~ tko sam ja uopće? ~

Proteklih par sati ove večeri sam proveo sa starim prijateljima. Malo smo se prisjetili vremena kad smo češće bili skupa, i situacija u koje nas je život zajedno odveo. Jest da oni mene ne znaju baš, ali ja njih znam odlično. Oni se zovu David Gilmour, Roger Waters, Rick Wright i Nick Mason a obično se kriju pod imenom Pink Floyd. Večeras sam "sam u kući" i švrljam po internetu tražeći zabavu. Slučajno sam ih našao. Znate kako je - jedan link vodi do drugog, i tako. Gilmour ima novi album kojeg sam poželio skinuti s interneta. Dok se to skidalo malo sam švrljao po njihovim stranicama i naletio na neke stare video zapise, pa sam i to usput gledao. Šta da kažem... Odrastao sam uz Pink Floyd i doživljavam ih kao nešto svoje. Bili su mi najdraži bend, iako sam u životu stvarno svašta slušao. Doduše, u jednom periodu života bio sam fanatično opsjednut Grateful Deadom, ali ovo s Pink Floydom je nekako dubinski. Ma nije to samo stvar slušanja, to je nadraslo i samu glazbu... Jednom je neki novinar nazvao glazbu Pink Floyda "većom od života" i to je stvarno najbolji pokušaj dočaravanja "onog nečega" na što sam se i ja zakačio. Iako već odavno ne slušam Pink Floyd (aktivno), još uvijek negdje u meni postoji emocionalna povezanost s tim zvukom, pa kad gledam filmove i slušam malo me vrati u stare filmove. Između ostalog, pogledao sam i snimku koncerta od ovog ljeta, kad su se ponovo okupili u originalnoj postavi povodom "Live aid G8" koncerta, pa me puklo na nostalgiju. Bilo ih je lijepo vidjeti opet zajedno. Kao da sam stvarno ponovo sreo stare prijatelje.