Štorije mačka, maške i Gandalfa beloga od Kojotice
subota, 02.12.2017.
Bijelo (+ Bonus track)
Kad sam se jutros probudila sve je bilo bijelo. Skoro sam umrla od tolike ljepote.  Onda sam se predomislila što se umiranja tiče i radije zapjevala jednu janezovsku...  "Bela snežinka ki pada spominja me nate in na vse te tiste dni, noči..."  Za sve koji su se već zabrinuli da su mi se pokvarile tvorničke postavke jer nisam sva svoja napomenuti ću da se ovo gore dogadjalo prije nego sam uzela Snickers. Zapravo je opet palo ono bijelo sranje pa smo malo prošetali po obližnjoj šumi.  Nakon sat i pol vremena planinarenja Snickers nije bio dovoljan i trebalo je umiriti gladne želučiće pa nije bilo druge nego uloviti se kuhače.  Nadam se samo da ovo nije neki rodjak našeg popularnog (blogo)patka ili, ne daj blože, popularni patak sam.  Našlo bi se tu nešto i za našu Čarapu.  Da ostanemo u deželovskom štimungu od jutros pobrinula se boca Refoška,  koju smo jedva uspjeli uslikati od djeteta koje se srećom ne budi više 17 puta na noć pa tako ušparamo na dadilji.  Zadnji pogled na pladanj,  te pozdravi svim novopridruženim članovima blogerske mačje udruge od male Maške (škorpija po horoskopu)  i staroga Mačka vidno razočaranog današnjim tretmanom (zaboravih spomenuti da je i on vodenjak, šejm on mi).  Završiti ćemo ovaj post u duhu sutrašnjeg prvog Adventa jednom od omiljenih božićnih. Malo ljudi je, k radi me majo, an dosti več tistih, ka slabo mi čjo. An ka nankar za božič pozabit ne znajo, če kdaj kej narobe med nami je blo. Ma sej nič ne rečem, ma sej niso krivi, človk mona ne rata, se tak že rodi. Sej niso krivi, zato če so živi, tud žval ma pravico do tega, da žvi. Vesel božič vsim, vesel božič vsim, vesel božič voščm pruo vsim. *** Jezika ne šparam, an bog mi oprosti, če komu kdaj rečem, da je to kar je. Ma resnice ne mara človk prou neč kej dosti, an je jezen, če kdo jo u fris mu pove. En lep vesel božič vsim dušam prodanim, vesel božič nunc'm brez tistih reči. An putanam, šašinam an ritim usranim, če koga sem spustu, nej se ne jezi. (Božična, Autor : Iztok Mlakar) Bonus track: Ali to nije sve, upravo sam naletila na svoj fejsbuk status od prije pet godina. Mujo u Kanadi mi nije ni do koljena. Dakle... Nisam tu ni pet dana, a vec mi je Njemacka pocela ici u kurac. Jutros napadao snijeg, vozimo se uzbrdo u moju novu pripizdinu po par stvari, kad jedan (jegermajster?) skliznuo s ceste i vec zove pomoc na mobitel. Vracamo se nazad, a na istom se mjestu dvojica naguzila jedno na drugog jer su blejali u ovog koji je skliznuo po nasipu. Zbog snijega, kao, da ne zakasnim prvi dan na posao, vratim se šogiju u stan i nesto mi cudno jer se ko picka smrzavam. Reko, jebem ti svabe, na svemu sparaju pa i na grijanju, sigurno. Kad ono, klinac, crklo nesto u kotlovnici, mojster moze doci tek morgen (jebem ti, pa nekad su oni iz gelbe seiten vec stajali pred vratima prije nego si nazvao), evo vam radijator na struju da se ne smrznete. I sad slijedi vrhunac. Odem se otusirati, ali malo morgen, i vruca voda je povezana sa tom pumpom. I tako sam ja usred njemacke, grijala vodu na sparhetu da imam cime isprati kosu. Onda jos povrh svega zove sveki i zakljuci razgovor rijecima : cudno, meni se u 20 godina to nikad u Heidelbergu nije desilo! A nije se ni meni jos od davne 2007 pred bozic, no to bijase slovenska pripizdina. Sve u svemu, taj EU je zakurac, smak svita im ne gine :P |
- 20:31 - Komentari (27) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Književne anegdote Daniila Harmsa: Jednom se Gogolj preobukao u Puškina, došao Puškinu i pozvonio. Puškin mu je otvorio vrata i povikao: - Vidi, Arina Rodionova, ja sam došao!" Sjedi tako Puškin kod kuće i razmišlja: - Dobro, ja sam, dakle, genij. Gogolj je takodjer genij, a i Dostojevski je, pokoj mu duši, genij. Pa kako će se, bogamu, sve to završiti?! Tu se sve i završilo. |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||