~ Škojarsko blago ~

13.05.2011.

Da me sad pitate, što sam očekivala kad sam krenula u ovu blogo-avanturu, vjerujte da odgovora ne bih znala. Znam samo da je to bio put u nepoznato, da je moj korak bio nesiguran, a pogled maglovit.

Da ću sresti toliko dragih ljudi, da će moja vizija dobiti toliko pažnje i podrške, da će se roditi neke nove ljubavi, a neke stare, zatomljene, zasjati novim sjajem, da ću biti počašćena društvom odabranih, sve to ni u snovima nisam mogla vidjeti.

A da ću, povrh svega toga, toliko dirnuti nečije srce kiss , da moj nedosanjani san i rimuje, da u stihove pretoči moju želju da vratim bar dio sjaja mog škojarskog blaga... to doista prevazilazi i najluđe moguće snove, a meni samo daje još veća i snažnija krila, kojima letim u srce moje kamene bajke sretan ...

ŠKOJARSKO BLAGO

I dok u Mosoru kopan kumpire,
neke pozitivne vibre u meni se šire.
Jer i pored moga krhkog znanja,
sitija san se jednog moga obećanja.
I odmah sam pristao gemišt piti,
jer obećanje se mora ispuniti.
A obećanje je jedna od srca želja moja,
da napišem pismicu kamenoj kućici sa škoja.
I na samu pomisao ščepala me vrućica,
jer je to jedna jako simpa kućica.
I sad još zahvaljujem dragom Bogu,
jer san je upoznao na Micinom blogu.
Ono što me oduševilo kod te žene,
na Micinom blogu primjetila je i mene.
Često u životu bez zečeva pravimo ražnje,
meni je puno godio taj mali znak pažnje.
A ja vam kažem neka svi znaju,
kakvi su ljudi u malom, tako i u velikom daju.
A ima i jedna izreka stara,
da me je kupila s malo ljubavi a ne puno para.
Ajde velim da budem gentlemen,
nekako potiho svratih na blog njen.
E sad vam kažem da i ovo morate znati,
ajmeeeeeee velim, koji su ovo traktati.
Ali i mi glupi, ni manje ni više,
shvatimo kad tad o čemu se piše.
Od tada nije manje nego je više,
ovo mudro stvorenje o zapuštenoj didovini piše.
A moramo priznati da u nama svima,
zapuštene didovine puno ima.
A da ne budu uvik iste šeme,
pobrinula se ona i za druge teme.
Tad me srce počelo puno da žulja,
i vidim da u njenoj svići ima puno ulja.
A tek koje lipe pisme pušta,
to je dio mene i moga gušta.
Iskreno pred nju, od tada, svoj osmjeh ostavljam,
i na njenom blogu redovno se javljam.
Ali jednog dana ova žena stamena,
prominila je nick i sad se zove kamena.
Ali ona i ovo mora znati,
ja ću je uvik škojarkom zvati.
Jer neka i ona čuje jednu želju moju,
volija bi i ja imati kamenu kućicu na škoju.
Onda bi mi sve ovčice bile na broju,
imao bih dvije kamene kućice na škoju.
Ali da me ona krivo ne shvati,
mogla se je ona i kućicom zvati.
Ali ne triba to sad razglašavat na sva zvona,
to je najbolje, jer je tako odlučila ona.
Znam za pismicu da će joj biti drago,
zato sam je i nazvao ŠKOJARSKO BLAGO.
Napisah ja ovo bez puno pompe i vike,
škojarice draga primi od srca pozdrav od bodljikavog Šmrike.

(Šmrika 11.05.2011. 16:18)