Putevima čudnosti moje

subota, 28.01.2006.

Pikula

Ljudi su čudna stvorenja ... Svatko od nas, u životu ima jednu želju, ne cilj, želju. Ono, kad si baš nešto jako želimo a da to nije baš tako lako ostvarivo. Cilj je jedno a želja nešto drugo, ono nešto po čemu sami sebe prepoznajemo. Ima ih svakakvih. Jedni bi željeli koncert Stonsa u živo, drugi da popuše pljugu u Damu, treći da skoče bejz s nekog krana. I tako dalje i tako bliže. Ove prethodno nabrojane nisu samo plod moje blesave i neobuzdane mašte. Znam ljude, koji znaju ljude, koji, opet to i žele. Želja ima svakakvih, a i ljudi, bogami.
I svašta napravimo da dođemo do te svoje zrake Sunca. Neki odustanu na početku a neki idu dalje. I oni u limenim košuljama kaj su se trgali za Svetim Kralom, ma svega su se i oni nagutali. Koliko ljudi toliko Gralova ...
Startamo k'o pomahnitali kerovi, grizemo i vučemo, batinaju nas i vežu. Pravila za igru postavljena sa svih strana, tko se sjeti i kako mu se sprdne metne nam ga. Pravilo, mislim ...
Šta smo sve spremni „žrtvovati“ u toj svojoj igri? I koliko se puta zapitamo dok ližemo rane, jel' to baš ono pravo, jel' ta želja onak „ispravna“, baš naša?
Potkradu nam se koji put i nekakve tuđe željice. Nisu to baš želje, više klocne koje su nam podmetnute da ne dođemo prvi. Netko smatra da naša želja baš i nije po pravilu sistema. Ma jebo sistem, jeboooooo!!!!!!
I onda, nekak, na toj šarenoj tržnici našeg života, uz poštenu cijenu (svakom po zasluzi), postanemo ponosni vlasnici proizvoda naše želje. K'o malo dijete kad zaradi u fajtu svoju prvu pikulu, čuvamo je na dlanu, okrećemo na Suncu. Jebote, moja je! Nakon toliko vremena.
Sjajna je, blistava, ponosno je pokazujemo ostatku univerzuma jer nitko to nema. A i mi smo nekak drugačiji uz nju. Čuvamo je, glancamo. Rušimo dotrajale zidove naše životne straćare i oko tog malenog zrnca podižemo bedeme, gradimo kule na kojima pobjedničke trube neprestano odjekuju. Podižemo mostove, lukobrane, nepregledne petlje i postaje. Postavljamo pravila, donosimo zakone, paragrafe, bla, blaaaaaaaaa .... ufffff...
A di je nestala pikula?
U nama je ono nešto što nas tjera ... Želja odavno prestane biti samo to, postane vjera, gorivo za dalje. Kad ostanemo bez ičega vjeru nam nitko ne može iščupati. Pa koji kurac onda gubimo te svoje pikule? Za koju svrhu ih uopće i skupljamo? Da nam skupljaju prašinu po ladicama? Osvojili smo je i ...? Više se ne trebamo igrati? Više je ne moramo glancati i biti ponosni na nju? Koji smo mi jebeni igrači ...
Ponašamo se k'o tajkuni, u stilu: Pa moje je i kaj sad?! I u cijelom tom posjedovanju, svojatanju, glumljenju vlasništva, naša pikula je izgubila i boje i sjaj. A da to nismo ni primijetili. I čudimo se k'o pura dreku. A kaj sad?
Želje su kao i pikule. Kad ih ostvarimo, dobijemo, trebamo uživati u njima. Trebamo se igrati s njima jer njihova vrijednost je u tome. Da se kotrljaju, sudaraju, vrte u krug, bljeskaju na suncu. Da ih natapamo znojem svojih dlanova, milujemo vrhovima prstiju, tepamo im zavodljivo i pobjednički dižemo u zrak. Da nas svaki pogled na njih podsjeti koliko nam je trebalo da ih dobijemo ...
Ostvarena želja ili osvojena pikula?
Svejedno, igram dalje ...

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv