Que serais-je sans toi ?
srijeda, 12.04.2017.
Poruke smo razmijenjivali preko pjegavog i blijedog dječačića iz pekare, laneno plavih očiju, koji je žarko volio slatkiše, osobito čokoladne dukate.
Moj je prvi poriv uvijek bio, protivno baš svakom zakonu čežnje, pošteno maloga nahraniti, a onda tek čitati poruku.
Pa sam tako i sada, mada željna njegovih riječi, stavila pred Pierra veliki guščji batak, s puno slasnog, karmeliziranog krumpira i salatu posutu naribanom mrkvicom...
Hrana je ipak važnija od ljubavi. Esencija ljubavi. Sigurnost.
Maleni me uvijek gledao tim svojim plavim očima kao da sam utvara, kao da ću ispariti, odletjeti kroz prozor,
nestati zauvijek skupa s tim toplim i raskošnim obrokom.
Nije skoro nikada stigao ništa pričati, a i ja nisam htjela kvariti mu obrok zapitkivanjima.
Izgledalo je kao da živi za našu ljubav, za naše sjećanje;
naše su ga ljubavne riječi i poruke doslovno hranile,
a ja sam uživala gledajući kako mu trbuščić raste, obrazi zarumenjuju, oči naočigled postaju živima.
Znam pouzdano da je papao i kod Escoffiera.
Kad se dvoje vole, nikada nisu samo to dvoje. Otud valjda sva ta čarolija.
Uvijek je tu zrak protkan zlatnim nitima, mirisnim fluidom, ljudi se grle, rascvjetava se grm u dnu ulice, nasmiješena je prodavačica novina,
dječak iz pekare koji se raduje, zvona crkve, predvečerje koje pada lagano, sve laganije, poput purpurnog tankog vela na usnule krošnje i kandelabere....
Ne, ne volimo se nikada samo mi.
Tu je i plava, topla kiša koja nas svlači, ruže u pupoljcima, bore smijačice.
Vole se i svi oni koje unosimo u svoje živote, mali i veliki igrači, šarene lopte, obitelj, pokošena trava,
hipohondri, kockari, grubijani, sladokusci i ulizice.
Velike dame, prostaci, vječni usamljenici, malograđani, sitne i krupne izdaje,
svjetla koja se pale i gase ko u ubrzanom filmu između naših viđanja,
a bez ikakvog smisla i bez neke više poante.
Između njegovih poruka, ja živim svojim životom, u jednoj sasvim drugoj dimenziji, a sasma stvarna, nasmiješena.
Učim nove jezike, smiješim se jezikom duše, upoznajem nove ljude, slušam ljubavne jade,
čitam, uživam u prirodi, starim, radim..
I nikada mu ne bih znala autentično prepričati što sve činim kada nismo zajedno, kada nije tu.
Ili tko sam ja bez njega. Koliko bih god to htjela.
Samo se smijemo, uživamo, volimo.
A tisuće dobošara vidim mu u očima, prolaze drvoredi iz očaja, baca se zelena rijeka u suton beznađa, miruje zemlja, ne raste trava, sve je snovito, zaustavljeno.
Što je ? Nije ništa, zašto pitaš ?
Que serais-je sans toi ?
Uvijek sam imala tako neodoljivu i istovremeno nerealnu potrebu stopiti se s njime, jer sam imala osjećaj da smo, unatoč našim velikim razlikama nekako jedno...a on, on me uvijek usred tog stapanja, kojeg bi osjetio kao, valjda, nekakav gubitak svoga integriteta, dražesno podsjećao na svoju obitelj, svoj status, svoje obaveze, svoje...svoje.
Sebe podsjećao. Grubo i neotesano ponekad.
Que serais-je sans toi, Escoffier ?
Kad sam izvan tebe, kad si izvan mene, kad živimo tim našim paralelnim životima, koji je od njih u biti pravi ?
Jesam li kora stabla, ranjena ptica, grana koja pluta jezerom, jezero, rijeka ? Jesam li stvarna ?
Koja sam prava ja ?
- Madam, prošaputao je Pierre, žvačući posljednji komadić kruha, Auguste je rekao da je hitno, a vi poruku niste ni otvorili...
Zanosno mi je bilo čuti kako ga to dijete jedino zove imenom, toliko spontano i drago.
- Mda...ne brini Pierre, da je doista hitno, gospodin bi osobno došao , nasmiješila sam se začuđenu djetetu, obrisala mu bradu i pojurila prema ormariću po dukate čokolade.
Ils flottent, ils volent. Ils sont Dieu, ils sont anges, ils sont seuls. Autour d'eux, le monde s'efface et se réduit au simple décor d'un théâtre dont ils sont les uniques acteurs. Ils s'aiment. D'un amour dans le sang. D'une ivresse permanente. Dans l'instant et l'éternité. Et en męme temps, la peur est partout. La peur du manque. La peur de se retrouver sans oxygčne. C'est l'évidence et la confusion. C'est ŕ la fois la foudre et l'anéantissement. Le plus beau des printemps, l'orage le plus violent. Et pourtant, ils s'aiment.
Guillaume Musso - Que serais-je sans toi ?
( Oni lebde, oni lete. Oni su Bog, oni su anđeli, oni su sami. Oko njih, svijet blijedi i svodi se na jednostavan dekor kazališta u kojem su oni jedinstveni glumci. Oni se vole. Ljubavlju u krvi. Kroz stalnu opijenost. U ovom trenutku i u vječnosti. U isto vrijeme, strah je posvuda. Strah od nedostajanja.Strah da će ostati bez kisika. To je jasno i zbunjenost. To je i munja i uništavanje. Najljepše od svih proljeća, najnasilnija oluja.
Pa ipak, oni se vole. )
komentiraj (14) * ispiši * #
