Challenge - Day ... ni sama ne znam koji ...

četvrtak, 22.09.2016.

Pozdrav i dobrodošli na moj blog.
Vrijeme je da priznam poraz u blog izazovu. Nije išlo. Došla sam do pola, ali obaveze su bile jače od mene. Sad ih imam malo manje, ali ne mogu se više vraćati na staro. Odlučila sam ne nastavljati po redu nego iz ostatka izazova izvući najbolje teme i dati im maksimum jer o nekima ni nemam što, pa bi to bio jako loš (prislini) post, a to si na blogu ne želim ni dozvoliti. Kada njih iscrpim, kreću samo moje teme i samo kada ja to želim.
Danas ću vam onda iz svoje perspektive pokazati što je samokritičnost. Naime, tema je što bih promijenila na sebi.
Bio je post s temom vrlina, sada suprotno, malo lakše. Uvijek sam bila kritičar, ne samo prema drugima nego i prema sebi. Težila onom najboljem, a kada bi mi netko i rekao da sam to dostigla, išla bih i dalje, jer to za mene nije bilo to. Moje promjene koje bih radila ne tiču se fizičkog izgleda, jer ne da sam prezadovoljna nego mi to nije važno, prije je i bilo, ali odrasla sam i shvaćam da je to sporedna stvar. Karakter je sve.

Prvo što bih promijenila na sebi je ponos. Jako sam ponosna i jako držim do toga. Nema šanse da bih se ja ispričala za nešto za što nisam kriva, a ako i jesam, teško mi je. Vjerojatno je do horoskopskog znaka, ali ne mogu protiv toga. Ista stvar je recimo i kod svađa, ja se nakon nje jako rijetko, gotovo nikada ne javim prva, mada to poželim. Nije važno ni s kim sam se posvađala, dečko, frendica. sestra, starci.
Uz to se veže i moja tvrdoglavost jer ja jako rijetko popustim, štoviše, ljutim se ako nešo nije po mojem. Nekada me ljutnja prođe odmah, nekada dovede do svađe pa onda ide onaj ponos. Kada ja sebi zacrtam nešto, to uglavnom mora biti tako i ne popuštam osim u iznimnim okolnostima, ali samo jako iznimnim. Tako je bilo oduvijek i ljudi koji su sa mnom dugo to znaju. Zna to biti jako iritantno i naporno, posebno ako je netko drugi isto takav.

Zadnje što bih voljela da mogu promijeniti je da se ne vežem lako. Nažalost, oduvijek se vežem. Čak i za stvari. Eto npr. kišobran kojeg mi je tata kupio još u srednjoj školi. Meni i sestri, iste. Sestra je svoj izgubila nakon deset dana, ja svoj još imam. Već negdje 5 godina. Prošao je sa mnom sve moguće kiše, oluje, mećave i tuče. Malo je potrgan, ali služi svrsi. I toliko ga volim i čuvam. Pa ljudi, ja mu tepam. On me doduše neće tako lako ostaviti, za razliku od ljudi. Za njih se jednako lako vežem, ali i jednako lako ostanem razočarana. Malo mi treba da mi netko bude prirastao srcu. Znam da to ne bih smjela, da se previše izlažem i u to sam se više puta uvjerila i malo, ali malo sam sad i opreznija, no opet ne onoliko koliko bih trebala. Ne vjerovati svakome i ne očekivati da će ti svatko do kraja života biti prijatelj.
Ja sam doduše, presretna jer imam dečka i prijateljice koje će mi to stvarno biti do kraja života i dovela sam se do situacije da mi na tom levelu više nitko ne treba.

To su stvari koje bih voljela potpuno, do temelja promijeniti. Ne biti tvrdoglava, preponosna i naivna. Nešto se mijenja lakše, nešto teže, nešto nikako, ali svi imamo takve mane s kojima se mora i može dalje. To je život. To smo mi, ljudi. Nesavršeni.
Ako ne možeš promijeniti, prihvati i izvuci pozitivnu stranu toga.

Budite iskreni, koja je vaša najveća mana?

Samokritičnost je vrlina i pomaže.


Do čitanja!

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.