Romanika II.

Sljedećeg dana se, poslije škole sa školskom torbom, otputila do Josipa. Njegov dnevni boravak je bio okupan duhanskim dimom. Tog popodneva je htjela roniti njegovom pričom. Počela je sakupljati tuđe boli. Tada ne bi mislila na svoje. Činilo joj se da upravo on, sklupčano čuči, plače i bježi od svijeta. Sakriva rane. Leži noću u krevetu i pomišlja kako bi svijet izgledao da ga nema. Poput nje. A svijet? Ma kome će on pružiti ruku? Svijet će se kretati zatvorenih očiju.

- Ti si me premotavao umjesto mog oca dok sam bila beba. Mogu ti bit' danas psihologinja jer sam riješila sve ispite. - nezaustavljivo i brzinski je izrecitirala rečenice čim je prešla kućni prag.

- Idi doma pisat' zadaću da ti se mater ne naljuti. Ti bi bila psihologinja? - neraspoloženo je odgovorio.

Bacila je školsku torbu na pod, sjela na stolicu, naslonila bradu na naslon i buljila u njega. 

- Šta da ti pričam? Znam da ne budeš otišla doma i da mogu pričat do prekosutra. Koji dio? Gukni golube. Joj, odmah me glava zaboli. - trljao je kapke rukama. 

- Sve. - treptala je i podigla jednu obrvu. Sve mi ispričaj. Od rođenja, školovanja, ljubavi. Sve. Pa nisam ja luda da ne vidim. Nećemo se lagati, pod broj jedan piješ, a pod broj dva daj mi reci jednu osobu koja nikad ne ode do Bjelovara, Garešnice ili Čazme. Ti nikad nigdje ne ideš. Imam puno vremena. Rekla sam da ću doći kasnije doma jer ćeš mi pokazati matematiku. Znaš kakva sam i jednostavno ne idem doma. Jedino što znam o tebi sam saznala s fotografija iz tvog kofera s uspomenama. - ubacila se još jednom prije negoli je uspio bilo što izustiti. 

- Koja si ti lažovka, eh živote! Sve si pretražila i prčkala po koferu. Dobro. Budem, ali nemoj slučajno da bilo što kažeš bilo kome. Stvarno ti kažem sada... Ako me izdaš, nema više razgovora. Nema. Nisam neki tip koji se otvara drugima. Hoću svoj mir, cigaretu i televiziju. Dobro, možeš mi dat' koju knjigu da pročitam, al' više mi ništ' drugo ne treba. Šta starom konju od šezdeset banki više treba.... - objašnjavao je i gasio cigaretu u pepeljari. 

- Slušam. - ozbiljno i znatiželjno će Una. 

- Rođen sam gore u kući pedeset treće. Nismo baš imali novaca. Igrali smo se s onim šta si sami složimo. Uvijek su me slali na pašu s kravama. Mater me uvijek štitila od drugih zbog noge. - pokazivao je na lijevu kraću nogu. Bila je dosta žalosna jer su me drugi klinci nazivali rugobom. Možeš mislit' kak' je bilo onda na selu, a ja šepav. Mama i tata su se baš voljeli. Ona je imala problema s maternicom pa je on više radio po kući od nje. Nju su zato ogovarali da je lijena, ništkoristi i psihički se pogubila. Tu je tvoj tata prošao kao žrtva jer su mene školovali, a on je morao ostat' radit' na selu. - zaustavila ga je pitanjem.

- Čime si se bavio inače u slobodno vrijeme dok nisi morao u školu, na pašu i ostalo?

- A šta... Igrali smo nogomet i htio sam bit' zvonar. Mater me uvijek vodila u crkvu za proštenje. Tu bi ja uvijek iskamčio licitarsko srce. Dobro, bilo je to vrijeme komunizma, ali tko je tu, nas ovdje Bogu iza nogu, kontrolirao. Baš sam volio zvuk crkvenog zvona i htio sam naučit' kak' funkcionira. Najbolja fešta je bila za svetog Iliju. Nema se šta reć'. Doma se jelo i pilo, pjevalo i plesalo uz tamburaše do dugo u noć, a mi djeca smo imali prilike ostat' budni do kad nas je volja.

- Čega ste se igrali? 

- Ajooooj, a čega. Mi dečki smo se najviše igrali rata. Skupljali smo se tu kod kapelice gdje i vi. Koliko sam samo puta dobio šibom, koju sam morao donest', jer se nisam vratio na vrijeme, a trebao sam pomoć' doma. Tvoj djed je vikao: “Dokle ćeš ti meni 'vakvog kvara rad't? Zemljet moram, cajta nemam, a ti danjgubiš!“ - oponašao ga je kroz smijeh. To su bili dani! Šta dalje onda... Kupali smo se Marijan i ja dolje kod starog mlina. 

- A cure? - namignula mu je. 

- E, pa tu smo na kupanju malo uredovali. Uf, znaš ovu Maricu što živi dolje? - prekrio je usta i zadržavao smijeh. 

- Da, šta s njom? - radoznalo će Una. 

- Ona, Štefica i Draga su došle jedno popodne do mlina. Ajoooj, došla je njena mama i ulovila ih da se spremaju uć' u vodu za nama. Dobila je batina s metlom tako da drugi dan nije mogla sjedit' kako treba. Ako te baš zanima, ma vi ste danas mila majka naspram onog što se prije radilo. Ovi stari iz sela su se stalno hvatali po livadama, a mi smo normalno, baje, špijunirali. Ne znam šta bi bilo onda da smo imali mobitele. To su bili dani! - klimao je glavom i palio novu cigaretu.

- Heh, a jesi li se u koga zaljubio iz sela? To mene zanima. - jedvice je dočekala da postavi pitanje. 

- Jesam. Sviđala mi se Milka. Živjela je u Čabrajinoj kući sa stricem i strinom. Tata joj je poginuo na Moslavačkoj gori, a mater se preudala i otišla s tim drugim. Nju je ostavila jer taj novi muž nije htio tuđe dijete u kući, a ni svekrva nije dala da mala ode. Mislim da je Milka bila jedno sedam godina sigurno starija od mene. 

- Jesi bio ikad s njom? - uskočila je s još jednim pitanjem. 

- Ma kakvi. Sretali smo se jedino dok je kosila travu pod selom, a mi smo klipsali pješice tri kilometra do škole. Ja još nisam ni završio školu, a nju su ti već udali za nekakvog mesara koji joj je dolazio u snoboke. On je bio dost' stariji od nje. Imala je veliku svadbu. To ti se onda po tri dana slavilo. Okretali su se janjci, svinje i mladina. Spremao se miraz. Tipa krevet, jastuci, ormari i tak'. Ma taj je bio propuh u glavi. Lutao, pio i vucarao se s drugim ženskama. Ma običan niškoristi. 

- I to je bilo to? 

- Da, a šta...Onda ti je sve bilo drugačije. Ne znam kak' da ti objasnim. Vi danas tipkate po tim đavlima, a mi smo se povezivali uživo. Evo ti recimo primjera, za Božić. Jedino onda smo imali svega na stolu. Inače je mater kuhala grah, grazelje, grakašu pa ajde, jedino vikendom malo bolje. Meso rijetko jer nije onda bilo kištre da se zaledi. Meso se sušilo i stavljalo poslije u komaru.  E da, za Božić je mater stavljala žito i slamu ispod stolnjaka u obliku križa i novac. To je trebalo donijet' plodove zemlje. Ja i otac smo unosili ponjavu slame. Imao bi u rukama voštanicu. Molili smo se za punu štalu, zdravlje, što više djece i kruh. Mater je uvijek pričala da dim voštanice nakon gašenja pokazuje tko će prvi umrijet'. Slama se stavljala ispod stola i tu bi onda došli čestitari čim je završila polnoćka. Stari ljudi su vjerovali ako kroz vrata prođe neki muškarac da će bit' pravo rodna godina. Dobro, jedino nam Božić nikad nije bio opušten jer smo ga morali provodit' u školi. Al' ako sam nešto mrzio onda je to bilo nanašanje Titove štafete. Kriminalno! Bilo je i dobrih stvari. Sjećam se da smo išli na Krk pet dana sa školom. Možeš mislit šta je to bilo kad smo stigli mi selski balavanderi na more. - smijao se nakon svake rečenice. Jedva je dočekao da ga netko nešto pita. Nije se sjećao kad su ga zadnji put pitali kako je. Nije bilo teško natjerati žabu u vodu i otvarati se. Uhu, interesu, drugim očima, mrvici topline. Odbacivati razderanu kožu. Sakupiti i slagati komadiće. A tek procesuirati ono što će čuti...U to vrijeme nije znala da treba spašavati ono buduće. Bježati ili biti žaba u vreloj vodi.