Tamo gde je sve po mom

Nemam pojma da li ću ikada više nešto napisati. Moj odnos sa blogom je kao u onim otužnim vezama kada znaš da je sve gotovo samo još nemaš petlje da se okreneš i odeš.

Uglavnom jer se bojiš da će ti nedostajati.

Zašto žene jedu previše slatkiša, prekomerno puše i varaju partnere?

Nemam pojma ali u to ime otišla sam i kupila sebi čokoladu.

Mmmm... Zadovoljstvo je trajalo nepunih pet minuta a dan i dalje ima 24 sata.

Sreći zameram samo jednu stvar.
Ostavlja me bez reči.

Valjda me je današnji napisani haiku, podsetio na onaj tvoj pokušaj da me onda nađeš. Vidiš kako sam uspela da tri godine prećutim javnosti kako je tvoj pokušaj bio uspešan. Ti si tada rekao da si samo uporan u onome što naumiš, a ja bih sada dodala da je malo i sretna Zvezda umešala svoje prste. I možda ih nije umešala zbog tebe, možda ih je umešala zbog mene, jer ja još uvek verujem da sam mezimica Sreće.

Imam potrebu da napišem javno da nisam uvek bila najbolja, niti onakva kakva sam trebala biti. Ipak sam čovek+žena, a to ti je jedna kombinacija puna zbrke i nedoumica, da ne kažem stranputica. Valjda to umem sasvim lepo da priznam (a nekad me i uhvate) pa ti na to nemaš šta da dodaš, osim da me jako zagrliš.

Možda su te drugi ponekad i uveravali kako ja nisam baš takva ali ti si takvima začepio usta.

… I onda zazvoni telefon

- “Šta radiš?”

- “Grickam krekere.”

Ne mogu valjda reći da grickam usnice jer ne znam na šta ovo liči dok ne dobijem ono prvo zeleno svetlo.

(Obećao si da nećeš da čitaš, pa kad mi telefon opet zazvoni This Time nemoj da mi ništa kažeš, osim da ćeš da me grickaš k’o krekere, mada ja više volim k’o jabuke)

P.S. zelene.

Neki dan sam upotrebila knjigu kao štit. To je ono kada na javnom mestu izvadiš knjigu iz torbe i pažljivo je čitaš. To znači da te ne interesuje spoljašnji svet i da ne želiš komunikaciju sa istim. Mesto događanja je čekaonica. Vreme događanja između 08-o9 h. Knjiga je "Zagrcnut" od Čaka Palahnjuka, koju nikako da privedem kraju a treba da je vratim. Žena koja pokušava da probije moj štit je uporna. Vrpoljim se na tvrdoj bolničkoj klupi. Kultura me jebe u glavu jer ne mogu potpuno da je ignorišem, ona mi kaže da treba da ostavim knjigu i pričam sa polupoznatom ženom. Priča glasno. To me još više odbija. Povremeno klimnem glavom i kažem neku reč. Odbijaju me njeni zubi. Pomereni sa mesta. Razmišljam zašto ne ode zubaru? Ljudi koji vole da pričaju treba da imaju lepe zube. Kada zaćuti, nastavim da čitam. "Drkanje", "orgazam" "odvikavanje od sexa" i ostali slični pojmovi često se pojavljuju u ovoj knjizi. Skupljam stranice da ne može da zaviri. Zagledam se u svoje zelene nokte.
Pogrešan izbor boje za ranojutarnju posetu čekaonici.
Pitam se dal' ja njoj izgledam isto čudno?

Ustaneš u o7 h a onda ti mama koja inače ni ne stanuje u istoj kući gde i ti, kaže da si ti danas zadužena za ručak, jer ona peče paprike. Što se tebe tiče paprike se ne bi morale ni peći, pa se ne bi morao praviti ni ajvar, jer onoliko koliko tebi treba ajvara (2 teglice max) možeš kupiti u supermarketu i jedina gnjavaža oko famoznog ajvara bi ti bila eventualno gužva u redu dok čekaš da ga platiš. Što se tebe tiče, danas ne bi morao biti ni ručak, tost, kafa, cigarete, opet kafa eventualno neke makarone sa nekim prelivom, ništa spec. Opet kafa. Sasvim dovoljno.
Jutro je prekrasno, ako voliš zvuk rominjanja sitne kiše po prozorima, sivu boju na krovovima, vlažnu kosu i razmazanu maskaru. Eventualno mokre noge ako ti cipele/čizmice/patike/ nisu u stanju nonšalantno preći preko bara/barica/potoka.
Jutro je prekrasno ako se imaš kome vratiti u krevet, ukrasti prekrivač, grijati leđa. Sasvim praktično a još i ugodno.
U slučaju da sve ovo nemaš (ili imaš, a ne možeš iskoristiti danas) možeš praviti ručak i čekati da ajvar bude gotov.
Prijatno.

Noćas sam se trebala išunjati iz kreveta i napisati post. To mi je još davno rečeno, da treba pisati kada ti dođe inspiracija. Ipak sam ostala u krevetu. Bilo mi se teško odvojiti od tako toplog ljudskog tela.
Pre nego što je došlo do toga da on spava, a ja razmišljam, gledala sam ga iz te neke perspektive kada je na meni. Poklopljena od gore, samo viri hrpa plave kose. I negde tamo dole, valjda jedna noga. I druga, samo sa druge strane oko one njegove što sam videla, dok nije navukao nogom prekrivač na oboje.
Obzirom da sam poslednjih par meseci tražila jedan kafić sasvim sa pogrešne strane ulice (bila sam ubeđena da je sa suprotne) verovatno je i opis svih mojih doživljaja toliko subjektivan da ne treba da pokušavate da zamislite opisano.
Šetajući se sa prave strane Korzoa, On, to moje toplo ljudsko biće u beloj majici i farmerkama koje mu tako dobro stoje reče:
- Pa evo ga ovaj kafić gde si htela da me vodiš!

Hvala Srećo, već sam sumnjala da sam sve to samo sanjala :)

"Letnju razglednicu" smo okačili iza ukrasne činijie tamno plave boje.
Noge mažemo intenzivno nivea kremom da se boja zadrži još malo a da ne peruta onako bezveze.
Učimo pesmice
i jedemo popodne palačinke sa kakaom.
Maštamo
Svako za sebe.
Zajedno.
Kad zamišljam mesto gde ćemo jednom živeti
Znam samo kako će izgledati tepih
Ljubičast i debeo
Da mogu čitati knjige potrbuške
Samo u rublju
A on da leži pored/preko mene
Ponekad
Dok
Izmiče Leto kroz prozor.

U 10.57 ja bih išla u kafanu. I pila rakiju.
Proklete jesenje kiše.
I youtube.

Da pišem postove kao kupina svaki dan, post za prekjuče bi bio:

"Spavaj s nekim i piši utiske"
Mislim da je to odlično za inspiraciju.
.. sad nisam napisala taj post, nema veze što o toj jednoj rečenici iz filma, mislim većinu vremena. I tako je to bila jedina vredna rečenica u celom filmu. Ostalo je bljuc.