Štorije mačka, maške i Gandalfa beloga od Kojotice
petak, 27.08.2010.
Oprosti mi, pape
|
Dragi moj Tajo, i dobro ti je da nimaš interneta i ne moreš čitat ča ću ti ja ovdi napisat. Ne znan ni sama više ki put se selin po svitu, otkako san '91. završila jebeni faks, dobila nogun va guzicu i sa tri kofera zbrisala va Njemačku. Kadi nisan mogla ostat duže od 4 leta, jer san sa hrvatskin pasošen (nabijen ih na putovnicu) tamo mogla obrisat guzicu, ko i va puno drugih državna svitu, va kimi se je dalo normalno živit. Velika ti fala, u biti fala mojemu dedu, a tvojemu ocu, ča se je boril va partizanih i tako najebal spašavajuć onu bagažu iz zaledja, ka ni znala plivat, pa su ga povukli sa sobun va Kupu. I tako bil jedan od onih budal, ko i drugi ded, ki su se borili da ne budemo danas Talijani. Jer da san danas Talijanka, najveći problem va životu bi mi bil odgovor na pitanje : Koga je jebal premijer? A ne : Kako preživit iz miseca va misec? Dica od istih onih radi kih se je utopil, mesto da ih je pustil neka tonu va pizdu materinu, danas imaju se, a ja niman niš. Ko ni ti. A zač? Jer je tvoja mater, a moja baba, odjebala "narodnu vlast", ka joj je nudila da joj mater Partija i otac Tito pomognu odgojit dicu, z besedami : "Moja dica imaju samo jednu mater i jednoga oca i ne treba in drugi!". I onda vas odgojila uz staru singericu. One druge matere, lipo su se slizale sa crvenima, a kad se je ploča okrenula, obrnuli su se ko suncokreti. I danas njihovi vnuci pljukaju po tvojemu ocu, ko po komunjari, a nikad ni bil va Partiji. A oni su. A bil si i ti. Ali oni su sad va Stranki. A ti nisi. Pa sad laješ na zvezde, ali kasno ti je, stari moj. Ko je jamio, jamio je! Jer sam sto puta od tebe čula onu priču kako je moj drugi ded spasil mulca od 13 let, koga su oteli streljat va partizanih jer je ukral nikoj babuskari tri jebene smokve. I kako je mali pred celim vodom moral hodit sa tablicun na prsimi na koj je pisalo "Ja sam lopov!", a si su morali pljukat po njemu i reć kako je zaslužil streljanje. I kako je komandant pital pred streljanje zadnji put jel ima tu ki, ki misli da osuda ni pravedna. I kako je onda ded napravil korak naprvo i rekal : "Ja mislin. Neću gledat kako ubijamo dite!". I kako su onda jedan po jedan drugi rekli isto. I kako je onda taj mulac na dedovome sprogodu, trejset i pet let kašnje, plakal najviše od sih. A da ni ne spominjen kako je riskiral svoju rit, da bi spasil službenika NDH (vavik si govoril da nit je bila nezavisna, nit je bila država, a najmanje Hrvacka), ki je onda lipo na vrime prešal na pravu stranu i kašnje postal oficir i držal predavanja po školi o "značenju i važnosti narodnooslobodilačke borbe"? Jer sam sto puta čula od tebe, mame i babe kako je: - škola važna (baš pakiran onih 500 kg knjig, ke san pročitala i razmišljan počet ih koristit ko hartu za šekret) - poštenje najbolje i kad si pošten moreš mirno spat, a ne ko ovi lopovi ki kradu se ča stignu (a ja se budin sako jutro na tri i kvarat i ne moren zaspat od pojidi), - ov i on glup ko kurac (a sad njihova dica imaju kuće na tri kata i kafiće i butige, a ja iman kurac od ovce radi tvoga i moga poštenja i silne pameti) - treba bit iskren i pomoć sakome ako moreš (sad ih vidi - si oni ki si ih zaposlil, zaposlil in glupavu dicu, sredil in da dobiju stan od firme, dok smo se mi gužvali va babinoj kući - danas te ne znaju ni pozdravit kad te vide na placi dok voziš golfa staroga 26 let, a oni se kurče va novih autih) - i da ne nabrajan više, jer mi je valje slabo i moran na zahod. Fala van velika, a posebno tebi, ča ste me naučili mislit svojun glavun, pa ne moren držat jezik za zubimi. I radi njega san stoput već najebala, a ne moren si pomoć. Fala ti, ali stvarno ti fala, da je jedino va čemu si iskoristil svoj položaj, bila stipendija od 80 dolarih, ku san dobivala tri leta priko veze. Bez obzira ča bi ju va nikoj normalnoj državi ko najbolji student na svojog godini dobivala i bez iste te silne jebene veze. Fala ti, da ću jednoga dana, kad budem krepavala, svojemu sinu ostavit samo masu beskorisne životne filozofije, idealizma i nade va niku višu silu, ka će jednoga dana soj bagri ovoga svita dat po pički, onako kako bi trebalo. Sve u svemu...oprosti mi pape, sve te grube riči... Tvoja prvorodjena kćerkica |
- 20:33 - Komentari (0) - Isprintaj - #
subota, 07.08.2010.
Ćelavoj rugobi spojenih obrva
|
Kakve tri godine unatrag, kada i sama bijah na pragu četrdesete, lutajući po bespućima raznih foruma naletih na jedan zabavan profil. Ovako blesavoj prvo mi je upalo u oko opis samoga sebe koji je glasio : totalni kreten. Od zajebancije pošaljem poruku, ni ne računajući, da bi taj isti kreten odgovorio. Napisah samo : "Zanimljivo..." Odgovor : "Kaj?!" Coyote : "Onaj Ribafish?" RF : "Da, baš taj!". Bio je to početak jednog divnog prijateljstva.  A nadam se da ovaj post neće biti njegov kraj.  Danas je velik dana za njega, a nešto manji za čovječanstvo, pa odlučih napisati ovaj post umjesto poklona. Recesija je, jebiga. Izmedju ostaloga upravo je taj kreten, kako je sam sebe običavao nazivati, opaskom da imam prirodnog dara za pisanje djelomično kriv da sam počela pisati blog. Trebalo nam je punih devet mjeseci, znači cijela jedna trudnoća da se prvi put nadjemo na kavi. Bila je to moja prva blogerska kava uopće. Pa odmah sa najdražim blogerom (ovo se sad naravno ulizujem, lavićima egotriperima to treba ko pijancu flaša). Sat i pol vremena proteklo je na brzaka. Naravno, kad se sretne dvoje kojima je jezik brži od pameti, drukčije ni ne može biti. Po povratku doma jedna mi stvar nije nikako bila jasna. A misterij mi ni danas nije poznat. Kako pobogu, nekoga tko je u stanju izgovoriti sedamsto riječi (barem) u jednoj minuti zovu Riba. Svašta. Drugi je misterij, onaj za kojeg sam svojevremeno ponudila mito u obliku nekoliko piva, kako li ga mama zove. Pa, ako je netko žedan, a zna odgovor na pitanje, nek izvoli. Nemam puno prijatelja na koje se mogu osloniti, općenito pojam prijateljstva pripisujem ne samo onim ludim tulumarenjima i ispijanjima pive sa dragim ljudima. Ali nekoga tko ti sa samo par riječi uspijeva popraviti sjeban dan, ne možeš a ne nazvati tim imenom. Jednom sam prilikom tako ustala, razočarana po tko zna koji put i tko zna zbog čega, pijem kavu, otvorim mail. Počne razgovor : blablabla, toliko sam u kurcu, život je vrića suza bez i jedne šake smija... I na ovo moje jamranje dobijem kratak odgovor, kojeg pamtim, kao da je bilo danas. A nisu riječi rahmetli babe Atifa : "Koji kurac ti fali? Imaš veći auto, većeg sina, veću tetovažu i veće sise od mene!" A šta ćeš, ne možeš a ne nasmijati se, ma kako ti bilo teško. Drugi put, ista spika s moje strane, kad evo ti odgovora : "Imaš sina, muža, auto, stan...i ovakovog kretena za prijatelja...pa šta bi još,kozo glupava?" Pametno zbori. A tko god od nas bio u kurcu, zaključak je uvijek isti : Nema predaje! Druženja u realnom svijetu (ovo volim podjebavati blogere, kao da je virtuala negdje drugdje) nisu baš prolazila nekim normalnih tokom. Dogovorim se sa frendicom za kavu popodne, pa ćemo svratit do njega. Ni prije ni kasnije, zaustavi me policija dok sam vozila 143 km/h tamo gdje je dozvoljeno 60. Žurba me koštala 9 kaznenih bodova i 400 eura. Ali od smijeha navečer zaboravila sam na brige. Skupa zabava, ali šta ćeš... Onda se dogovorimo gledati (kao) skijaške skokove na Planici. Pa treba organizatoru odnest pare za mene i frendice. A ne mogu do Zagreba. Pa onda dam koordinate boljoj polovici, koja je jedva dočekala da me se riješi za vikend. A bilo oko dana Sv. Patricka. Pozvoni C.T. na vrata, a ovaj mu otvori sa kiltom u rukama. Bolja polovica daje pare, a nesudjeni Irac mu napomene : "Pazit ćemo mi na nju na Planici!". E, da, pazili su toliko da sam slomila nos. A što očekivati od muškaraca u suknjicama (po predaji novca dočekao me mail : "Ajme, ja otvorim vrata s onim kiltom, taman došo po pošti, sad će ti muž mislit da nisam normalan". I nisi.  )Pegula se nastavljala, pa je tako jednoga puta kad smo Čipi i ja bili pozvani na palačinke i partiju wii-ja zapadalo metar snijega. I nismo mogli otići. Dogovorimo se za drugi put. Pukne bomba usred Zagreba i raznese Pukija u tri krasne materine i opet Čipi i ja ostanemo doma. Da ne spominjem famoznu sarmu koju sam dvije godine, uvijek iz nekog višeg razloga, propustila probati. Jednom prilikom javim se na turu novih tračeva i pljuvanja po muškom rodu. Čak mi nije puknula guma, frizerka mi nije spalila kosu, a i regres je bio tih dana. Moje je žalopojke prekinuo šišmiš koji se zaletio u dnevni i barem pola sata, stajala sam na kauču, smijeći se i vrišteći, dok je avijatičar kružio okolo. Spremamo se zapičit na koncert Živog blata u Split. A frendica promijeni plan, pa umjesto na jug, otplovimo prema sjeveru. I ni prije ni poslije nego baš te večeri na vrh Pohorja nas zamete snijeg. Tipično. Naravno da sada pišem samo o onim susretima koji su protekli uz neki cirkus. Ali i ta, a i ona druga, nazovimo ih normalnima, svakog su puta protekla uz veliku vriću smija. Koja puni baterije. A u ovom jebem svijetu, to znači jako jako puno. I da sad ne predjem u patetiku, to mrzim iz dna duše, a i da ne izlajem tko zna kakvu bedastoću, reći ću samo jedno: Najdraža ćelava rugobo spojenih obrva, sretan ti rodjendan! I dobro došao u klub 40+. Nije tako strašno kao što izgleda, još je triput gore. Zezam se. Ofkors. Kisi-kisi. Pivio ti meni sto godina!  Ljubi Coyote! (koza glupava)  |
- 08:00 - Komentari (16) - Isprintaj - #
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Književne anegdote Daniila Harmsa: Jednom se Gogolj preobukao u Puškina, došao Puškinu i pozvonio. Puškin mu je otvorio vrata i povikao: - Vidi, Arina Rodionova, ja sam došao!" Sjedi tako Puškin kod kuće i razmišlja: - Dobro, ja sam, dakle, genij. Gogolj je takodjer genij, a i Dostojevski je, pokoj mu duši, genij. Pa kako će se, bogamu, sve to završiti?! Tu se sve i završilo. |
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||