19.07.2004., ponedjeljak
tuga
Moje srce je pregolemo, golemo poput jadranskog plavog mora, poput nekog još većeg mora, poput svemira, toliko je pregolemo, samo je i toplo poput konvektorske grijalice i korisno poput te iste na 3 usred zime u koja cak i malim nejakim štakorima naviklim na nedaće i užase zime, smrzava malene štakorje mošnje. Da, to je srce moje. Zove mene ana da hitno nazovem il nekaj. Njen dečko ima sutra prezentaciju nekog kurca a frend ga je sjebo za lap. Eto ti prijatelja. Onda se zove mene, dritomena, da spasi moment, naravno. Kad mi je rekla o cemu se radi i dala mi ga na telefon, nekaj se ipak malo polomilo u mom velikom, pregolemom srcu. Sjetih se zapravo koliko je veliko moje srce kad sam mu govorio da može, nema beda. Veliko poput interneta, toliko je veliko. I onda shvatih. Nema golemog prostranstva interneta za mene sutra. Osjetio sam kao da mi neko to isto preveliko srce scupal kroz guzicu, kao da mi uzima pluća i gnjeci ih zlim užasom, osjetio sam da ostajem bez daha.Hiperventilirajuć sam mu govorio da bi mu radije dao lap ujutro. Znoj me oblio i jedna kapljica pala je na ekran te rastočila ono za kaj sam mislio da je jedina crna ikona ikad. Bila je to mrlja. A sad i nje nema. Nema je, moje unikatne crne ikone koja je krasila ekran s vanjske strane. Oh, kako me iskorištava pička. Zna da sam slab i nejak te da si nemrem pomoć pred naletima bizarnih situacija koje postavlja pred mene. Gledam ga. Koliko je samo zmazanoče i ljubavi uloženo u taj hladni austrijski proizvod. Koliko mjeseci. Tuga me preplavljuje. Sad mi je žao kaj nisam inzistirao na tome da se burazu kupi novi hard i da instaliram pakleni operativni sistem. Ridam. Sutra, ja nemam internet...pitao sam ga da mi posudi auto. Auto je tatin, ne može. A ja mu samo tako dajem komadić svog golemog srca...dok mi ga jednom u potpunosti ne uzmu. |