Ivva

Napokon i u Beogradu. Nažalost, sudeći po vašim postovima iz Sarajeva i Zagreba ovog puta u najlošijoj organizaciji. Sve ulice u blizini hipodroma, gde se i održavao koncert, su bile zatvorene, tako da je autom bilo nemoguće stići. Taksisti nisu hteli da voze u tom pravcu.
Nakon dugog pešačenja i velikih očekivanja dočekalo nas je očajno ozvučenje i video bim koji je kasnio. U jednom momentu deo publike je udarao rukama prateći ritam a deo prateći Bebeka (sa zakašnjenjem).
Povratak sa koncerta je bio prava katastrofa, kao ovčice u toru gurali smo se ka samo jednom izlazu. Prevoz neorganizovan, pešačenje nazad kilometrima kroz gužvu, niz prugu, taksisti i dalje ne voze....
Organizatori danas odbijaju da daju izjavu povodom lošeg ozvučenja i još gore celokupne organizacije... Jedini koji se nisu žalili su konji na hipodromu, oni su mirno prespavali koncert. Možda ipak „ima neka tajna veza“.
Što se tiče nastupa, mogu samo da ponovim ono što ste već pisali, posebno o Alenu i Tifi. Bebek je pozdravio publiku sa „Selma...“ i izazvao pozor. Žmarci su imali posla sa skoro 200 000 ljudi. Kao da smo svi čekali njega, tek tada je nastala prava atmosfera. Bebek je jedan od onih srećkovića (muškaraca) koji s godinama samo dobijaju i na dobrom izgledu.
Divan osećaj je biti u tom moru gde je razlika u godinama nestajala u pesmi. Pravi trans izazvao je pesmom „Sanjao sam noćas da te nemam“ ...
Gomila jugonostalgičara je tražila pesmu „Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo“, dugmići su se pravili da ni oni ne čuju najbolje :). Zanima me ko će uspeti opet da okupi toliko ljudi. Ako i uspe, želim mu da ni konji ne spavaju muzika dok svira.

Kad zaboraviš juli i kad sve se desi i prođe. Sve će to o mila moja prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš. Dvije će pokisle ptice sa tvoga oka prhnuti na jug. Jer su anđeli i đavli i narcis i grijeh potrebni za smijeh.
A moglo je bolje.
...
Danas je kišilo i sutra će, kaže radio. Rekla je vodi me na ples, sviraj, krv mi noćas vri. Izgledala je malo čudno u kaputu žutom krojenom bez veze. Da mi je znati koji joj je vrag, poljubi me jednom nasmije se i to je sve. Možda je odveć želim tad. Sad bi volio prvo tiho na uho šaputati. Luduje mjesec i tiho padaju zvijezde za nju. Dok se ludi snovi množe vinom bojim svijet, gorim. Pristao sam biću sve što hoće. Esma i ja, bitanga i princeza, dva osvojena anđela na zadnjem sjedištu moga auta...
...
Jutro ionako pokvari sve. Ona putuje, ja kofer nosim. Bože, šteta za nas oboje. Sve bi bilo možda i drugačije da smo se ranije sreli Persijska princezo. Depresija od graha i kupusa. Reći ćeš: "Pomalo je tužno. Poželi sreću i ne zaboravi me." Uzalud, ni jedan kec iz rukava. Htio sam ti reći: "Piši ponekad dva tri reda, piši... " al rekoh samo: " Bježi, bježi od mene. Sad plači nikada ti više neću doći." Kasno je sad, kasno za sve...
...
Nikad se neću vratit u svoj rodni grad tamo me ne čeka niko. Jer ja nosim jedan tužan ugarak negdje na dnu grudi.
Uvijek sam bio pametan momak i još sam uvijek. Nemam volje a nemam ni snage
da se mijenjam. Baš me briga svakako, sve vam mogu reći mirno, mene niko i onako ne uzima za ozbiljno.
E, da te bogdo ne volim!

(Koncert Bijelog Dugmeta sutra i u Beogradu, napokon)

Jednog dana kad je sunce skupljalo svoje stvari i ustupalo mesto mesecu, letnje sandale su istrčale na ulicu. Pričajući sa pločnicima ritmičnim, veselim tonom išle su u susret muškim letnjim cipelama. Užasavale su se od pomisli da će cele večeri cupkati od dosadnih, već poznatih razgovora, koji znače upoznavanje. Previše pogrešnih susreta sve manje im je ulivalo nadu da postoje cipele s kojima bi zaplesale.
Nakon susreta, šetale su korak u korak sa muškim cipelama i stigle da se odmore u restoranu odakle se pogled prostirao preko pola grada. Umesto cupkanja zainteresovano su se podizale na pete i okretale ka njima kako bi bolje čule svaku reč.
Kasnije, te noći, dok su im se zvezde smejale, zbunjeno su prepričavale kako su srele divne muške cipele koje idu u istom pravcu kao i one, koje maštaju o istim cipelarnicima. Radoznale drske sandale sa štiklom su morale to da provere, pa su sledeće večeri i one otišle na sastanak. Na kraju su priznale da su skoro polomile petu kada su im prišle te muževne prefinjene cipele, imale su osećaj da su ceo svoj cipelarski vek plesale baš s njima. Kako je vreme prolazilo cipele su se smenjivale, neke bi igrale dok ih pete ne zabole, neke bi šetale po kiši, patike su veselo mahale pertlama ali sve su lebdele.
Jednog dana kada su otišle u posetu muškim cipelama, dobile su na poklon nove prijateljice, papuče. Kad god bi jedne otišle, druge bi ostajale ljubomorne. Odjednom su sve rešile da se spakuju u kartonske kutije i odsele kod muških cipela i papuča koje su ih čekale.
Svašta nešto su te cipele zajedno prošle. Ponekad bi prkosno okrenule pete jedne drugima, nekad bi namerno birale druge puteve ali bi se uvek vraćale na onaj isti, zajednički.
Sve su bile uzbuđene kada su u cipelarnik stigle bele elegantne u pratnji najfinijih muških cipela, shvatile su da je to trenutak kada će izgovoriti svoje sudbonosno "da". Zbrzale su formalnosti i žurka sa puno razigranih cipela je trajala do zore, dok prsti nisu poželeli da izadju iz njih.
Vreme im je menjalo ritam ali i sve više usklađivalo korake. Kada bi neki put ženske cipele bolje poznavale, muške bi ih slepo pratile. Onde gde bi muške sigurnije koračale, ženske bi samo išle njihovim tragom. Znale su one i da nagaze jedne druge na nekim skretanjima ali korak po korak, godinu po godinu njihovi koraci su postali sve skladniji.
Bele i crne cipele danas, nakon pet godina ponosno izdižu svoje vrhove jer znaju da mogu slobodno lebdeti kao i posrnuti, tu je drugi par koji čuva njihovo mesto u cipelarniku.
Znaju one da se moraju prilagoditi nekim koracima ali isto tako su znale da nema kompromisa kod izbora cipela, s kojima žele i mogu praviti staze kojima će srećno plesati.

(Posvećeno petogodišnjici braka sopstvenih cipela)

Ona: "Hoćeš li da sednemo u kafić i popijemo nešto?"
Ja: "Možemo. Nemam još puno vremena, nemoj pola sata da smišljaš šta ćeš da naručiš."
Ona: "Što si neka. Mora da si u Bazaru ili Ženi pročitala kako su Vage neodlučne"
Ja: "Nisam. Prijateljice smo već 10 godina, znam te."
Ona: "Zašto svi mislite da sam neodlučna kada se nikada..."
(zastaje i razmišlja koju će reč upotrebiti "kolebam" ili "dvoumim")
"...kada se nikada... ne dvolebam!"

Tiho, kao dah koji golica,
kao svila kad sklizne niz golo telo,
nečujno kao dodir,
budiš me.

Čvrsto kao očaj kada obuzme,
kao strasti kada se zagrle,
stežem masku punu osmeha
i ne dam ti da je skineš.
Glasom razbijam tišinu
i krijem se od sebe,
od tuge, od koje bežim.

Pažljivo kao pod kožu kada
se uvlačiš, kao kad voliš,
spuštaš mi brane.
Oduzimaš strah od slabosti,
susrećem sebe i
pokazujem ti radost i bol.
Nežno, kao šapat kada razoruža,
kao prsti koji se prepliću,
iskreno, kao kad plamen zatreperi,
budiš me...

Gospodin ulazi u svoj omiljeni restoran i seda na svoje omiljeno mesto. Pređe pogledom kroz ceo restoran i vidi predivnu ženu kako sedi sama za stolom blizu njegovog. Gospodin pozove konobara i zamoli ga da toj ženi odnese bocu najboljeg i najskupljeg vina. Muškarac je bio uveren da je, ukoliko ona prihvati njegov poklon, pred njim veoma zanimljivo i uzbudljivo veče. Konobar odnese bocu vina za ženin sto i kaže joj:
"Ovo je poklon od gospodina koji sedi za onim stolom" i pokaže na njega.
Žena pogleda bocu veoma hladno i odluči da pošalje poruku gospodinu. Pripremi papirić i da ga konobaru. Na papiriću je pisalo:
"Da bih ja prihvatila bocu vina koju ste mi Vi ljubazno ponudili, morate u garaži imati Mercedes, u banci milion dolara i u gaćama 20 centimetara!"
Pročitavši poruku, gospodin odluči da joj odgovori. Pripremi papirić i da ga ljubaznom konobaru, kako bi ga ovaj predao gospođici. Na papiriću je pisalo:
"Da bih izašao u susret Vašoj ljubaznoj želji, mogao bih, eventualno prodati moj Ferrari Modena, pa čak i moj Rolls-Royce, tako da mi u garaži ostane samo Mercedes 600SEL. Mogao bih investirati ili čak pokloniti 19 od 20 miliona dolara, koje držim na računu u banci. Ali ni za šta na svetu, pa čak ni za tako lepu i privlačnu ženu kao što ste Vi, ne bih odsekao 5 centimetara onoga što imam u gaćama!
Budite ljubazni i vratite mi moje vino!"

(Autor teksta - nepoznat)

Veliki komad nedostatka inspiracije pomešajte sa manjkom vremena i ostavite da se ohladi.
U sve to ubacite želju da završite milion stvari koje već dugo sebi obećavate.
Obavezno, sve to začinite odlukom da ćete više komunicirati s ljudima usmeno a ne prstima, osim ako tastatura i kilometri nisu izmedju vas.

Da bi bilo dovoljno gorko dodajte i osećaj prezasićenosti od buljenja u računar.
Kupite karte za pozorište, upišite se u teretanu, ne zapostavljajte posao...
Kada ste sve pripremili počnite da pišete novi post na +30 stepeni i u pola rečenice obavezno izadjite iz kuće.
Ne zaboravite da prihvatite svaki poziv za izlazak.
Sve ovo raditi uz povremeno mešanje.
Na kraju, ako ste sve uradili kako treba dobićete jednu veliku praznu stranicu na blogu.

(Drago mi je da sam ipak negde pogrešila u primeni recepta.)