Leto. Vrućina tera homosapiensa da liže. Sladoled dakako. Masa od mleka, voća i šećera koja veseli dječicu pokvarenih zuba. Ova priča će celo vreme govoriti o sladoledu na kornet da ne dođe do zabune. Znači govorimo o Đaniju i ekipi. Neki dan, kao ajmo uzet sladoled. Ja sam sve propustio ispred sebe samo da bi pročitao sva imena sladoleda. Mislim imena počinju biti krajnje nelogična. Recimo American Dream, šta seljak poput mene zna šta je to? Zašto u zagradu ili već negde ne napišu od čega je. Mislim ne uberu voće zvano "American Dream" i pretvore ga u sladoled, to ne sigurno. Ima još takvih imena, ali se trenutno ne mogu setit. U odabiru sladoleda koristim se onom očevom:

idem tako danas, prolazim kroz voljeni grad i pri vožnji spazim odavno poznat lik.Isukrst.Sedi u seni drveća,na nekoj odbačenoj fotelji.Tu je fotelju verovatno on dovukao odnekle i stvorio si mali raj.U seni drveća on tako sedi,sa desne strane pivo a u ruci neka cigara.Ja se uvek upitam o čemu on razmišlja ili razmišlja li uopšte.Gleda zamišljano, pogled luta u daljinu. U praksi neradi ništa, lapi.Ponekad drži neku propoved koju ionako niko ne razume.

Naš sledeći kandidat je Čedo iz naselja.Njega nemoš vidit da lapi.On uvek nešto radi.Vuče neke metalne šipke i predmete,raducka oko one svoje kuće strave dok mu golubi seru svuda okolo jer su se naselili u deo kuće u kojem ne boravi.Navodno je bio boksač ali kad se on napije priča i da je bio u Parizu.Obučen uglavnom u pantalone i majice bez rukava.Ono što mene iznenadi jeste da se on ponekad picne,ali stvarno.Spremi se fino,ode u Vukovar i poprati neku manifestaciju.Zna i da ofarba kosu pa deluje mlađe.

Zatim Jovo kotenjer.Lik koji je pao u senu.Isukrst je zasenio i njega i Čedu.Valjda je najpoznati po svom biciklu prepunom stvari iskopanih iz kontenjera i svom pričanju sa ljudima koji drugi nevide.Kopajući po kontenjerima sakuplja sve što mu se čini imalo koristim, stavlja na bicikl.Tako je našao i neku školsku torbu koja mu je popu bisage sa jedne strane.Obučen u ono što nađe,većinom strare sakoe.Vozi se i pevuši a ponekad priča sa samim sobom ili zamišljenim likovima.

Nisu meni toliko zanimljivi po ponašanju ili izgledu.Zanimljivimi su mi po mentalnom sklopu.Šta se vrti u njihovim mozgovima.Dani su im manje više slični kao onaj juče.Tako prolaze dani,meseci i godine.Nemaju brige.isukrst zna da mora sakupi flaše,Čedo metal a Jovo mora prekopat kontenjer.I to im je čitav posao.Možda samo za to i znaju.Ali neverujem.Verujem da su i oni imali snove,da su išli u školu isto kao i ja,nadali se sretnoj porodici,deci,unucima.Da su hteli napraviti nešto u sebi.Nešto se u njima i sa njima dogodilo i od tada žive tako.Malo ko od njih ima porodicu.Ako ih imaju onda su pobegli od njih,možda se vrate samo na sahranu.Alkoholom ubijaju svaki bol.Od gripe do tuge.Drugima su ionako ljudski šljam,pa zašto da ostvaruju bilo kakav socijalni kontakt.Mi omladina gledamo njih i čine nam se simpatičnima,njih boli uvo, ionako su se davno rastali sa ovim svetom,imaju neki drugi u kojem čekaju kraj.
Samo ćemo ih jednog dana naći pored puta ili na mesto kojem prebivaju hladne,zatvorenih očiju i nasmešena lica...sretni znajući da idu na neko bolje mesto.Gde neće sakupljati flaše,metal i kopati po kontenjerima.

Nema me dugo.Razlog je to što je vrućina i znojave mi se ruke zalepe za ostatak tela.Ja pokušavam da ih odvojim ali ne ide.Pomirim se sa sudbinom i tako zalepljenih ruku idem po kući.Sve do nedelje kada se okupam ali u ponedeljak isto sranje opet.Eto danas padala kiša pa sam nekako uspeo da odlepim ruke i da nešto napišem.

Nešto smo prijatelj i ja pričali i došli na temu japanki.Ja iskreno mrzim japanke.Svaka čast onome ko može da nosi te tange za noge.Mislim ajd papuče još mogu proć ali japanke...Kao i svake godine mene sada čeka težak period.Naime kad zavši škola,i počnu dani slobode majka će kao i prethodnih godina uvatit mene i ćošak i terat da nosim japanke.Ja ću kao i godina do sada nekako izvalčit.Kako ženi u 40-tima objasnit neke stvari.Prvo i osnovno je to da ja svoje noge baš i ne volim pokazivat,pogotovo ne prste jer sa određenima ima zdravstvenih problema.Drugo je to da ja sam ja i ovako šljampav i glup kad hodam,tako da se ne želim zamišljat u japankama.Pogotove ne onim u gay bojama.Radije odam bos.Papuče su mi još i okej,u njima budem po kući.I to one dedine koje sam moro lepit selotepom jer je jedan od kajiša puko.Sad je okej.U njima prebivam po kući.Izgleda da ću uskorot morat kupit nove jer su ove pri kraju.
Japanke mrzim iz razloga što se uvlače među prste ko gaće u guzicu i to me počne nervirat.A ono što me nervira lako likvidiram.Zatim boje u kojim dolaze i kacnerogeni stiropol.

Svi ste vi sigurno čuli i videli Isukrsta iliti Emanuela X.Lik je taj čovek.Mene ponekad poceća na reinkarnaciju Hendrixa.Čovek koji je redovno lepio plakate na platanu pokraj časovnika.Gradski prorok i luda u isti tren.Živi od prodavanja flaša i svega što smatra nepotrebnim.On je propovednih mešavine svih religija.Dali smo mu piva i postao je naš prijatelj.

Petak je.Visoka temperatura pravi mi polumesece ispod pazuha.U školi smor i ništa posebno.Dva časa srpskog lapimo.Ja se kao pravim da čitam nešto zanimljivo,sve u trudu da ubijem onih par minuta do zvona.

I taman kad je bilo najzanimljivije prekine me moja drug Čekić:

Čekić: Ti si došao u školu biciklom?
Ja: Aha.
Čekić: ajde ttrebate profesorica Stojanović da odneseč nešto ocu Jovanu?
Ja: A gde on živi?
Čekić: Pa u onoj crkvi sa desne strane kad ideš za Sajmište,uđeš u dvorište,prođeš crkvu,iza ti je njegova kuća...
Ja: Ajd dobro.

U međuvremenu mi profesorica dan neke papire,odnosno neki plan predstojeće priredbe.Sedam na biciklo i krećem polako.Dakle tražim oca Jovana,razmišljam u sebi.Isto tako zamišljam njegovu reakciju kad me ugleda ovako lepog,sa bujnom dužom kosom,brdom i crnom majicom.Već ga vidim kako mi govori: