Bila je poput gline. Poslušno se predala oblikovanju. Lijepila za prste. Trgala od kože. Mijenjala boje i oblike. Plašila se da će postati vaza. Razbijena od jednog dodira. Morali su je rađati da pobjegne od samoće. Stavila bi svjetlucavi povez na oči i preskakala. Zažmirila i hodala između prepreka. U igrici za koju nije htjela priznati samoj sebi da je njezina. Žmirila je i hodala. Ako mogu velike cure, može i ona.

- Ostala sam bez teksta. Sve što god kažem može zvučati jedino glupo. Moje „žao mi je“ ili bilo čije neće značiti ništa. Veoma te volim. Hvala što si ovo podijelio baš sa mnom. – uznemireno je odgovarala i pružila mu ruku preko stola. 

Uhvatio je njen dlan i stisnuo oba oka iza zatamnjenih stakala naočala. 

- A kome ću? Šta ja stari bik imam više izgubit'? Nit' kućeta nit' mačeta. Za koju godinu mi jedino ti budeš došla zapalit' svijeću na grob. – Josip se glasno nasmijao. Sigurno znate onaj smijeh. Satkan od boli. Presvučen u strah.

- Žao mi je jer nisi nikada stigao iskusiti život u dvoje. Barem bi sada imao nekog za podijeliti dane. Vidi, znam da ideš kod Nevenke. Ok, nisam trebala ovo izgovoriti. Nije važno što radite skupa, ne želim uopće znati jer me se ne tiče, ali družiš se. Nisi usamljen tijekom dana. Imaš nas.  – pokušavala je pružiti pokoju utješnu riječ.

- Da, ali nemaš pojma kako mi je bilo usrano onih prvih godina. Nisam imao nikakav dokument. Išao sam kod doktora s Ivanovom zdravstvenom iskaznicom, ali ajde, hvala Bogu prošlo je. Koliko mi je samo trebalo da se odselim od vas? Trebalo je ovdje malo srediti. Šta misliš kak' mi je bilo uzimati hranu od tvojih roditelja? Bilo me sram uzeti jednu jebenu naranču iz frižidera. Znam da mi je brat, ali neugodno je. Brat i žena koji bi trebali biti sami, a ja se prikrpao u kuću. Zbog briga sam si pričepio prste u Bjelovaru na parkingu s bunkerom. Četrdeset minuta sam plesao k'o majmun na lijevu i desnu stranu. Svi mi se dan danas zbog toga smiju, a nitko ne pita kakve su mi se brige motale po glavi. Ajde, hvala Bogu da imam mašinu pa mogu s njom raditi. Moram ovih dana suziti hlače starom Kasuniću. – nervoza ga je natjerala da izgovara uznemireno i brzo. 

- Sve je dobro. Nitko tebi nije ništa zamjerio. To bi mogla samo budala. Ne brini se! Naš si! Uopće nisi svjestan koliko si im pomogao. Ti si nas sve hranio, prematao, pomagao i uvijek uskakao. Glavni babysitter! – uspjela ga je nasmijati.

- Joj, jednom sam te prematao trokutastom krpenom pelenom. Stalno si plakala, plakala i plakala. Ma nikak' te nisam mogao smirit'. Ja sam tu pelenu tebi tak' jako stegnuo da ti se urezala između nogica. Imala si kraste. Željka je bila bijesna, auuu! – okrenuo je očima. 

- Neurotična žena. Živčenjača. Htjela sam te pitati nešto kad si već spomenuo mašinu. 

- Reci. 

- Hoćeš li mi skratiti jednu haljinu za izlazak? 

- Može. Donesi mi je sutra poslije škole. I još nešt' te molim. 

- Što? 

- Donesi mi onu knjigu „Anđeli i demoni“ da je i ja napokon pročitam. Rekla si zadnji put da ti se svidjela.

- Oki doki! 

Koliko udaraca čekićem može podnijeti srce? Igra li se bol skrivača iza osmijeha? Lica? Mesa? I krvi? Bez signala. Presušene suze i nedostatak riječi. Počinak u neprobojnoj kukuljici.
Osjećate?
Koprenasti štit iza kojeg ležimo truli. Iz usta izlaze crvi, a mozak krvari od pitanja zašto. Koljena su napuknuta, a podižeš se. Kažu da poslije kiše uvijek dolazi sunce. Jesu li sigurni? Mnogo puta nije zasjalo kad je trebalo. O, izdajice. Zašto? Kažu ljudi svašta.

Ona je često stajala na obali i skala s litice. Zamišljala da joj sve kosti u tijelu popucaju i krv poteče niz usta. Koraknula bi unatrag.
Zaboravljala je na moguće rasplete. U olujama je zatvarala oči da je valovi ne povuku na dno. Igrala se najtanjim linijama.
Ukrcala se u vlak, vozila u daljinu i smiješila onima koji bi naposljetku izrezivali njen osmijeh. Pokušala se probuditi i otvoriti prozore za tračak svjetlosti. Insekti su je ubadali po tijelu.
Nitko je nije čuo na drugoj strani.

Mahala je, dozivala i pružala ruke. Tišina. Bila je izvan radara drugoj strani. Lice joj je lagalo, ali oči su odavale da u rukama ne nosi kompas.