Pridruži se fresh ekipi na novom forumu www.tipkalica.com!!! Vidimo se, pozz.;)
20.10.2008. (09:07)
-
-
-
- - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...
Mensur
ČOVJEK IZA KNJIGE:POMOZITE MI DA SPASIM MILANA
Vijest iz češkog političkog tjednika Respekt začas je obletila zavrćenu kuglu kojom se vozamo bezdušnim svemirom:stanoviti Adam Hradilek,uposlenik u Institutu za istraživanje totalitarnih režima i sviranje k.od ofce ražalostio se nad izvješćem br.624 iz 1950 jer:
"Danas oko 16 sati, student Milan Kundera rođen 1. travnja 1929. u Brnu došao je u ovu stanicu kako bi priopćio da se jedna studentica treba tijekom večeri sastati sa stanovitim Miroslavom Dvořáčekom. Potonji je pobjegao iz vojske, a lani u proljeće je ilegalno boravio u Njemačkoj.." Narečeni Miroslav je po nesreći stvarno boravio u susjednoj i prijateljskoj a malo zapadno Njemačkoj u nekom izbjegličkom logoru pa ga Švabe zavrbovale i zabukvile te se časni partijski sud kao na brnu zanjihao između smrtne kazne i 14 krugova oko sunca u, s ašov,lopata,pijuk i kolica, ljekovitom rudniku urana i atomskih bombi.Srećom, suci su pali s brna i Miro je upućen na ovaj svijet na izdržavanje kazne.. danas u vrlo socijaldemokratskoj Švedskoj(meni su kao komunisti te socijaldemokrate uvijek izgledale sumnjivo) izjavio da zabole me sad tko me je cinkario,odoh ja kopati po svojoj bašči švedske grenčice i druge biljke. Dok su Švabe vrbovale Miru,možda koji Mjesec kasnije Milan je posve nekonstruktivno s dvojicom jarana kritizirao partiju pa ga je časni sud vidio prije Mire.Epilog:nekim čudom jarane mu šutnu iz partije,iz ravnoteže,iz fakulteta(gdjegod ih je imalo bilo) a Milan je dobio dvicu ili dvojicu(milana,ne znam kako su mu se jarani zvali) iz vladanja i upiso peti semestar.Šta sad? NEMA PRAVO NIJEDAN PATRIOTA NA SVIJETU da se sad zgraža nad mojim milanom:ne može i bibac i forinta.Ne može. Krenem ja tako skupljati dobrovoljne priloge za liječenje i oporavak čika Milana kojeg sam svojevremeno propagirao svojim SFRJaranima od troglava do zerdelije i ništa.. ev što sam skupio dosad: 1)Događaj konverzije Uzimam iz svoje biblioteke Gospođu Bovari, objavljenu kao "livre de poche" (džepno izdanje) 1972. godine. U knjizi su dva predgovora, jedan je napisao pisac Henri de Monterlan, drugi je napisao književni kritičar Mauris Berdeš. Obojica su se odlučili da predstave svoje visoke zahteve tako što će pokazati distancu prema knjizi u čije predsoblje su se nastanili. Monterlan: "Nema duhovitosti... nema novih ideja... niti živosti teksta, niti nepredviđenih pogleda u dubine ljudskog srca, niti nabujalosti izraza, niti posebnosti, niti duhovitosti: Floberu nedostaje genije u neverovatnoj meri". I nastavlja: bez sumnje se od njega može ponešto naučiti, ali pod uslovom da u tome ne tražimo veće vrednosti od one koju ima, i da ne ispustimo iz vida da "nije sačinjen od istog testa kao Rasin, Sen--Simon, Šatobrian ili Mišle". Bardeš potvrđuje ovo skeptično vrednovanje i priča o rađanju Flobera-romanopisca: u septembru 1848, sa dvadeset sedam godina, Flober čita uskom krugu prijatelja rukopis Iskušenja svetog Antonija, te (citiram Bardeša) "velike romantičarske proze" u koju je "ugradio celo svoje srce, sva svoja htenja", svekolike svoje "velike ideje". Osuda je jednoglasna i prijatelji mu savetuju da se mane svojih "romantičnih uzleta", svojih "velikih lirskih uzbuđenja". Flober ih je poslušao i tri godine kasnije, septembra 1851, počinje da piše Gospođu Bovari. Radi to (podseća Bardeš) "bez radosti", kao "pokajanje", protiv koga "ne prestaje da se bori i buni" u svojim pismima: "Bovari me slama, Bovari mi je dosadna, od vulgarnosti građe mi je zlo", itd. Čini mi se malo verovatnim da bi Flober bio voljan da uguši "svoje srce, sva svoja htenja" zarad toga da obraduje svoje prijatelje. Ne, to što govori Bardeš, nije događaj autodestrukcije. To je događaj konverzije. Flober ima trideset godina, to je upravo ono vreme kada romanopisac mora da skine svoju lirsku masku. To što će kasnije da jadikuje nad prosečnošću svojih likova, to je danak plaćen za strast koja je za njega postala umetnost romana i njegovo polje istraživanja: proza ljudskog života. (Četvrto poglavlje knjige eseja objavljene na francuskom jeziku Rascepana zavesa, koje je sam autor milan preveo na češki a objavljen je u književnom časopisu Host, Brno, 08/2004,Sa češkog prevela Aleksandra Korda-Petrović a ja pruzeo iz novosadskih Polja br 433)
2)Verdikt Servantesov Servantes nekoliko puta u svom romanu nabraja knjige viteške književnosti. Dobro pogledajte: navodi njihove naslove, ali ne smatra uvek za obavezno da pomene ime autora. U njegovo vreme poštovanje prema autoru i njegovim pravima još ni izdaleka nije bila moralna navika. Pre nego što je dovršio pisanje druge sveske svoga romana, jedan drugi pisac, do danas neotkriven, pretekao ga je i objavio pod pseudonimom svoj nastavak Kihotovih avantura. Servantes je reagovao onako, kako bi reagovao savremeni romanopisac - ljuti se, oštro napada plagijatora i ponosno izjavljuje: "Samo se radi mene rodio Don Kihot i ja zbog njega. On je umeo da dela a ja da piše
20.10.2008. (11:14)
-
-
-
- - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...
Mensur
..m. On i ja smo jedno i isto." Počevši od Servantesa, za roman važi da je to produkt jedinstven i neponovljiv, neodvojiv od imaginacije jednog jedinog autora. Dok nije bio napisan, niko nije mogao zamisliti viteza Don Kihota; bio je neočekivan; a bez tog porekla neočekivanog niti jedan veliki romaneskni lik (niti jedan veliki roman) nadalje nije mogao biti zamisliv. Rođenje umetnosti romana bilo je spojeno sa svešću o autorskom pravu i sa njegovom strasnom odbranom. Romanopisac i njegovo delo su "jedno i isto"; autor je jedini apsolutni gospodar svoga dela; on je svoje delo. Nije tako oduvek bilo. I neće tako zauvek biti. Jedino što onda umetnosti romana, nasleđa Servantesovog, tu više neće biti. (ibidem) 3)Slava U Igolijadi, pamfletu protiv Viktora Igoa, dvadesetšestogodišnji Jonesko napisao je živeći još uvek u Rumuniji: "Ono što je karakteristično za biografije velikih ljudi je to da su hteli da budu slavni. Ono što je karakteristično za živote ostalih ljudi je to da nisu hteli da budu slavni, niti su na tako nešto pomišljali... Slavni čovek je neukusni karijerista..." Razjasnimo pojmove: čovek postaje slavan kada broj onih koji ga znaju očigledno premašuje broj onih koje poznaje on sam. Priznanje koje dobija veliki hirurg je nešto drugo od slave: ne obožava ga publika, već njegovi pacijenti i kolege. On živi u balansu. Slava je gubitak balansa. Postoje profesije koje ga fatalno razaraju: političari, manekeni, sportisti, umetnici. Slava umetnika je od svih najnakaznija, jer u sebi obuhvata ideju o besmrtnosti. A to je đavolska zamka, jer groteskno-megalomanska pretenzija da se preživi vlastita smrt je neodvojivo vezana za čestitost umetnika. Svaki roman stvoren sa pravom strašću sasvim prirodno pretenduje na trajnost svoje estetske vrednosti, drugim rečima, pretenduje na vrednost koja je sposobna da preživi autora. Pisati roman bez ovakve ambicije je cinizam: jer, ukoliko je prosečno sposobni instalater koristan, romanopisac, koji svesno proizvodi knjige koje su prolazne, prosečne, konvencionalne, dakle nekorisne, dakle suvišne, dakle štetne, zaslužuje prezir. To je prokletstvo romanopisca: njegova čestitost je prikovana uz bestidni kolac njegove megalomanije. (idem,idem) 4) milan je rođen na brnu 5) rođen je prvog travnja tj aprililila 6) djevojka koja se sastajala s Mirom možda se i spasila..niđe niš ne piše
20.10.2008. (11:20)
-
-
-
- - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...
admin
Pridruži se fresh ekipi na novom forumu www.tipkalica.com!!! Vidimo se, pozz.;)
20.10.2008. (09:07) - - - - - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...
Mensur
ČOVJEK IZA KNJIGE:POMOZITE MI DA SPASIM MILANA
Vijest iz češkog političkog tjednika Respekt začas je obletila zavrćenu kuglu kojom se
vozamo bezdušnim svemirom:stanoviti Adam Hradilek,uposlenik u Institutu za istraživanje
totalitarnih režima i sviranje k.od ofce ražalostio se nad izvješćem br.624 iz 1950 jer:
"Danas oko 16 sati, student Milan Kundera rođen 1. travnja 1929. u Brnu došao je u ovu
stanicu kako bi priopćio da se jedna studentica treba tijekom večeri sastati sa stanovitim
Miroslavom Dvořáčekom. Potonji je pobjegao iz vojske, a lani u proljeće je ilegalno boravio
u Njemačkoj.."
Narečeni Miroslav je po nesreći stvarno boravio u susjednoj i prijateljskoj a malo zapadno
Njemačkoj u nekom izbjegličkom logoru pa ga Švabe zavrbovale i zabukvile te se časni
partijski sud kao na brnu zanjihao između smrtne kazne i 14 krugova oko sunca u,
s ašov,lopata,pijuk i kolica, ljekovitom rudniku urana i atomskih bombi.Srećom,
suci su pali s brna i Miro je upućen na ovaj svijet na izdržavanje kazne.. danas u vrlo
socijaldemokratskoj Švedskoj(meni su kao komunisti te socijaldemokrate uvijek
izgledale sumnjivo) izjavio da zabole me sad tko me je cinkario,odoh ja kopati po
svojoj bašči švedske grenčice i druge biljke.
Dok su Švabe vrbovale Miru,možda koji Mjesec kasnije Milan je posve nekonstruktivno
s dvojicom jarana kritizirao partiju pa ga je časni sud vidio prije Mire.Epilog:nekim čudom
jarane mu šutnu iz partije,iz ravnoteže,iz fakulteta(gdjegod ih je imalo bilo) a Milan je
dobio dvicu ili dvojicu(milana,ne znam kako su mu se jarani zvali) iz vladanja i upiso
peti semestar.Šta sad? NEMA PRAVO NIJEDAN PATRIOTA NA SVIJETU da se sad
zgraža nad mojim milanom:ne može i bibac i forinta.Ne može.
Krenem ja tako skupljati dobrovoljne priloge za liječenje i oporavak čika Milana kojeg
sam svojevremeno propagirao svojim SFRJaranima od troglava do zerdelije i ništa..
ev što sam skupio dosad:
1)Događaj konverzije
Uzimam iz svoje biblioteke Gospođu Bovari, objavljenu kao "livre de poche" (džepno izdanje) 1972. godine. U knjizi su dva predgovora, jedan je napisao pisac Henri de Monterlan, drugi je napisao književni kritičar Mauris Berdeš. Obojica su se odlučili da predstave svoje visoke zahteve tako što će pokazati distancu prema knjizi u čije predsoblje su se nastanili. Monterlan: "Nema duhovitosti... nema novih ideja... niti živosti teksta, niti nepredviđenih pogleda u dubine ljudskog srca, niti nabujalosti izraza, niti posebnosti, niti duhovitosti: Floberu nedostaje genije u neverovatnoj meri". I nastavlja: bez sumnje se od njega može ponešto naučiti, ali pod uslovom da u tome ne tražimo veće vrednosti od one koju ima, i da ne ispustimo iz vida da "nije sačinjen od istog testa kao Rasin, Sen--Simon, Šatobrian ili Mišle".
Bardeš potvrđuje ovo skeptično vrednovanje i priča o rađanju Flobera-romanopisca: u septembru 1848, sa dvadeset sedam godina, Flober čita uskom krugu prijatelja rukopis Iskušenja svetog Antonija, te (citiram Bardeša) "velike romantičarske proze" u koju je "ugradio celo svoje srce, sva svoja htenja", svekolike svoje "velike ideje". Osuda je jednoglasna i prijatelji mu savetuju da se mane svojih "romantičnih uzleta", svojih "velikih lirskih uzbuđenja". Flober ih je poslušao i tri godine kasnije, septembra 1851, počinje da piše Gospođu Bovari. Radi to (podseća Bardeš) "bez radosti", kao "pokajanje", protiv koga "ne prestaje da se bori i buni" u svojim pismima: "Bovari me slama, Bovari mi je dosadna, od vulgarnosti građe mi je zlo", itd.
Čini mi se malo verovatnim da bi Flober bio voljan da uguši "svoje srce, sva svoja htenja" zarad toga da obraduje svoje prijatelje. Ne, to što govori Bardeš, nije događaj autodestrukcije. To je događaj konverzije. Flober ima trideset godina, to je upravo ono vreme kada romanopisac mora da skine svoju lirsku masku. To što će kasnije da jadikuje nad prosečnošću svojih likova, to je danak plaćen za strast koja je za njega postala umetnost romana i njegovo polje istraživanja: proza ljudskog života.
(Četvrto poglavlje knjige eseja objavljene na francuskom jeziku Rascepana zavesa, koje je sam autor milan preveo na češki a objavljen je u književnom časopisu Host, Brno, 08/2004,Sa češkog prevela Aleksandra Korda-Petrović a ja pruzeo iz novosadskih Polja br 433)
2)Verdikt Servantesov
Servantes nekoliko puta u svom romanu nabraja knjige viteške književnosti. Dobro pogledajte: navodi njihove naslove, ali ne smatra uvek za obavezno da pomene ime autora. U njegovo vreme poštovanje prema autoru i njegovim pravima još ni izdaleka nije bila moralna navika.
Pre nego što je dovršio pisanje druge sveske svoga romana, jedan drugi pisac, do danas neotkriven, pretekao ga je i objavio pod pseudonimom svoj nastavak Kihotovih avantura. Servantes je reagovao onako, kako bi reagovao savremeni romanopisac - ljuti se, oštro napada plagijatora i ponosno izjavljuje: "Samo se radi mene rodio Don Kihot i ja zbog njega. On je umeo da dela a ja da piše
20.10.2008. (11:14) - - - - - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...
Mensur
..m. On i ja smo jedno i isto."
Počevši od Servantesa, za roman važi da je to produkt jedinstven i neponovljiv, neodvojiv od imaginacije jednog jedinog autora. Dok nije bio napisan, niko nije mogao zamisliti viteza Don Kihota; bio je neočekivan; a bez tog porekla neočekivanog niti jedan veliki romaneskni lik (niti jedan veliki roman) nadalje nije mogao biti zamisliv.
Rođenje umetnosti romana bilo je spojeno sa svešću o autorskom pravu i sa njegovom strasnom odbranom. Romanopisac i njegovo delo su "jedno i isto"; autor je jedini apsolutni gospodar svoga dela; on je svoje delo. Nije tako oduvek bilo. I neće tako zauvek biti. Jedino što onda umetnosti romana, nasleđa Servantesovog, tu više neće biti.
(ibidem)
3)Slava
U Igolijadi, pamfletu protiv Viktora Igoa, dvadesetšestogodišnji Jonesko napisao je živeći još uvek u Rumuniji: "Ono što je karakteristično za biografije velikih ljudi je to da su hteli da budu slavni. Ono što je karakteristično za živote ostalih ljudi je to da nisu hteli da budu slavni, niti su na tako nešto pomišljali... Slavni čovek je neukusni karijerista..."
Razjasnimo pojmove: čovek postaje slavan kada broj onih koji ga znaju očigledno premašuje broj onih koje poznaje on sam. Priznanje koje dobija veliki hirurg je nešto drugo od slave: ne obožava ga publika, već njegovi pacijenti i kolege. On živi u balansu. Slava je gubitak balansa. Postoje profesije koje ga fatalno razaraju: političari, manekeni, sportisti, umetnici.
Slava umetnika je od svih najnakaznija, jer u sebi obuhvata ideju o besmrtnosti. A to je đavolska zamka, jer groteskno-megalomanska pretenzija da se preživi vlastita smrt je neodvojivo vezana za čestitost umetnika. Svaki roman stvoren sa pravom strašću sasvim prirodno pretenduje na trajnost svoje estetske vrednosti, drugim rečima, pretenduje na vrednost koja je sposobna da preživi autora. Pisati roman bez ovakve ambicije je cinizam: jer, ukoliko je prosečno sposobni instalater koristan, romanopisac, koji svesno proizvodi knjige koje su prolazne, prosečne, konvencionalne, dakle nekorisne, dakle suvišne, dakle štetne, zaslužuje prezir. To je prokletstvo romanopisca: njegova čestitost je prikovana uz bestidni kolac njegove megalomanije.
(idem,idem)
4) milan je rođen na brnu
5) rođen je prvog travnja tj aprililila
6) djevojka koja se sastajala s Mirom možda se i spasila..niđe niš ne piše
20.10.2008. (11:20) - - - - - promjene spremljene- uredi komentar - obriši komentar - prijavi ovaj komentar kao spam - zabrani komentiranje autoru ovog komentara- učitavam...