how metal got my groove back
|
znate kaj me fakat iritira? klinci. klicni koji misle da su fora. klicni koji se furaju na neš, a nemaju u biti blage na šta se furaju. svi imaju neku svoju pričicu sa tokio hotelom, pa evo ja prezentiram svoju. tak ja danas popričala s "metalkom". pitam ja nju jel sluša kaj od power metala. i ja očekujem da će reć, neznam, hammerfall, cure mi sline u isčekivanju duge rasprave. ona meni, da, pogodili ste, tokio hotel.  ups, ja mislila da sam rekla "power metal", a ne "trans-seksualno sranje na šibici". mene skoro šlag strefil. no dobro, nekak se održavam na nogama, i prozborim- pa oni su okej, ak si gluh, slijep, nijem, albino, retardiran, i priključen na aparate. ona nije ni skužila. čula je samo onaj dio- oni su okej.  ali to nije šta mi najviše ide na živce. najviše mi idu na živce idioti koji klince muče zbog toga kaj slušaju tokio hotel.  mislim, 1) pa vidiš da je klinac retardiran čim ne razlikuje muziku od sranja 2) zašto trošiti energiju? 3) "oni" su jadni, pa nećeš valjda klinca mučit jer je retardiran. to je jednostavno ne-tolerantno. a u mojoj školi jasno piše da tam prevladava nulta-tolerancija na nasilje. to sam tek danas skužila. kaj im to znači? kak mogu uopće uključit opciju tolerancije na nasilje? čim je nešto na nuli, to znači da nije ni gore ni dolje, dakle svejedno im je. ma primorac je kreten. i sav ovaj sustav vladavine je sjeban totalka. no dobro, neću sad u to. i znate šta....ja sam ko i svi ostali. svi smo mi potpuno isti. hodam po ulici i vidim sebe. u svima. šta sam ja uopće? šta si ti? ti nisi svoj posao. nisi ono što radiš. nisi kolko faking novaca imaš na bankovnom računu. nisi auto koji voziš. nisi sadržaj svog novčanika. nisi prokleta boja trule višnje koju biraš za novi kauč. ti si sve-pjevajuće, sve-plesajuće sranje svijeta. nisi poseban. ja nisam posebna. nisi prekrasna ili jedinstvena pahuljica prvo-sezonskog snijega. ti si ista trula organska materija kao i svi ostali. pokušavam napraviti nešto drukčije. svi mi pokušavamo biti nešto drukčije. ali uvijek svi rade istu jebenu stvar. svi dobe iste proklete ideje. svi smo na kraju isti. putujemo kilometrima da bi dospjeli u neki hotel gdje se osjećamo kao doma i gledamo tv. moraš se zapitat, koji je smisao toga? koji je smisao svega ovoga, živjeti u umotvorevini nekog kretena koji je živio tisućljećima prije tebe? ništa nije stvarno. sve je iluziija. sam šta mi nalazimo sigurnost u toj iluziji, pa stojimo na istom mjestu. pokušavaš bit drukčiji. ali sve je prije tebe već isprobano. nisi jedinstven. svi smo mi jedinstveni, zapravo. tako samo i svi isti. život je....kao velika, okrugla, duboka, mramorna, osamljena rupa. dereš se niz nju cijeli život, nadajući se da će te netko čuti. na kraju samo čuješ jeku nekog kretena koji se dere totalne besmislice i onda shvatiš da si to ti. to, ljudi moji, je život. |
