08.09.2004., srijeda
Kmečavac (c) Silajn 2004
|
Bas se nekak prazno osjećam. Onak, gledam u zid. Pa onda gledam u pod. Pa sam danas vozio auto tak da sam gledal kroz vozacki prozor ko u americkim filmovima i nisam poginuo. To je valjda zato kaj je americki auto. Uglavnom gledam nekam bezveze i osjećam se tak sjebano da bi rado nestal jednostavno. Al to ne ide. Stvar je u tome da mi tak fali. Koji zajeb. Tup sam. Prazan. Jebo mater. I gledal sam seriju o tipu koji sve znao osim toga zakaj sve zna i vidi crno bijelo. Gledajuci tu seriju shvatio sam kako osvojit komada. Prvo se moram ukrcat na avion za nekamo. Onda tamo mora bit pizdarija i ubojstva. Onda ja nađem sve kemikalije na svijetu na tom avionu i upravim ga prema zračnoj luci, usput spasavajuci i krasnu djevu koja od mene želi kolač. Ma jebeš to. Ne ide mi. Nemrem nikaj napisat. Boli me kurac i za seriju i za sve. Fali mi. I nemrem nikaj tu. Ne znam kak bi objasnio kak se osjecam. Oduzeto mi je pravo upoznavanja osobe koja me zaintrigirala kao nitko do sad i koju sam zavolio kao nikoga do sad. Ovak šturo postavljeno fakat glupo zvuci. Našao sam se s ovom friškom bivšom i uputio ju u problematiku. Niš. Odvela me na sladoled, kuruzu, dala mi cigaretu i onda smo zagrljeni sjedec na trgu jednostavno šutili. Ili bi si govorili sranja koja smo si govorili dok smo bili skupa i dok smo se voljeli onak, kak se ljudi vole i to. Smiješno je kak sam prije par mjeseci brijao da bih proveo život s njom. I onak, pricamo nekaj o strasti i tim sranjima. Kak je nama tog falilo zadnjih 6 mjeseci. Onak, brijem da tebe netko kog ti stvarno voliš na način na koji se treba voljeti, nemre prestat voljet tebe. Ja sam svoju bivšu djevojku stvarno volio. Jesam. Ali sam ju pasivno volio. Ne znam kak bi objasnio to. Sjedio sam pored nje i volio ju. Noćima sam znao bit budan, gledati ju kako spava, poljubit ju, ona se nasmjesila i ja sam bio najsretniji covjek na svijetu. Mislio sam da je to ljubav. Mislio sam da je to nekonzumentska ljubav, da ju volim bez obzira na sva sranja koja su nas razdvajala. Ali konzumirao sam. Konzumirao sam osmjeh, dodir, poljubac. I doveo sam se u stanje u kojem sam nedostatak truda, ljubavi, želje za njom sretnom zapravo nazvao uberljubavlju. To je bio kurac a ne ljubav. Sjedimo mi tak danas na trgu i ja njoj objasnjavam kak ne zna voljeti. I onak, u zadnjih mjesec dana mene jebe kaj ja nju, koliko god sam brijao da sam ju volio preko svake normalne granice, nisam volio kao prvu djevojku, a nit sam se zaljubio ko u ovu sad. I sad, to neko zapravo ravnodušno stanje ja sam drsko proglasio skoro pa zen ljubavlju. To je bilo nesudjelovanje. Ravnodušnost. Draga, volim te bez obzira na sve. Ili, volim sve kod tebe. To je ravnodušnost. Nepoštovanje. No, rado to predstavljamo kao ultimativnu ljubav. I sad, mene jebe zakaj smo mi bili skupa tri i pol godine, fakat me mučilo to. I pitam ja nju, jebote, zakaj smo mi bili tak dugo skupa. Veli ona, kajaznam, ne zamaram se, voljeli smo se. I onda skužimo, nekak istovremeno. Zagrlili smo se, sjedimo tak nakon kaj smo ubili kuruzu i baljezgamo si onak pomalo. I veli ona meni, pa viš, ja te recimo volim, a nisam zaljubljena u tebe. I tako mi je lijepo. I skužim. Bilo nam je ugodno skupa. Prvo je tu bio bizarno dobar seks. Onda je bila predobra zajebancija. A kak se to trošilo, ostajalo je samo ono kaj nas je zapravo vezalo u pocetku. Ugoda. I kužim ju sad. Onak, sjedimo zagrljeni ko kad smo bili skupa i nikaj se nije promjenilo, samo kaj si ne lažemo. I ne kužim kak smo jebeno izdržali lagat si. Ne jedan drugome, nego sami sebi. Kakva jebena glupost. Ja sam njoj nakon prekida napisal pismo od 3 kilometra. Sve je bilo tranu. Klinci, zajednicki zivot, sva jebena sranja. I sad kad se vidimo, znam da sam si lagal. Onda sam imao spiku da nas jebu okolnosti. A jednostavno je nestalo strasti. Nestalo je i povjerenja. Ostao je osjecaj krivnje radi sveg sjebanog. Ona se osjecala krivom kaj me vise nije voljela kak treba. Ja sam se osjecal kriv kaj nisam mogao bit ono kaj ona zeli da budem. A nisam mogao. Iako je govorila da sam jedan, jedini, neponovljiv, najbolji za nju i da si nemre zamislit nekog drugog uz sebe. Ali nestalo je strasti. Umrlo je jebote, totalno je ošlo u kurac. A to onda više nije ni prijateljstvo jer je previše sranja nutra. Ocekujes ljubav a ne daješ. Nisam ja niš davao. Otišao sam u irsku ne bi li nama stvorio novi život. Ne bi li promjenio okolnosti, pa možda vratim ljubav. Racionalizirao sam. Reko, sitnice ubijaju tak nekaj, okolnosti ubijaju ljubav. Ma ubijaju moj krasan kurac ako je to fakat ljubav. Gledam jednu obitelj. Frendovi. Žive na rubu bijede. Imaju male klince, dugove, pizdarije, fakat sranjski život. Ali jebeno se vole. Onak, nema pizdarija, nema laganja. Nema «moramo pokušat», nema gubljenja povjerenja, nema nevjerovanja mišljenju drugoga. Ako ja svojoj dragoj velim da je prekrasna, a ona veli da nije, jebeš to. Moja ljubav i moje mišljenje nije dovoljno da pobjedi kakav god ona kompleks nosi. Baš po tome se tvoje mišljenje razlikuje od mišljenja nekog drugog. Cini razliku. I zato je bitno. Ukoliko mu se ne vjeruje, ti si goli kurac. Ja bivšoj pred kraj nisam mogao objasnit da je prekrasna. Nije si bila. Nije si bila lijepa uz mene, that is. Te stvari su jako jednostavne zapravo. Ma mislim, koji kurac ja tu serem. Vrtim si po glavi kaj mi se izdogađalo kroz zadnjih godinu dana i kaj sam opce naucio iz toga. Skužil sam da ne želim mirnu dosadnu djevojku. Nek bude poremećena pizdurina, štoviše. Ne želim mirnu vezu. Želim osjećat. Želim znat da sam jebeno živ uz tu osobu. Nije nužno da to bude drama. Ali želim jebeno osjecat. Zelim vidjet da osjecam. Ne želim «gradit» vezu. Želim osjecat jebenu vezu. Želim znat da ona svaki tren može jebeno otic, ali ne osjecat strah. Ne znam kak bi to opisal. Ne želim osjecat krivnju zbog razlicitosti. Ne želim osjecat krivnju zbog nedostatka želje i maskirat ju u ljubav. Ne želim brijat na seks zbog potrebe. To je isto jako jednostavno. Da sam ja bio uvjeren da želim seks baš s njom jer ju volim. Kurac. Bila je poznata, ugodna, draga. To je bio taj uzdah, taj pokret i taj izraz lica. Tu sam bio siguran, tu sam bio doma. I interpretirao to kao ljubav. Kretenizam jebeni. Tijelo jebeno ne laže. I nema teškog dana, teškog tjedna, glavobolje, umora, dekoncentracije i slicnih sranja. I nema pizdarije da nemre bit ko na pocetku. Može. A to su sve sranja koja sam ja sebi prodavao da opravdam uloženo vrijeme i lažnu emociju. I gledam kolikima oko mene se to događa i nemrem vjerovat. I nema «sad sam drugacija osoba, uz tebe sam našao mir». Ma nabijem to sve racionaliziranje na jebeni kurac. Ono kaj jesi, jesi. Sve ostalo je gubljenje kičme, ak nikaj drugo. Veli meni ova moja kad sam joj danas brijao ovo o strasti «eto vidiš, majmune?». Reko, vidim draga. A kad mi je to govorila u vezi, rekao sam da nije bitno. Razdoblje, okolnosti, nemre bit ko na pocetku. Ma fakat, nemre moj kurac krasan. I veli da sam bio Glomazan Papak (GP). I jebeno sam bio, iako mi je i sad tesko to priznat. To kaj sam se propapcio sam si objasnjavao time kaj ne zelim igricama i sranjima degradirat to kaj osjecam za nju, jer ju na kraju necu voljet. A cinjenica je da se jednostavno nismo našli u potrebama. Ona se htjela igrat, let's face it, svaka žena voli ta sranja. Koja veli da ne voli, ne pozna sebe dovoljno. A stvar je samo u tome da si nađeš osobu koja ti je jednostavno na nivou. Samom sobom treba pružat dovoljnu kolicinu tih uvjetno receno «igrica» i pizdarija. Ja to s bivsom nisam mogao. Navodno sam ju previse volio da bi unistio tu emociju igranjem. Nisam htio «glumit nekaj kaj nisam». I fakat, nisam to bio s njom. S njom sam se prepustio. Osjecao sam dovoljnu ugodu da mi bude svejedno. Nije to bila ljubav. Bilo je to jedno jako suptilno pucanje kurca. Isto to pucanje kurca sam osjetio danas kad smo se zagrlili. I s odmakom sam skuzio da ju i dalje volim na isti nacin. Pasivno. Nikako. Ne zelim ni procitat tekstove s pocetka bloga. Mora da se jebeno kunem da ju obožavam i da ne znam kak cu zivjet bez nje. Sad mi je neugodno. Mislim, nije da mi je neugodno, nego do kud jebena samoobmana i strah od gubljenja neceg sigurnog idu? Kaj si sve mozemo predstavit kao ljubav opce? To je valjda ono kaj bi glupavo rekli «navika». I onda se pitas kak opce vjerovat sebi. E pa, iskustvom. Naucis jednostavno. Kak ja sad znam da je moja ljubav za djevojku koju sam upravo popušio nekaj kaj uvjetno receno vrijedi? Kak rec da to nije laž? Redefinicijom sustava vrijednosti? Ili jednostavno pratiš ono kaj osjecas? Ja znam kak sam se osjecao kad bi ju pogledao. Ali isto tak znam kak sam se osjecao kad je ona mene pogledala. Kad sav racio ode u kurac. To se meni sviđa, valjda zato kaj sam poremecen. Ali to tak treba bit jebeno. Nemres u određenim godinama rec, e jebiga, nije bitno ono kaj osjecam, mogu osjecat polovicno. Ako si nesretan u vezi, nesretan si. Nema racionalizacije. Neces postat sretan odjednom. Stvari se nece jebeno mijenjat, jer se ne mogu mijenjat. Mogu se zamotat u šareni papir koji traje dok ga se ne podrapa. A drapa ga se. Nema truda koji moze zamjenit emociju. Proizvodnja emocije. Voljenje razumom i strahom. Interesantno, ne? Pretvorimo strah u ljubav. Pretvorimo nezadovoljstvo u želju. Pretvorimo ljutnju u pokušaj razumijevanja. Pretvorimo nerazumijevanje u «zajednicki rast». Dobivamo ljubav. Pravu, iskrenu ljubav. Vrlo racionalnu. Vrlo realnu. I bolno lažnu. |