Komentari

mirinemir.blog.hr

Dodaj komentar (7)

Marketing

  • Suncokretic

    I ja sam mislila da je to velika hrabrost, a onda opet da je kukavičluk....i je, i jedno i drugo. Bila sam u situaciji kad ne vidiš ništa ispred sebe, kad ti se čini da nema budućnosti......od tada razumijem te ljude. I ako nemaš (ja sam srećom imala moje dečke) nekog da te "povuče"....... Greška je taj čin. Život zaista jest lijep, svakog od nas čeka još puno, puno lijepih stvari i šteta je zbog jednog crnog trenutka sve to izgubiti...... Samo treba imati ljubav. Ona spašava.

    avatar

    12.12.2007. (16:52)    -   -   -   -  

  • lučica

    U pravu si,život je lijep ,uprkos povremenom cirkusu i maskenbalu :)

    avatar

    12.12.2007. (20:38)    -   -   -   -  

  • *teška strana ljubavi*

    I ja sam mislia da je kukavicki da si oduzmeš život..da odluciš prekinuti nešto što ti je bog darovao.
    Sad jedna moja kratka prica..puno sam puta bila nazocna tomu da mi se otac pokušao ubit iako to nekim cudno zvuci ja sam bila ta zbog koje to nije napravio i ja sam ta koja ga je po tko zna koji put stajala uz njega i molila a da ne popije sve te tablete da ima mene.Uvijek sam ga osuđivala zbog toga što je to pokušao napravit..i jednom mi se dogodilo kao da me bog kaznio..uzeo je ljekove i ja sma ga molila i u jednom trenu mi je ponestalo snage da ga molim da mu ukažem zbog cega treba živjet on ih je popio za mene kao da se svijet srušio..pomislila sam gotov je..iako tablete ne mogu tako brzo djelovat,ali meni je vec bila slika u glavi kako stojim kraj njega dok je on u ljesu i to nikad necu zaboravit,na srecu mama je brzo reagirala i odvezla ga u bolnicu u koju je otišao uz moj nagovor..ležao je na krevetu i cekao da pocnu djelovat i ja sam ga držala za ruku i govorila da ce sve biti u redu i polako kao da je odlazi..i jedva je uspio pristat i otišao je u bolnicu.Ja sam ostala na istom mjestu ad je otišao u bolnicu i onda nakon nekih 1 i pol do 2 ja se nisam micala dok nije zazvonio telefon i tad me nešto presjeklo i cula sam mamin glas kako je bio drhtav i ona je zaplakala ja sam mislia da je gotov..i rekla mi je dobro je..živ je..tu noc nikad u životu necu zaboravit..i sad kad nekad se on sam sjeti toga kaže mi da tebe nije bilo ja bi se ubio..držalo me samo ona pomisao šta ceš ti bez mene..eto toliko o mojoj prici..
    Nitko od mog društva niej znao za to i mislim da nitko ni nece saznat jel imam jako dobru masku i trudim se da tako ostane ne želim da drugi vide koliko sma u životu propatila..
    pusa od izgubljene u ljubavi

    avatar

    13.12.2007. (01:12)    -   -   -   -  

  • sunflower_sun

    kazu da je hrabrost uciniti to ali kukavicluk doci na tu ideju...zivot nije bajka no zalosno je kad njegov kraj nije happy ending nego podizanje ruke na sebe same..podsjetila si me na zornice..evo i moji roditelji prepricavaju mi telefonski jutarnje mise,duhovnu pripremu i spontano druzenje svih onih koji nakon mise lakocom krecu u novi dan,k jos jednom Bozicu...veliki ti pozdrav iz suncana Melbourna,nocu osvjetljena grada toliko da se zvijezde i ne vide..

    avatar

    13.12.2007. (09:00)    -   -   -   -  

  • Helada

    Ja o tome stalno razmišljam, ali brinem se za svoje roditelje. Je li to hrabrost? Ne znam, ima raznih vrsta straha.

    avatar

    15.12.2007. (11:36)    -   -   -   -  

  • žubor vode

    Meni je žao ljudi koji na takav način rješavaju svoje probleme...Vjerojatno u tim trenucima ne vide neko drugo rješenje...
    Osobno sam ipak za borbu i pronalaženje izlaza na nekakav način...
    Pozdrav

    avatar

    15.12.2007. (20:01)    -   -   -   -  

  • unknown

    Pisala sam mnogo o toj temi,ali ne ovdje.Moje mišljenje je,da to nije hrabrost,to je čin očaja.Kad te duša i tijelo toliko bole,kad više nema razloga,nema nade već samo samoća...
    Moja priča je- Muškarac,25 godina.Bavio se sportom,body buildingom,uvijek nasmijan,lijep i dobro namjeran.Zaposlio se u bolnici.Nikada nije ništa konzumirao.Upoznao je tipa,ovaj ga je nekako nagovorio na iglu,heroin.Iz prve je ta šprica bila u njegovoj veni,komentar-bilo je super.Dvije godine je bio ovisnik,nije si to želio priznati.Propao je fizički,psihički.Cura ga je ostavila,majka i otac ne girali tu ovisnost iako je bila očita.Ja sam šutjela,danas mi je tako žao ali nisam znala dovoljno..vjerovala sam u njega,vjerovala sam da može...bila sam dijete...iako su to samo izgovori.Jedan dan je uzeo bolovanje,uzeo hepove i odlučio to sam proči.Sve je ljude odbacio,a ja sam ga uporno posjećivala.Brada mu je narasla,lice je bilo blijedo i umorno,izgledao je zapušteno i icrpljeno.Tijelo mu je proživljavalo muke i psiha.To jutro,dok sam slikala,zvonio je telefon..čuo se plač,histerija...bosa sam počela trčati niz ulicu iako ta osoba nije bila prepoznatljiva u boli niti je složila jednu rečenicu...policija,ljudi...pogledi u mene(nsam bila ni ja uzorno dijete ali više radi male sredite i mog izgleda u pubertetu).Policajac me držao,urlala sam...sanduk,tup udarac mrtvog tijela o lim..vreča..krv...pala sam na koljena i taj dam sam i ja umrla..nitko nije znao kako mu je bilo teško,kako je bio sam i nije izdržao...izgubio je bitku,a tako sam mu vjerovala..predao se....bila sam u stanje depresije dvije godine,no nisam se željela predati,iako sam se osjećala krivom...no,tko zna,da li bi stvari ispale drugačije da sam i nekome rekla.Njegova majka nosi također teret krivnje,posjećuje psihijatra,no i njeno se lice zauvijek promijenilo..jer ,oduzeti sebi život,to nije hrabrost,to je očaj,posljednji bijeg od boli kad više ništa i nitko nije važan..neki kažu sebičnost,možda i je ali ja mu je opraštam..

    avatar

    13.02.2008. (13:27)    -   -   -   -  

  •  
učitavam...