Marketing
Hej drugovi jel vam žao...
Proteklih par sati ove večeri sam proveo sa starim prijateljima. Malo smo se prisjetili vremena kad smo češće bili skupa, i situacija u koje nas je život zajedno odveo. Jest da oni mene ne znaju baš, ali ja njih znam odlično. Oni se zovu David Gilmour, Roger Waters, Rick Wright i Nick Mason a obično se kriju pod imenom Pink Floyd. Večeras sam "sam u kući" i švrljam po internetu tražeći zabavu. Slučajno sam ih našao. Znate kako je - jedan link vodi do drugog, i tako. Gilmour ima novi album kojeg sam poželio skinuti s interneta. Dok se to skidalo malo sam švrljao po njihovim stranicama i naletio na neke stare video zapise, pa sam i to usput gledao. Šta da kažem... Odrastao sam uz Pink Floyd i doživljavam ih kao nešto svoje. Bili su mi najdraži bend, iako sam u životu stvarno svašta slušao. Doduše, u jednom periodu života bio sam fanatično opsjednut Grateful Deadom, ali ovo s Pink Floydom je nekako dubinski. Ma nije to samo stvar slušanja, to je nadraslo i samu glazbu... Jednom je neki novinar nazvao glazbu Pink Floyda "većom od života" i to je stvarno najbolji pokušaj dočaravanja "onog nečega" na što sam se i ja zakačio. Iako već odavno ne slušam Pink Floyd (aktivno), još uvijek negdje u meni postoji emocionalna povezanost s tim zvukom, pa kad gledam filmove i slušam malo me vrati u stare filmove. Između ostalog, pogledao sam i snimku koncerta od ovog ljeta, kad su se ponovo okupili u originalnoj postavi povodom "Live aid G8" koncerta, pa me puklo na nostalgiju. Bilo ih je lijepo vidjeti opet zajedno. Kao da sam stvarno ponovo sreo stare prijatelje.
Post je objavljen 19.03.2006. u 00:43 sati.