ali ja znam kako se zoveš

utorak, 20.02.2018.



I baš to radim.
Dozivam.

Svjetlim si u mraku
tirkizno i ljubičasto

i ja sam onaj gradić uz more
i ti si moja kala
i bereš mi zrele smokve i svaku
prepoloviš ko poljubac
ne mogu si pomoći
čujem si i smijeh
i hrapava ti je brada dok mi šapućeš
volimo se

jednostavno ispleteni ko pletenica naših
isprepletenih prstiju

skidaš čizme
sad su već pune snijega
mokre su ti noge
i više nismo uz more
i više nije ljeto
i hladan ti je obraz dok te ljubim
i baš su čudna ova naša godišnja doba
i visoko smo u planini
oštar zrak miris borovine
kuća tvog prijatelja hrastova
bit će naša
a ovo naša zazvoni ko pikule
koje skupljam onda po podu
i spremam u posudicu
znaš da se bojim pa se trudiš jače
a moj strah ne izaziva tvoj
hrabar si za oboje
imaš poznato lice, nos, oči

jer ja sam znala kako ćeš se zvati
ne pitaj kako, ne znam ni sama
pa sam dozivala, skupila prste
dozivala, dozivala
dođi,
vidi dragi, proljeće je vani
ulazimo u čamac
miriši trava i zemlja i mlade žabe
i znala sam da će biti tako
sad se ti bojiš a ja se trudim jače
strah nije kolebanje
mokri smo do kože jer rijeka je mlada

a evo već je rana jesen
ti znaš da volim ciklame
pa me vodiš tamo gdje je sve ružičasto
ružičast sag, pa krošnje, pa nebo
zavrtim se i probudim
na tvojoj ruci sam desnoj
uvijek paziš na strane
miriši kava koju si kuhao
dok sam ja spavala

dok sam ja spavala i sanjala
da sjajim i zamišljam te
baš onakvog kakav jesi
dok me gledaš dok spavam

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.