio po pički od kineza kreno sam podhitno kod načelnika da mu ispričam i za Vuju i za onu pičketinu od Joze i za burazera i za plan. vidijo sam da me pozorno sluša i to mi je uljevalo veliku nadu. na kraju je samo reko da idem u bajbuk dok ne nađu Jozu i ispitaju simtuaciju oko carine i šverca. jebomajkusvoju kad me onda nije šlagiralo nikad neće.
al barem sam se riješio Vuje i spasio i sebe i burazera. sutradan je došla neka hrgetina od čojeka i otvorila mi ćeliju i bez priče me počela bubetat u drobinu što se i nastavilo tolko dugo dok mi čitav zrak iz mene nije izbacio. reko mi je samo da mi Vujo poručuje da mi daje dosutra da mu vratim još više para ili da ćemi i starog dočekat. reko mije i da mi buraza nijesu dirali kad su ga vidli onako sjebanog od kineza. nijesam znao šta mi je činit i odmuke sam skoro plako. uskoro se pojavio i načelnik i reko mi da iđem kući. kasnije sam dozno da je stari dolazio i dao neke pare načelniku da me puste jer nemam još osamnajest. kad sam izašo van vidio sam načelnika i Vuju u birtiji kako pričaju pa sam brže bolje reko načelniku da je to taj Vujo o kojem sam mu pričo...
eto zasad tolko. ima tu još štošta da se kaže i prikaže i kad se svega sjetim pravo da vam kažem muka mi dolazi al sve je to izamene i bolja vremena me doskora čekaju. dokad nastavim uživajte u pjesmi koja me je često noćima u tugu umatala.
|
- 13:02 -
(20) -
-
#
10.01.2007., srijeda
prvi dijo
genijalno mi je ođekare u rvatskoj. kupijo sam si sebi diplomu, al samo dase šminkam jer itako mi poso ide ko od šale. štaš jebateled, nekima je dobro moj pobro a nekima đegolica i nije. imam brate para i svima sam drag. i to je živa istina. a i da nemam jope bi se snašo jer ja sam ka mačka. kako da ju bačiš a ona jope nanoge. sa time se rađaš nemoš ti to učit. životni vakultet sam ja završijo i nema ko da mi prigovori. pa jebemumater jesam ja kriv što mi se kad mi se prikaže prilika ja ju ščepam? borim se brate za sebe i za svoje kao i ti za sebe i za tvoje. nijesam ti ja kriv ako siti nesposoban. đaba ti svi vakulteti svijeta ako nemereš shvatit kako život ođekare vunkcionira. paz vamo! ovo je moja priča.
već sa dvanejst sam shvatio dami u školi nejede a i dami ide jope bi napravio isto. jer ovi sa vakultetima samo nešto prdekaju a ništa brate moj komkrento da urade. kreno sam odma za Špicu da raznosim robu za neki bakšiš i patijo sam se junački al sam znao da jebateled neće dovijeka ova muka da traje. usput sam odrađivo za popa neke poslovne zadatke pa bi mi i on neku paricu udijelijo. nije mi bratemili bilo lako pogotovo kad sam prolazio kraj zadruge gdje je ostala dječurlija neđeljom gonjala lopte i djevojke dok sam ja gonjao robu sa sajma. al sam bijo uporan u svome poslanju jer nijesam htio da ko stari vavije budem bez para. da kozje brabonjke prebirem i rmbačim za crkavicu. a za šta? za ništa. niđe bijo nije nikakva svijeta vidijo sav se osušio od muke koju mu je bog podario. e ja sam reko neću bratemili neću nipodkoju cijenu da se patim tako. starome je bilo pravo i bijo je ponosan što donosim u kuću neku paricu ali nije mi to govorijo već mi je mater to rekla kad se satrala od loze koju nam je kumašin doturio da se častimo. znao sam ja to i znao sam da nije starome lako. jebešmumater nas deset a ja najstariji. pravo da vam velim u toj halabuci i poslovnoj strci nijesam ni poznavo neke.
eto zasad toliko, imam ja još štošta da ispričam svakojaku kotu i ponezgodu do današnjeg dana kad ovo pišem. ali umorijo sam se pa ću nastaviti već idući put.
|
- 12:03 -
(15) -
-
#
09.01.2007., utorak
pet stvari koje niste znali o meni
ovo je luda ideja, superiška. hvala nebesima da se netko dosjetio, jer ljudi moji, pa moramo se malo bolje početi upoznavati.
nažalost kako ljudi koje čitam ili koji mene čitaju, ili su već dobili zadatak ili su predosadni za ovako nešto, nemam koga predložiti da nastavi foru.
ali, evo pet detalja koje zasigurno niste znali o meni:
1. toksiram se vinjakom
2. noći su mi naročito teške
3. želim zablistati u onom u čemu sam jak
4. kosa mi se na glavi diže i strašno me ljuti kad vidim da idioti postaju cijenjeni ljudi
5. žurim da ne zakasnim
|
- 21:07 -
(0) -
-
#
|
