Nadglasavanje srca
četvrtak, 29.06.2023.Znam otkad.
Točno znam tren kad sam počela isuviše glasno čuti svoje srce kako mi bubnja u ušima.
Pa sam ga nastojala nadglasati: preglasnim smijehom, ispraznim razgovorima, strašću, čitanjem, žuborom vode, poezijom, hodanjem, ronjenjem u dubine.
Pritiskanjem očnih kapaka kako tamo ispod njih, tama više ne bi bila tako crna, nego bi se pretakala u kaleidoskop boja i oblika, baš onako kako smo činili ko djeca, otkrivajući svjetlost i razbijanje tame pritiskanjem.
- Nemoj, pokvarit ćeš oči.
Ma kakva ljubav, ej. Sve to s tobom bilo je samo nadglasavanje mojih misli, moje tuge i tame. Čak i kada bi šutio, kada bi šutjeli, govorilo je, disalo je, ronilo je i hodalo, recitiralo, pjevalo gromko stare zaboravljene napjeve.
Danas sam našla jednu jedinu korist našeg upoznavanja i ona nije mala. Osamostaljenje. Stvaranje mog vlastitog kutka u kojem mogu ležat gola, pustiti mirne duše da se gomilaju neoprani tanjuri u lavabou, neumjereno ridati ili slati sve u krasni kurac, popušiti cijelu kutiju cigareta, gledati do mile volje filmove u kojima se ljudi istinski vole. Mada, dok odlaze zajedno u zlaćani suton, možda je to već kraj, možda će već sutra netko od njih shvatiti da mu više godi samoća.
Danas to mogu. Nije mi više nedostižno.
Znam otkad sam se iz straha udaljila od sebe.
Znam taj trenutak.
...........
Poljubila sam joj prste.
Ona je rekla: to bih ja tebi trebala raditi, ti si moje dijete.
Sunce je obasjalo njenu bolničku sobu, onako nestvarno lijepo, ono kad vidiš zraku po zraku, poput prstiju vitkih koji te miluju. Kroz prašinu, kroz sitna zrnca zlata prosipanog u nesmotrenom obilju.
I onda je za tri dana više nisam mogla poljubiti.
Pala je tama i jeziva samoća.
Bila sam ko mali izgubljen satelit bez signala u beskrajnom svemiru.
Tada je počelo moje očajno bježanje od boli
u pogrešne zagrljaje.
Moje nadglasavanje vlastita srca.
Pritiskanje očnih kapaka da prevarim tamu.
Šareni kaleidoskop sačuvao me od boli, o da, odgodio je potpunu tamu za neko bolje vrijeme.
Al zbog njeg i dalje ne vidim dobro stvari.
Ljude i pojave potpuno krivo procjenjujem.
Kao da sam se jučer rodila.
Sve je šareno, puno oblika koji se mijenjaju pri svakom treptanju.
I tako me prokleto lako prevariti.
Malo nježnosti mi daš i ja odmah gradim gradove.
komentiraj (16) * ispiši * #
