Neka druga ( bolja ) vremena...

Pozdrav i dobrodošli na moj blog.
Potaknuta nedavnim nemilim slučajem pedofila koji je napao devetogodišnju curicu u mojoj zgradi i mom ulazu u Sesvetama u 20h navečer, razgovoru s mojom i dečkovom mamom, bacila sam se na razmišljanje o tome zašto su se vremena toliko promijenila? Ili samo ljudi?

Od te večeri mamu je još više strah kada se vraćam doma, pa bilo to u 18, 20 ili 22h. Zove me i pita gdje sam i kada/kako mislim doma. Mene to zna živcirati jer nisam više mala i imam osjećaj da me kontrolira, ali je ipak razumijem jer se normalno, brine. Nije ni meni svejedno za mene jer živim u nesigurnom kvartu u Sesvetama koji je poznat po incidentima. Plus, žensko sam i to je ponekad, dovoljno.
Priča mi tako mama da je u doba njezine mladosti bilo sve potpuno drugačije. Ona se znala vraćati iz noćnih provoda bez trunke straha da će je tko napasti. Dešavalo se upravo suprotno, ljudi su znali prilaziti i pitati treba li je odvesti kući, a kada bi prihvatila, ne bi se dogodilo ništa što bi danas bio izgledni scenarij. Pokušaj silovanja, preprodaja organa, šverc ljudima i sl.
Istu stvar, baš jučer mi je pričala i dečkova mama. Put autostopom je bio pod normalno i bez straha. Put noćnim vlakom, autobusom, tramvajem, jednako kao i u podne. Bezopasan. A danas, danas nisi siguran ni usred bijela dana nasred Trga bana Jelačića pred masom ljudi. Trebaš imati oči širom otvorene i biti stalno na oprezu. Kaže mi mama, danas imaš svakakvih luđaka pa se ja pitam, samo danas?
Obje su mi pričale i kako je sam odgoj djece u njihovo vrijeme bio još lakši i bezbrižniji. Njihove mame se nisu toliko bojale, a ni one za nas dok smo još bili mali. Sjećam se dok sam još živjela u starom kvartu i u kući kako sam s klincima iz kvarta znala dugo ostajati vani, znalo je proći i 23h, a nas nije bilo strah ničega. Sad je mene, s 23 godine, pomalo strah ići na bus u 23h.

Zašto su se ljudi toliko promijenili i što nam se zapravo događa? Jesu li se promijenile društvene vrijednosti, je li društvu pao moral? Zašto se ja danas ne bih usudila sama autostopom, a moja mama je to radila? Zašto se ja ne bih usudila zaspati u noćnom tramvaju na putu kući, a ona je? Zašto ja s grčem u želucu ulazim u svoj kvart i idem prema zgradi i zašto se osvrćem oko sebe, a ona je bezbrižno stizala kući?
Je li problem u današnjem pravosuđu ili samo u ljudima i kad smo postali, zvijeri?

Do čitanja!