Pozdrav iz Kaočina

<< Arhiva >>

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

<	kolovoz, 2012					>
P	U	S	Č	P	S	N
		1	2	3	4	5
6	7	8	9	10	11	12
13	14	15	16	17	18	19
20	21	22	23	24	25	26
27	28	29	30	31

Travanj 2013 (4)
Kolovoz 2012 (1)
Srpanj 2012 (1)
Travanj 2012 (2)
Veljača 2012 (1)
Lipanj 2011 (4)

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

• Komentari On/Off

Opis bloga

• Kaočine moje velo misto
  
  Urednik:
  M. Kulušić
  Kaočine
  22324 Drinovci
  Republika Hrvatska
  
  E-mail:
  pozdrav.iz.kaocina@gmail.com
  
  

Linkovi

• 
  Kaočine, Šibensko-Kniniska, Croatia
  
  Welcome to Kaočine Google Map
  
  Popis tvrtki Kaočine
  
  Najpopularnija imena i prezimena u Kaočinama kraj Drniša - DANAS
  
  
  Štampa
  
  Slobodna Dalmacija
  Jutarnji list
  Večernji list
  Novi tjednik
  Globus
  
  
  
  
  

• ŠTOPER
  
  Čikola me inspirira,
  Tiho šumi, u srce me dira.
  Teci krška moja ljepotice,
  Sve do Krke, do svoje sekice.
  
  Ti u Krku, ona će u more,
  Slušaj ovo moj čestiti rode.
  Upita me tad Čikola moja:
  
  "Koja j' tebi omiljena boja?"
  to je boja meštra sa mora,
  to je boja našega Hajduka,
  i kad umrem ja bi za njeg druka.
  
  Od Kotala, do Cigića grede,
  Lipotica opet pita mene.
  Koliko je Anta za Hajduk igralo,
  Bi li meni ti odgovor dao?
  
  Tri golmana, tri su Anta,
  Svaki dobro lopte vata.
  Ante Jurić, golman stari,
  Za Hajduka srcem brani.
  
  Kad Beara biži iz Hajduka,
  Ante Vulić tad je dres navuka.
  Treći golman Ante Sirkoviću,
  Dobar golman, ali nema sriću.
  
  A u polju Ante Žaja,
  Ljudi moji britva prava.
  Još je igra Ante Ivkoviću,
  Pozdrav tebi sivi sokoliću.
  
  Zar ću ovog zaboravit tića,
  Legendarnog Antu Žanetića.
  Za Dinamo on prozbori,
  Kontra zvizde Hajdučki se bori.
  
  To je reka u kriva vrimena,
  Pogan pajdo polomi mu rebra.
  Sad je prilaz s Placa do Poljuda,
  Ante Miše igrao je svuda.
  
  A sad doša Ante Rukavina
  Drago mi je šta za Hajduk igra.
  Odgovor je moj vama potpuni,
  Žuborite, nikom se ne žuri.
  
  Sa Promine puše jaka bura,
  Miljevčana brate ima svuda!
  Oni nose svoje slavne gene,
  Tako čvrsto ko naše kamenje.
  
  Ili tvrdo ko naša litica,
  Poznaju se Miljevačka dica.
  Takav jedan za Šibenik igra,
  Ante Kulušić, moram kazat svima.
  
  Stopostotnih Miljevačkih gena,
  Prid njime je sad karijera.
  Nema treme Miljevačka stina,
  A još kad bi za Hajduk zaigra.
  
  Znam ja njega, neće odstupiti,
  Veliki štoper on će bili biti.
  Obraduje Ante roditelje,
  Dres kockasti, znam da čeka tebe.
  
  Did je Stipe odoru nosija,
  Tvoj ga ćaća Mirko nasljedija,
  Na braniku domovine svoje,
  Ti u športu igraj šta mo'š bolje!
  
  Pozdrav!!!
  
  Ante Kulušić - Godina
  
  
  MOLIMO SE
  
  Puno je suza vidila
  Gospina slika stara
  srce i duša ona je crkve
  Utjeha na zemlji siromaha.
  
  Ona je priča,
  čovikova nada
  Sritnih i nesritnih,
  Ona vlada.
  
  Vrati se, čoviče Gospi
  Tu pripada opstojnost tvoja,
  Prid Njeno lice i reci:
  "Evo me utjeho moja!"
  
  Zlato i krunica na ruci,
  Rupčići izvezeni stoje.
  Isus u Njenom naručju,
  Ljudi pred Njome mole.
  
  Raduj se i Ti Marijo
  Vojvotkinjo svojim pukom,
  Ode na našem Visovcu,
  pruži im ruku.
  
  
  Biti svoj
  
  Nostalgija me obori
  Nakupi se puno toga
  Čežnja me teško pada
  Vratit ću se jednog dana
  Ta je želja zacrtana.
  
  Teško brime na leđima
  Plamen u mom srcu gori
  Svetog Duha ja doživim
  Pred Njim stanem, te se molim.
  
  Sva divljenja i ljepote
  Ove moje zemlje drage
  Postade kotač snage
  Koja čuva moje tajne.
  
  Pročitano sve još nije
  Skrivene su želje davne
  Svi odoše bez pozdrava
  Ne znajući, badava je.
  
  
  Kako bez tebe
  
  Nek uspava malo vrime
  Nađimo se kao prije.
  Kad bi oto moglo biti
  Što je bilo, davno nije.
  
  Ne tuguj Zagoro moja
  Evo ti tvoga sina
  U zagrljaju drače i smrike
  Na ognjištu moga dida.
  
  Kamen se bori snagom
  Na užarenu suncu vrućem.
  Bura ga hladi nemilo
  Evo me Zagoro kod kuće.
  
  Duša se otvara moja
  Hodam putem ditinjstva svoga.
  Da li ću sresti nekoga ovdje
  Ima li živoga roda moga.
  
  Tužnoj te gledati Zagoro
  Kako izdišeš i veneš.
  Nema plača i igre dice
  A kako ću obrisati
  suze sa tebe.
  
  Šaljem ti pozdrav Zagoro
  Brišem ti suze sa lica.
  Molitva neka se moja usliši
  Neka se rađaju u tebi dica.
  
  Sunce ti grije tilo
  Bura ti tena daje.
  U zagrljaju Krke ti si
  Promine i Svilaje.
  
  Ostade tvoje ime
  Otrglo od zaborava.
  A kolikoj kršna Zagora
  Poznatih ljudi dala.
  
  Ljuti kamen i smrika
  Snagu iz tebe usiše.
  Napuštena nećeš ostati Zagoro
  Moje najlipše cviće.
  
  Sritan onaj tko se tebi vraća
  Napaja ga snaga škrtog krša.
  Oj Zagoro tiha patnjo moja
  Otpjevana, ti si moja duša?
  
  
  LUBAV ĆE VAS STIĆI
  
  Još i danas
  istim žarom teče
  bratska ljubav što je
  kod nas bila.
  
  U ditinstvo
  vraćaju me misli
  stoji stolac
  kraj našeg kamina.
  
  Često mi je
  govorila majka
  u srcu mi
  stoje njene riči.
  
  Ponosim se
  na vas dico moja
  volite se,
  Božja ljubav će vas stići.
  
  Blagoslovni
  nek vam budu trudi
  da u vašoj kući
  bude Boga.
  
  Neka i rič sine
  neka moja
  pored srca
  stane barem koja.
  
  
  Kućo moja
  
  Prilazim kući svojoj
  Crni se sumrak hvata.
  Hodam prljavih cipela,
  Dvorište puno blata.
  
  Magle se prozori od kuće,
  Rukom kvaku hvatam.
  Otvaram vrata od sobe,
  Gdje sam nekada spava.
  
  Sjena obuzda sobu
  Od koštele pune hlada.
  Spustila svoje grane
  Do mog kućnog praga.
  
  Kupe se misli moje
  U sobi di sam spava.
  Kao izgubljeno dijete
  Tuge nevolje i jada.
  
  Bude me sićanja moja
  Mislima mladosti davne.
  Nesta plaća dice
  I žena što su rađale.
  
  Ne čujem Čikolu više
  Što drobi kamen od drage.
  Davno su izgubljeni snovi
  I zabave drage.
  
  
  Vrati se ćaća
  
  Mate mi pričala
  kad si oša
  Tada sam bija
  u kolinki mali.
  
  Dida me čuva,
  učio hodati
  A tko bi drugi,
  ja njegov sam unuk mali.
  
  Put te odvede
  za koru kruva
  Torbom u ruci,
  nešto stvari.
  
  Slikom mojom
  i moje matere.
  Da ti bude lakše
  kad radiš.
  
  Dolaze pisma,
  mater ih čita.
  Tvoje su suze
  na pismu stale.
  
  Majci je teško
  i ona plače.
  A dida promatra
  sve sa strane.
  
  Vrati se ćaća
  kuća se ruši,
  A zemlju nam
  nema nitko radit.
  
  Did je pri kraju,
  majka ne može
  Ja ne mogu
  još sam mali.
  
  
  Ćaćina rađa
  
  Ujutro prije svitanja
  ćaća je prvi ustaja.
  Konje za kar zataka
  i pravac priko vlaka.
  
  Prije odlaska u polje,
  pogleda vrime kakvo je.
  Za doručak nešto pojede
  i onda na rađu krene.
  
  U polje se išlo raditi,
  komad kruva u skašeli.
  S bukarom vina,
  ako'j ga bilo…
  
  Radilo se do Zdrave Marije
  Al' se tilo pridavalo nije.
  Pocrnuto lice,
  puno na njem bora.
  Kupa se u znoju
  i nema odmora.
  
  Došao bi kući,
  nije mu do priče.
  Sija kraj špakera
  blizu svoje dice.
  
  Popija bi tada
  čašu cilog vina.
  Za stolom mu sidi
  cila familija.
  
  Hrana je u loncu
  ćaća ide isti.
  Svojom familijom
  kraj stola će sisti.
  
  Život je težak
  seljaka sa sela.
  Raditi se mora,
  druge ti nema.
  
  Nediljom i blagdanom
  spavalo se duže.
  Ustajanje bilo oko 10. ure.
  U 11 sati počela bi misa.
  
  Crkva je puna,
  za sve nema mista.
  Posli mise uvik se je znalo,
  Otić u gostionu i popiti malo.
  
  Tamo se je igralo
  na šije i karte
  Znaloj biti beštime,
  a i svađe,
  
  Ništa više nije
  što je bilo prije.
  Gostiona kod Tone
  odavno ne radi.
  Mladi u kafiću,
  umrli su stari.
  
  
  Bolje bi mi bilo
  
  Bolje bi mi bilo
  Da te vidija nisam
  Što mi sada vride
  napisana pisma?
  
  Kad sam u postelji
  Rukama te tražim
  Diram ladni kušin
  Misto tvojih vlasi
  
  Di su tople noći
  Zaljubljeni dani
  Nježno tvoje tilo
  I poljubci dragi
  
  Otišlo je vrime
  Prijateljim starim
  Zaboravu lipi
  nepovratni dani
  
  
  Didovino, ja te nedam!
  
  Svoju zemlju neću dati,
  Neka na njoj smrika raste.
  Kad bi i to učinija
  Onda ne bi to ja bija.
  
  Na njoj ja sam žito čupa,
  Gona konje, pluge drža.
  Ona mi je kao mate,
  Šta bi bez nje ja bi umra.
  
  Kada dođem ja do krča,
  Moj želudac sav proključa.
  Od radosti i veselja
  Uvati me radit želja.
  
  U njoj vidim mate svoju,
  Brata, sestru i svog ćaću.
  Kad san bija dite malo
  Sidili smo tu u ladu.
  
  Sićam se i dida moga,
  Sa ćaćom je ziđa laze,
  Stavljali su na zid drače
  Ovce po njoj da ne gaze.
  
  I bajama bilo'j puno,
  Čobani ih mlatit znali.
  Pitali bi ćaću moga:
  "Možemo li?" - Ko' van brani!
  
  I na kraju dođu kupci,
  Oće uzet zemlje moje.
  Daju kuna kolko oćeš,
  Oće mene da pokore.
  
  Pravit će se tu tereni,
  Od tenisa i od golfa,
  Briga te je – moć ćeš radit,
  Bit će plaća za te dobra!
  
  Neću prodat didovinu,
  Proklet će me mrtvi moji.
  S mukom su je kupovali,
  Neka ona tamo stoji!
  
  Niko neće uživati
  Trude mojih pradidova,
  U Amerike di su išli,
  Di se novac zarađiva.
  
  Miljevčani moji dragi,
  Zemlju uvik možeš radit,
  Uskopat je i posadit.
  Ako prodaš nije tvoje,
  Doć će drugi – GOTOVO JE!
  
  Sitite se škrte zemlje,
  Roda svoga Miljevačkog
  I ponosnih njenih ljudi
  Šta opstaše na ljutu kamenu,
  Koji gori na vrilom zvizdanu.
  
  Raja svoga Krke lijepe,
  I Čikole prelijepe,
  Visovca i franjevaca,
  Dičnih naših Miljevaca!
  
  Šta bi mi bez zemlje svoje,
  Ako prodaš nije tvoje!
  Tilo imaš, dušu nemaš,
  Iz njedara izvađenu..
  
  
  Zraka života
  
  Sanjivo jutro,
  slavuj me budi,
  Dolazi proliće,
  a sunce na škuri.
  
  Stala je kiša,
  na ruži rosa,
  Sa srebrnim kapljama
  igranje kosa.
  
  Čikola tutnji
  iz korita svoga,
  Čuje se buka
  do mog prozora.
  
  Igraju ptice
  kolo na nebu,
  Jedna na drugu
  ko da se deru.
  
  Okolo cviće
  po živici raste,
  Na žici od struje
  pivaju laste.
  
  Na panju mačak
  sidi i gleda,
  Umiva lice,
  polako drijema.
  
  Lipo je vrime
  na misu se mora,
  U daljini jeka
  crkvenih zvona.
  
  Danas je Uskrs
  i puno svita,
  U našoj crkvi
  molitva cvita!
  
  
  Miljevački težak
  
  Trajao je život,
  Oko njega mriža.
  Težaka sa sela,
  Motika i njiva.
  
  Ni kiša, ni sunce,
  Ni ružna vrimena.
  Prkosi on tome,
  Ništa mu ne smeta.
  
  Pocrnu mu lice,
  Od umora i znoja.
  Žuljevi na ruci,
  Lice puno bora.
  
  Miljevački težak,
  Kao tvrda stina,
  S crvenom kapom,
  Suskom punog vina.
  
  Kod komina sidi,
  Kao glava kuće,
  A njegova čeljad
  Poštuju mu trude.
  
  Njegova pisma
  Uši probija,
  Osamdeset proša,
  Dugo mi živija!
  
  
  Navijeke dide moj
  
  Pokrila ti brada lice,
  Bili zubi iz nje vire.
  Obrve ti do očiju,
  Ko u starog mačka vire.
  
  Kalvarije mnoge proša,
  Smrskana je tebi kože.
  U ruci ti drhće čaša,
  Ti si dide pavi dasa.
  
  Kraj kamina, di obiva,
  Na suniji susak vina.
  Puši lulu, lipo mu je,
  Kroz prozorčić dim se čuje.
  
  Na leđima kaban nosiš,
  Kapa ti na sidoj kosi.
  U bilim si čarapama,
  S opancima na nogama.
  
  Naočale on ne nosi,
  Ni novine on ne čita.
  Osamdeset davno proša,
  Pisma mu je za to kriva.
  
  Kud god poša uvik piva,
  Ravno mu je sve do Knina.
  Maloj stvari veseli se,
  To ga drži, i moli se.
  
  Ujutro kad ustaje,
  Žmulj rakije on popije.
  Dvi, tri smokve on pojide,
  Do marende nema zime.
  
  Deset sati, marenda je,
  A na stolu kiselina,
  Sa purom je pomišana,
  Za mog dida prava hrana.
  
  A za ručak malo mrsa,
  Još i prisnoga kupusa,
  Jedna boca crnog vina,
  Valjala bi doktorima.
  
  To je recept od mog dida,
  Za dug život svim mladima.
  Da navike priokrenu,
  Jer, nestat ćemo u jednom trenu.
  
  
  Ostao si voljen
  (posvećeno pok.
  fra Nediljku Jukiću)
  
  Još uvik u mislima mojim
  Sve me sića, pred očima stojiš.
  Tamna soba puna tvojih stvari
  A tvoj habit iza vrata stoji.
  
  Tvoja djela o Tebi govore
  Ostao si voljen ovom kraju.
  Nagradu ćeš primiti od Boga
  Tvoje misto čeka te u Raju.
  
  Dan i danas riči su u meni
  Pričaju ih seljani u selu.
  Dobri ljudi bit će nagrađeni
  Kada dođu gore uzvišenu.
  
  Budimo dobri i volimo Boga
  Jer nas sudba slična čeka.
  Ove riči što ih pišem
  Neka budu makar nada neka.
  
  Branko Šarac