kruh naš svagdanji ...
utorak, 30.05.2006.
Pajo napisajo, ja nisan mogajo od žalosti i suznijeh očiju...
Ovo što nan se je dogodilo teško je virovat. zbog radi razloga toga, te žalomsne priče, ja to nisan mogajo pisat jerbo su mi suze na ove moje oči vrcale i sve padale po leftopu. Undak san Paji proslidijo leftop, i Pajo napisa:
Taman smo se ukrcali u tobus, a veseli šofer je uskliknijo: „Pravac Zimbabvej!“
Niko sretniji od nas. Napokon je došo taj trenutak kaćemo ugledat cilj našeg puta.
Oma je cijeli tobus živnijo te zapjevo onu staru: „Kad si sretan ti udari dlan o dlan…“
Nu, tu me doceko Kral i reko: „Slušaj Pajo, nemoj se zajebavat već napiši rezime cijelog puta!“
Nevoljko, al ipak sam pristo te sam zašpicijo timtanu olovku i umočijo u jezik te počevo
pisat inpresije sa putovanja na friškom paloma jednokratnom ubrusu.
Prekrasni pejzaži pustinje su se nizali jedni za drugim. Nismo znali koja je dina ljepša od druge.
Oduševljeni Braco je viknijo: „Vidi koja plaža!“ – te je nehotično počevo oblačit tange nebili se isunčo, ako bismo slučajno stali.
Vanzemaljac je pirijo loptu za plažu, a Kral je pripremo „Koperton“ kako ni mi, a bogami ni ženske nebi izgorili na suncu.
Tobus je pičijo svojom rutom za Zimbabvej ne mareći za naše potrebe sunčanja,pišanje u dalj te bacanja okešalih jaja sa ramena i ostalih pješčanih sportova uobičajenih za plažu.
Iznervirani Kral je viknijo: „Tani Tobus!!“
-„Oću kurac!“- uzviknijo je šofer te dodo gas.
Srećom u nesreći u pustinji smo zatekli iznemoglu bakicu sa osmogodišnjim unukom te se šofer smilovo pa zaustavijo tobus, a mi smo to, muški odma iskoristili te napravili takmičenje ko ima većeg. Onaj koji ima najmanjeg moro je „popit“ čvoke od ostalog dijela muške ekipe.
Pobjedijo je Vanzemaljac(pošto nije sa ove planete), a neću reći koje izgubijo, ijako me još i dan-danas boli glava od čvoruga.
Ženske iz ekipe u bade kostimićima su veselo štrikale, heklale, vezle, radile vilerove gonblene uz: „dva klot, tri frket..“- te razmjenjivale iskustva: „Kako bodeš vilerov goblen, a nikad se ne ubodeš?“- pita jedna.
-„Ta ubodem se ja, al samo tamo di treba!“- odgovori druga te sve ženske prasniše u smijeh, ijako nama muškima ništa nije bilo jasno i u čudu smo se pogledali.
Tu nas prekine šofer:“Svi u tobus! Pravac Zinbabvej!“
Nismo se pošteno ni ukrcali u tobus, a pita Borut: „Di je ona bakica sa osmogodišnjim unukom?“
Nije stigo ni završit, a bakica se razodjene te vidimo da je oko struka obružana molotovljevim koktelom ručne radinosti pa kaže: „Nisam ja bakica! Ja sam terorista Muharem Al Abdul Džabar, ba, a ovo je moj sin Harun Al Rašid! Ukoliko se pokrenete aktiviraću eksplozivnu napravu ručne radinosti paćemo svi u vazduh. Drži to sine na nišanu i odvoji muške od ženski, bolan!“-progovori na čistom bosanskom sa vidnim naglaskom na hrvackosrbskom jeziku.
-„Oću babo!“ – kaže mali jedva višlji od pola metra te isuče kalašnjikov bjeloruske projizvodnje.
-„Jebevamate'… pićke lijevo, a kuronje desno!- kaže mališa.
Od straha ženskima popadaju gaće.
-Babo, babo…vidi pićke zinile..babo jel mogu ja to prošarat šarcom??
-Ne pucaj sine, bolan trebaju nam ko taoci! A to što ti je u visini očiju nisu pićke. Pićke su ovo što drže ruke u vis, a u visini očiju ti je pička, razumiješ bolan?“
-„Joj, babo! Svejedno bi ja to izrešeto, vidi kako zjeva.
-„Slušajte vamo, bona. Saste okupirati i uzeti ko taoci i ako budete slušali ništa vam se loše neće dogodit. Saćemo svi skupa zajedno doć tobusom do tornjeva blizanaca i zabiti se u nji. Jel ko zna di je Amerika?“ –prijupita Muharem Al Abdul Džabar.
U tobusu je zavladala grobna tišina.
-„A? Biću precizniji, jel ko od vas zna dije gradić Pejton u Ameriki kako bi došli do val streta te se raznjeli sa tobusom. To su vam…kako bona da vam rećem onako dvije… ba, velike zgrade…ko…ko…kurac kad skoći!“
Tu se Kral iznervira pa zaurla: „Znao sam da će nas Pajino sranje uvuć u govna, a ti Džabare koji si ti kurčev terorista kad ne znaš da su tornjevi srušeni prije par godina!!!! I to nije u gradiću Pejtonu već NjuJorku, a Ameriku si pogodijo samo me ćudi!“
-„Babo…babo!!! Jel to istina?? Babo… štaću sad, babo??“- zavapi mali Harun Al Rašid.
-„Lažu sine, pucaj bona rafalno!“
RATATA-TATATA-TA!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
-„Babo, babo vidi ne padaju, a ispraznijo sam dva šanjžera u nji, bolan! Šta je to babo, upićku?“
Tu Muharem Al Abdul Džabar zaroni glavu u šake i počme plakat: „Đaba pucaš sine, kad smo zalutali u pustinji, tranpijo sam bojeve metke za manevarske sa bedujinima da bi dobili par kila kamilje paštete da neumremo od gladi!“
-„Upićku, babo! Babo, babo! Nemoj sad plakat već se raznesi molotovljevim koktelom rućne izrade koji imaš oko pojasa da im jebemomate'!!!!
-„Nema Harune, bolan ni molotovljevog koktela. Popili smo ga dok smo lutali pustinjom kako ne bi umrli od žeđi! To su samo prazne flaše sa fitiljom od glotanih gaća.“- sada već Muharem Al Abdul Đabar ne mogavši više izdržat zarida od plača.
-„Upićku babo pa štaćemo sad?“- zaplače i mali Harun.
Ovo nas sve nekako u tobusu rastužilo pa priđemo i počnemo ih tješit te ja iščupam iz guzice zadnju bocu „Ribara“ i to crnog te ponudim Muharema Al Abdul Džabara koji to iskapi na eks i započme svoju tužnu priču:
„Ja nisam Muharem Al Abdul Džabar, ja sam pravim imenom Hašim Hučkuk- Hoki, pijevać narodne muzke iz Visokog…“
Tu ga Kral prekine:“AAAAAAAAAaaa…pa to si ti? Sjećam se tvoje pjesme iz 67 kojom si pobjedijo na Gitarijadi u Doboju: Ašik Aginica zunbul bere dok je Aga ne odere.. Tada si snimijo i ploču za „Diskoton…A jel može jedan autogram za mene i otukd to da si ošo u teroriste?“
-„Ma mere avtogram, a kako sam ošo u teroriste? Bilo je to vako. Sve je bilo dobro i lijepo….Snimo ti ja ploče za „Diskoton“, „Jugoton“ '53, '67, '74 i nastupo širom bivše Jugoslavije: Mohorović Donji, Divčibare, Mrzović, Babin Zalizak, Babin Kuk, Titovo Jajce, Piranski Proljev, Šabac, Mlohavi Donji…da ne nabrajam i nema di me nije bilo. Bolan i lijepo se živilo, a onda došla '84 i niko živ više ne sluša narodnu muzku. Zavlado neki turbo-folk i nema više posla za mene ni za lijek i ja kuću-štaću spakujem u fiću pokojnu ženu Ufatimu i pokojni petero djece: Muju prvog, Muju Drugog, Husu, Hasu i Nedžadu pa pravac Njemaćka. Tu sam radijo, bolan, na baušteli i dobro se zarađivalo, ali ni to nije dugo trajalo.
Njemaćka se ujedinila, raspo se Sovjecki Savez pa navalili ko lud na gaće, bolan, ovi poljaci, azerbeđijanci, ukrajinci, bjelorusi i štatijaznam ko sve ne, na bauštelu u Njemaćku i poćelo rušit cijene tako da sam ope osto bez posla.
Već je bila došla'98 godina i taman mi se rodijo ovaj moj sin što je samnom Mujo Treći.
Teško se živilo, bona, al srećom moja pokojna žena Ufatima koja je radila u bordelu upoznala je Iznoguda, ćuvenog teroristu te ga dovela kući. Tu nam ovaj predloži da se raznesemo i daće svaki od nas dobiti po sedam iljada dolara po raznošenju. Tu meni proradi kliker i ja zbrojim da nas ima sedmero i seam puta seam je ćerestdevet iljada dolara i s tom svotom bi se pristojno moglo živit. Muju Trećeg nisam raćuno, jer se tek rodijo, a i mali je mogo bi nešto zaštekat pa bi bilo belaja. Nisam htijo riziokovat. Tu ja pljunem u šaku i pružim ruku Iznogudu te kažem: Važi!
Ovaj nas lijepo opaše eksplozivom, uplati kaparu i prvi cilj nam je trebo bit tornjevi blizanci di bi se Ufatima prva raznjela te tako prijuštila i prvi seam iljada dolara.
Sjeli mi u fiću i pravac Amerika. Negdje iza Klagenfurta pritjera mene pišat i ja povedem sa sobom Muju Trećeg kako bi mi pravijo društvo. Nisam ga bolan ni pošteno isuko, a eksplodira fićo i odu u vazduh Ufatima, Mujo Prvi Mujo Drugi, Huso, Haso i Nedžada.
Ufatim se za glavu od muke i zavapim:Ma ne sada pićkavammaterna, nismo još stigli na cilj. Koće nam ovo platit bolan!!?? I tako mi ošlo u vazduh ćerestdvije iljade dolara. Ako onda nisam popizdijo, bona neću nikad. Znao sam da se na ženu i djecu nemoš oslonit!
E, eto tako od '98 Mujo Treći i ja lutamo tražeći put do Amerke dok napokon vas nismo sreli, a vi mi kažete da su tornjevi već srušeni!“ – završi ovu tužnu priču Hašim Hučkuk – Hoki, a mi svi zaplakašmo zajedno s njim.
-„Glavu gore, nije sve tako crno!“- kaže Vanzemaljac.
-„Kako bona, nije?“- zavapi Hašim.
-„Pa, lijepo, do 2014. obnoviće Amerika tornjeve pa ćeš se moć lijepo raznjet i zaradit pare.“
-„Jel stvarno, ba?“- ozari se lice Hašimovo.
-„Ma stvarno!“- svi veselo potvrdimo.
-„E onda dobro! Sad ja odo paću vas ponovo otet 2014. da se svi zajedno sa avtobusom raznesemo ćim izgrade te kurce.“- poskoči Hašim te iskoči iz avtobusa zajedno sa Mujom Trećim.
-„Nema problema!“- kažemo svi u glas i počmemo im mahat sa suzama u očima radujući se ponovom susretu za koju godinu.
-„PRAVAC ZIMBABVEJ!!“- povika šofer te doda gas do daske.
A dije rezime putovanja? A kobi ga piso nakon ovog svega.
evo van i slika velikoga terorista Muharema Al Abdul Džabara zamaskiranoga u bakicu:
Živijooooooooooo svima, ako se nekom dalo ovo čitati.
