Noćas sam se trebala išunjati iz kreveta i napisati post. To mi je još davno rečeno, da treba pisati kada ti dođe inspiracija. Ipak sam ostala u krevetu. Bilo mi se teško odvojiti od tako toplog ljudskog tela.
Pre nego što je došlo do toga da on spava, a ja razmišljam, gledala sam ga iz te neke perspektive kada je na meni. Poklopljena od gore, samo viri hrpa plave kose. I negde tamo dole, valjda jedna noga. I druga, samo sa druge strane oko one njegove što sam videla, dok nije navukao nogom prekrivač na oboje.
Obzirom da sam poslednjih par meseci tražila jedan kafić sasvim sa pogrešne strane ulice (bila sam ubeđena da je sa suprotne) verovatno je i opis svih mojih doživljaja toliko subjektivan da ne treba da pokušavate da zamislite opisano.
Šetajući se sa prave strane Korzoa, On, to moje toplo ljudsko biće u beloj majici i farmerkama koje mu tako dobro stoje reče:
- Pa evo ga ovaj kafić gde si htela da me vodiš!
Hvala Srećo, već sam sumnjala da sam sve to samo sanjala :)
Post je objavljen 27.09.2013. u 17:47 sati.