Poklon

Ubijam se u tablicama od ranog jutra, u glavi mi je mi se miješaju boje i brojke. Kolegica po treći puta spominje da mi je danas rođendan. Valjda želi da joj platim marendu ili cugu.

Rođendane formalno ne slavim već godinama, odem s mužem na večeru ako se poklope zvijezde taj dan, a uglavnom nema ni poklona. Možda jednom u pet godina i to ako je netko baš tih dana naletio na nešto zanimljivo.

Zove me sestra da je mama u bolnici, tata zove da je mama u bolnici, nona zove da je mama u bolnici, čekam i bolnicu da jave da je mama u bolnici, znam jebote da je mama u bolnici, 500km od mene i ne mogu ništa, o Bože, mama mi je u bolnici, počnem plakati ko kiša.

Šefica zove da treba neki izvještaj jučer.

Dostava ćevapa u kancelariju, promrmljam da nije za mene.
- Jeste vi Melita?
- Jesam, ali nisam naručila ćevape.
- Ćevapi su za vas.

Ostavio čovjek kutiju i izletio.
A valjda je šefica opet naručivala za svih. Kakva je to kutija sad za ćevape. U stvari, gladna sam ko vuk. U kutiji lepinja i ćevapi zamotani u papir, a pored mala kutijica. U kutijici narukvica koju sam neki dan usput prokomentirala dok smo se on i ja šetali. Ispod kutijice poruka na većem rozom post-it papiriću.

Znam da te ćevapi više raduju.