"Ne... Nismo mi nikad bili ljubavnici...Nikad...Samo smo se ponekad malo gledali, kad nas nisu gledali...I to je sve... Oboje smo nosili na lancicu po polovinu jedne davno polomljene tajne, ali nismo pokusavali da je sastavimo, ko zna zasto, i ta tajna lebdela je nad desetogodisnjim okeanom proslog vremena kao ukleta ladja...
Negde ovde daleko...Negde tamo blizu...Ni na nebu ni na zemlji...
...Podigao sam zato njegovu devojku onako kako se vec podizu tudje devojke...
Privezala se rukama za molo mog vrata, privila se uz mene jednostavno, zbunjujuce prirodno, kao samonikla puzavica ocajno zeljna icijeg dodira, osluskivala je skoljku koju sam krio pod kaputom i nije govorila nista...
....interesovao se da li je sve u redu sa nogom moje curice?
Rekoh da jeste. Ali to nije moja curica. Nego curica mog prijatelja...Nasmesio se, znacajno...
Rece da se nada da mi to nije neki preterano dobar prijatelj?
Cinilo mu se, naime, da TA MALA moze biti samo moja i nicija. Tako mi se bar nekako stiskala uz grudi, dok sam je one noci nosao klinickom hodnicima, kao nevestu...
Zar?
Rekoh doktoru, ne trepnuvsi, da mi to nije padalo napamet... A padalo mi je, naravno...
I pre i posle... Te iste jeseni, narocito..
...Nevestin veo se u tom natezanju nenako otkacio, mimo protokola, spustajuci zavesu na cudni i uporni pogled kojim je trazila nekog u onoj masovki...
Ne mene svakako...I zasto bi? Kad mi nikad nismo bili ljubavnici...Nikad...
Sadmo smo se ponekad, u nocima punog meseca, malo trazili po dugim talasnim duzinama Ceznje...I to je sve..."