Bistro
|
Znate kaj bih ja? Ono kaj Amerikanci zovu „brunchery“ ili „diner“, ja bih to na kakav-takav hrvatski preveo s bistro (ili, što mi se manje sviđa, zalogajnica). Ono di stalno u Seinfeldu vise. Gdje možeš sjest i pojest: sendvič, salatu, jaja, juhu, odrezak (pohani) i sl., a možeš i samo popit kavu, sok... Imam osjećaj da tog u Americi ima na svakom uglu. Kod nas nigdje. Ili ima neosocijalističkih restorana s onim debilnim kariranim stolnjacima ili pak (pre)finih (i preskupih) restorana u koje nikad ni ne uđeš ili pizzerija u kojima uvijek jedeš samo pizzu. Tu su i razno razni novootvoreni brzo-hrani „restorani“ u kojima se nemreš ko čovjek sjesti. Žalosno da je najbliže toj „brunchery“ koncepciji MekDonalds. Jedino kaj su stolovi mrvicu premali, i kaj nema konobarenja, i kaj nema niš friško i konkretno za pojest. Ali sjedneš, ak si sam, imaš telku, gledaš Opru ili Europsko nogometno do 17 godina. Ugođaj je sasvim u redu. Bar u ovom u blizini moje firme. Da imam para, otvorio bih tak nekaj. Stolovi ko u Seinfeldu, zveknuo telku na zid, cijene donekle prihvatljive (da za 30 kuna možeš pojest pristojan ručak). Hm... ali ipak ne preniske jer bi se to inače pretvorilo u neslužbeni restoran najbliže firme. Možda da privatni susjedi imaju nekakav popust... Pitanje je i lokacije. Ak bi to bilo u strogom centru, cijene bi trebale biti više da bi se isplatilo i da bi se izbjegla gužva. Dakle, ne tako strogi centar. Al opet, sve dalje od Iblerovog trga je vrlo riskantno. Nekakva Draškovićeva mi se čini u redu. Vlaška do Petrove crkve. Ribnjak. Ili tam negdje po Zelenom valu. A na zidovima bi uokvireni visili moji ponajbolji postovi. I, naravno, slika Tamare Loos. |
