Ivva
11.01.2005., utorak
Komšinica
Njen miris se provlačio kroz zidove i grickao mu čula, izazivajući sjaj u oku...
Prvi put kada je prošla pored njega, uvukao mu se pod kožu tražeći da ga opet oseti. Drugi put kada je sreo pogledom mu je rekla da želi da je prati... Govorili su istim jezikom, jezikom bez reči. Slučajni dodiri u prolazu, njeno približavanje i odlazak uzdignute glave budili su divlju želju. Nenamerni, sve učestaliji susreti su se pretvorili u igru zavodjenja, koja je svakim dodirom i pogledom dobijala novi oblik. Uvek bi ga prvo pogledala, mrseći mu misli treptajem dugih trepavica. Zastala bi čekajući da čuje ubrzane udarce iz pravca njegovog srca a onda bi ga pozvala da se pridruži u radosnoj trci koraka. Sada je miris dopirao iz njegovog sećanja... Odjednom je otišla, bez reči kao što je i došla u njegov život. Pratio je tragove, tražeći je u nekim drugim očima. Dozivao je krikom bola u nekim nepoznatim prolazima... Nalazio je samo u uspomenama, dok je jednog dana u nekoj tudjoj ulici, na tudjim pločnicima nije opet sreo. Prepoznao je, bila je malo starija, mudrija ali sa onim istim mirisom i čežnjivim pogledom. Radost mu je prostrujala telom. Poželeo je da joj ne dopusti da ode, da mu opet ubrza dah igrom... Ipak je zastao. Ovog puta je on podigao je glavu i znao da može krenuti dalje, nekim novim koracima i drugim mirisima. Nije je ni liznuo... Moj pametni pas bez pedigrea... |
