what a difference a day makes

Mislila sam kupiti crvene.
Ne, ne stoje mi. Isprobala sam razne:
crne, plave, zelene..crvene.
Kroj. Velika guzica, blagi bože. I par napolitanki viška.
Imala sam i tenisice za isprobavanje.
To se isprobava na petu, halo.
Kupila sam crne, svjetlucave.

Dućani su puni lučica i kuglica.
Djeda Mrazova koji me gledaju podsmješljivo.
To mi stvara jezu u studenom.
Slično ko i ova magla vani. I vrane.
Edgar Allanska večer.
Iz magle izranja mlada prelijepa trudnica s djevojčicom.
Ja sa sinom ne razgovaram.


Bole me listovi cijeli tjedan.
Svaki tjedan izdržavam drugu kroničnu bol.
Rebra. Leđa. Noge.
Kad kažem, izdržavam, to znači da čekam da prođe, bez analgetika i bez zvanja doktora.
Lažem. Nakon jednog alergijskog incidenta, zvala sam 112.
Nismo otkrili alergen, al umirio me- do sad bi već bilo burno, gospođo.
Tata mi je rekao da mu samo dižem tlak i da ne dolazim.

Anksioznost. Čim je netko pored mene, sve je ok.
Nema boli ili je podnošljiva.
Kad sam sama, osluškujem svoje tijelo i uvijek mi je nešto.

Sutra selim. U manji podstanarski stan.
- To je sad tvoj dom, tu možeš raditi sve što želiš,
kaže T. dajući mi ključeve.
Vješto progutam knedlu.
Htjela sam to.
Samoću i mir. Puštanje na miru.
Mojih trideset kvadrata.
Suživot mene i moje rascvjetane ciklame.

******************************************


Pitaju me često: Kako si pobedila anksioznost?

Nisam ja pobedila anksioznost već sam pobedila ono što me je dovodilo do anksioznosti.

I prvi i drugi put tačno sam znala šta je okidač za kučku.

Ali, recimo kada bih nabrajala:

Osećaj da mi život curi, a ja ništa od onoga što sam želela nisam ostvarila. Dakle, živim život koji nisam u tom momentu htela. Ko ćorak, ništa, a godinama se pripremala po "rovima", oštrila vid, smirivala šaku, i onda ćorak. To je disproporcija ogromna između uloženog truda i onoga što sam u tom momentu imala.

Nerazumevanje bliskih ljudi. Recimo neka duševna bol koju sam zbog loših odnosa osećala i zbog očekivanja da trebaju da se ponašaju onako kako bih se ja ponašala da sam na njihovom mestu. Stalo preispitivanje zašto su takvi i zašto se tako ponašaju i stalni pokušaji da ja to sad promenim.

Strah od bolesti koji je bio prouzrokovan sa nekoliko smrti u okruženju.

Potreba da kontrolišem stvari.

U ranijim godinama to je bio i pritisak jer sam kod sebe prepoznavala neka razmišljanja, osećaje, reagovanja koja baš nisu bila rasprostranjena među ljudskim jedinkama, pa sam osećala neku teskobu da sam recimo totalni čudak.

...

Nisam pobedila anksioznost, ali sam eliminisala dosta stvari koje su je okidale.

Preselila sam se sa mesta gde sam bila svakodnevno izložena međuljudskim odnosima koje nisam mogla (i dalje ne mogu) da razumem, gde je sav moj trud da promenim nešto dovodio do maksimalnog trošenja energije, gde sam se osećala neuspešno (to je lični osećaj, i verovatno je prouzrokovan mojim ranim osamostaljivanjem pa mi je bilo mučno da živim u zajednici) gde su uvek potrebni kompromisii koje možeš da praviš do jedne tačke (tačke pucanja).

Odlazak u Beograd na studije iz malog mesta i ideja da ću biti novinar koji pravi priče po Africi nekako me je lupila ko macolom kad sam videla da od toga nema ništa. Dugo mi je trebalo da redefinišem svoje ciljeve. Dok to nisam uradila, bila sam očajna i anksiozna. Osećala sam kao da sam prevarila svoje snove, kao da je moj trud proćerdan, kao da sam na pogrešnom mestu, među pogrešnim ljudima, kao da sam izdala samu sebe.

I onda sam počela da menjam, prvo ono što je izvodljivo, jer baš sad Afrika i reportaže... ne piju vode. Ali, to me je odvelo ka pisanju knjige i sad imam nešto drugo što je moja Planina.

Vratila sam se prvom promenom sebi koju sam nekad davno napustila.

Trebalo je da napravim prvi korak da bi krenuli svi ostali. To je zapravo tako logično. Iz prvog napravljenog koraka kreće hod.

Prestala sam da umanjujem svoje snove, koliko god njih da mi šapuće ili urla na uvo da se "primirim". Ne želim. Primirenje nije moja priroda, to je za moju dušu ravno kapitulaciji.

Anksioznost je kod mene uvek bila podstaknuta činjenicom da će mi proći život, a ja ništa od onoga što sam silno želela nisam uradila: zbog drugih, zbog kompromisa, da ne bih povredila nekoga, a u svemu tome povređivala sam najviše sebe, završila kod psihoterapeuta da mi na prvoj seansi kaže: ti si džek rasel, a živiš ko pudlica.

I to je to.

Ne može i ne treba čovek protiv svoje prirode. Ne možeš biti puž, ako si rođen ko vuk. Mislim, možeš biti puž ali ćeš onda vremenom postati depresivni puž jer ti se trči po šumi i zavija na mesec, a nemaš glas i pužeš sporo, ostavljajući sluz.

Shvatila sam da ako moji snovi ne povređuju moje voljene, nema razloga da ih ne jurim.

Nema razloga da budem pudlica, ako sam džek rasel.

Nema razloga da budem na povocu, ako mi se bezglavo juri i luta.

Nema razloga da se jedem zbog ljudi koji pojma nemaju da se ja jedem zbog njih, a ako i naslućuju nemaju kapaciteta da to promene.

Nema razloga da se pretvaram radi dobrih odnosa, dobre odnose iskrenost ne sme pokvariti. Onda nisu ni bili tako dobri, a ako nisu bili dobri ni ne trabaju mi.

Nema razloga da se osećam neuspešno dok još uvek dišem, menjam, menjaću.

Nema razloga da se pravdam, objašnjavam svoju prirodu, svoj put ljudima koji sede na travi kraj puta... godinama.

Nisam ja pobedila anksioznost, prebrižna sam, osetljiva, pratiće me to, intenzivnije osećam život, ali učim da živim sa tim i da tu preosetljivost kanališem u recimo knjigu, u reči.

Iza moje anksioznost, nisam terapeut pa pišem u svoje ime, uvek se krio strah od protraćenosti života, od življenja nečega što mi ne hrani dušu, od potrebe da se prilagođavam besomučno svemu što mi je neprihvatljivo, od utišavanja svoje prirode, potreba, snova, želja. Tako je mučno živeti ono što ne umeš da živiš jer nisi za to rođen.

Ne znam da li sam bilo kome pomogla, ali ovo je moje iskustvo i odgovor svima koji su me pitali: Kako si pobedila anksioznost?

~ Jovana Kešanski, spisateljica