I raste jablan snažno u samoći.
I spretno diže glavu ponad voda,
svečano štiteć upornost loboda.
Pjevuši šumno, skladno u njemoći

makije guste. Eh, da joj je moći
utažit žeđu i pozdrave roda
snima otključat za radost sloboda!
Al' dreči jalnost u maki uskoći.

Vidjeh već davno i kod braće ljudi
nože za pasom u najezdi lova,
crnog i oštrog, spremnih crnih kala.

I pade jablan. Iz ranjenih grudi
krkljaj i vapaj. A sretnoga plova
nema kad reže zubala svih zala.