37. Najbolja likarija


Tako je to bilo davno
kad san bija mali:
svaka druga rič svakoga dana,
od jutra do mraka,
bila je govno.
Šta si to uradija,
vikala bi dica jedan drugon,
govno jedno!
Jesan li ti reka, govno jedno,
da mučiš?!
Govno jedno, šta si me izda?
A, jedinicu si dobija, govno jedno! Usrano!
Je l' tako u školu iđeš,
govno velikačko, s jedinicon?
I tako,
brez govna skoro nisi moga ni leć,
ni dignit se,
ni odat.


E, ali kad ja sve to gledan iz daljine,
vidin da su to bile samo riči
u onon teškon životu.
kad se puno oralo, kopalo, sijalo,
a malo želo i bralo.
Cili dan gori, doli, tamo, vamo,,
a skoro brez gaća i obuće.
Cili dan mokar ako je kiša,
cili dan smrznut ako je ladno.


A kad bi na večer sidili oko ognjišta
i slušali priče naši stariji,
ne bi se spominjalo govno,
nestalo bi ono iz naši usta.
Ko da je u ponor ošlo upast!
I ko da ne će otale nikad izronit!

Mi bi dica zaspali u materinin krilin,
na travercan
koje su nosale sve mirise ovoga svita:
krša, polja, dolaca, škrapa, stina, crljenica,
ovaca, koza, konja, gudina, kokošiju, pasa, mačaka,
konoba i šufita,
štala, pojata, torova, gudinjača, kokošinjaca,
kaduljišta, vrisišta, kupusišta, gnjojišta,
vinograda, njivišta, strništa,
divenica, oglavina, pršuta,
raspukli dlaništa i suzni obraza.

Ti mirisi u travercan matera naši
bivali su najbolja likarija,
najpametnije tablete
iz grudišta zavičaja našeg.

KRAJOBRAZI (Pjesme II.)