18.05.2004., utorak
budjenje
|
probudio sam se u njenom krevetu. nisam se opce htio pokrivat sinoc, ali bilo je hladno pa sam ipak metnuo deku na sebe malo. neugodno mi je tu, ali totalno, nemam pojma koji kurac tu radim. znam da kad uzmem stvari vise nikad necu vidjet ovo mjesto. i iako mi nije drago mjesto, osjecam se nekak nja. preko je mali miš. spava. ne trci okolo. otvoril sam prozor, da se prolufta, skuhao si kavu. pusim, pisem vam i slusam snow patrol, njihovu jedinu pjesmu koja valja. na repeat. na jadne lap zvucnike. osjecam se kao uljez ovdje, iako ne bi trebao. u stanu od bivse bivse se nisam tako osjecao. vise sam bio doma. iako nigdje nisam doma. malo sam gledao po sobi, ono, picka, pregledavao njene uspomene iz djetinjstva. slike, spomenar, sve ima. ja to nemam jebote. da li se zato tak jako vezem? ne znam. ona je bila realna, prizemljena, sve ono kaj sam ja mislio da mi treba da od mene napravi kompletnu osobu. i osjecao sam se complete s njom. ono, you complete me spika, to je iz nekog filma ako se ne varam. to sam ja mislio da je to. da to meni treba. nemam pojma. ja, koji sam jedan od 10000 ljudi koji je u zivotu znao kaj hoce, zavrsio sam izgubljen sa 27 godina. kak je to cudno. meni su ljudi bili strasno zavidni na iskrenom pucanju kurca, na tome kaj znam kaj volim i za kaj bi krepao. ono, to je pizdarija. a onda me zasorala realnost. mislim, realnost moj kurac. ovo je apstrakcija, mi bi se trebali oslanjat na zivot unutar sebe i interakciju s ljudima ciji unutarnji zivot mozemo zivjet (i oni nas) jer se razumijemo. ovo kaj mi zivimo je kurac. usamljeni smo, strasno. zakaj pisemo inace? zakaj mi tu seremo po blogu? jer zelimo podjelit svoje misli. jer ih saljemo van s mislju da ima netko ko kuzi, i ko ce se naci u tome. i ima. mi to ne moramo imat crno na bijelo. pisemo jedni drugima. svi svima. jer smo usamljeni. ovo je kreacija. mi svoju kreaciju zelimo podjelit. misao je kreacija, emocija je jebena kreacija. recimo, emocija izazvana pjesmom je jedinstvena stvar. kao da imamo glinu od koje onda napravimo ćup. samo kaj emociju nemremo prodat nit napravit izlozbu. eto ti izlozbe jebote. ovo je izlozba emocije. i ne znam kakva je jer ju ne gledam. ali znam da je svaka slika odraz mog trenutnog stanja, dakle potpuno iskrena. gdje ces vise? ja nisam pisac, ja ne znam artikulirati misli na nacin na koji oni to rade. nisam nacitan, ni blizu. ignorant sam. ali pisem ono kaj osjecam i to na nacin na koji bi to izgovorio. ja ovak pricam kada pricam tako nesto. i ja tri i pol godine nisam smio tako pricat. jer mi je rekla da sam pickica. rekla je budi musko, ne pricaj, djeluj. a ja tak volim pricat o tome. meni je to romanticno. kad se das van, ono, skroz u tom momentu. da si najveca pickica na svijetu ili najveca faca po nekim uopcenim kriterijima. ali da si iskren. ono, jebote kako mi je to falilo, strasno mi je to falilo. i ja s njom nikada ne bih mogao pricati o tome. toliko pricat o nekim stvarima koje nemaju veze s kosuljicama, sendvicem, registraciji auta i slicno. pricat o stvarima koje nisu bitne. lobsang rampa. ono, jebena astralna putovanja, debilane. stvari koje nikog ne zanimaju. one stvari u koje djeca vjeruju. uci u to toliko da ti tijelom prođe onaj neki glupi osjecaj, senzacija neceg novog i laganog straha, kao pred plac je taj filing. onda se stepes i oces promjenit temu. a tema nije ni bitna, samo to koliko si se pustio. a baljezgas bezveze, valjas teorije na osnovu slabog ili nikakvog znanja. to je jebeno romanticno. to je tak jebeno lijepo. neopisivo. i sutnja s nekim. pauze u razgovoru. sutnje. nema intenzivnije stvari od cistog osjecanja povezanosti u tim momentima. nema, nema sanse da to postoji. kad bi ja sutio s nekim, znaci da je to stvarno nekaj posebno. jer ja ne znam sutit. |