inventura

ovo je trebao bit jedan veseli post o tme kako sam prokampirala pola godisnjeg, a drugu se polovicu opravljala, o tome zasto sam s pelina presla na tekile, ali se ipak vratila na pelin, zasto su kokteli od pola litre zlo, a sipka u discu zabavna, kako sam napokon dobila boju, ali i ponesto masnica, opekotina i istegnuca...
ali, kad sam sinoc stala uz ogradicu trajekta, jedna mi je jedina stvar bila u glavi - to kako je moj najdrazi pas, moj ljubimac, ostao na otoku zauvijek. i to je, nazalost, ono sto je obiljezilo cijelo ovo ljeto... tako da ce ovaj moj prvi post nakon godisnjeg biti posvecen njemu.
brat i ja smo taman ostali bez tate i mama je bila u fazi ispunjavanja svih nasih prohtjeva. pa ja prvo napizidila brata, a onda i nju da jednostavno moramo kupiti psa. i to ne bilo kakvog, to je morao bit pas sa dredovima, upravo onakav kakvog sam nasla u encikolopediji pasa koju mi je netko, ne sluteci zlo, poklonio nedugo prije (to je bila moja faza kad sam silno htjela bit veterinarka - a trajala je sve dok mi mama-doktorica nije detaljno opisala s cim se sve veterinari zapravo susrecu). taj i ni jedan drugi. moja sirota majka danima je zvala oglase, raznorazna drustva, udruge i poznanike, dok nije nasla trazenu vrstu. u sisku. kristalno se cisto sjecam tog dana - kad smo se napokon dovezli do tih ljudi, uslijedilo je kompletno razocaranje - nas pas nije imao dredove. izgledao je ko mala crna pudlica. za dredove treba cekat da mu naraste dlaka. nije mi to bilo bas, al sta je tu je. bile su to ratne godine i nismo imali novaca, pa je pas placen na 3 rate. izabrala sam najblesavijeg i odvezli smo se doma... tu prvu noc nase je malo crno klupko hodalo kompletno izbezumljeno za nama po stanu i silno se htjelo druzit. brijem da je to bio prvi i zadnji put. s godinama je razvio vlastiti karakter i nije nikog jebao ni 5 %. ne, nije bio razmazeno nedogojeno pseto. ali recimo, mrzio je kisu i ako je padalo on nije ni jeo ni pio da ne bi morao van. mrzio je i kupanje i, iako bi nam dao da ga operemo, ne bi s onim ko je sudjelovao u tom zlocinu komunicirao. prezrivo bi ga pogledao i otisao van iz sobe. ipak, nije bio zlopamtilo, pa je u pravilu kroz 2 dana sve oprastao. obozavao je voznju, uskakao bi u svaki otvoreni auto i zauzimao poziciju. imao je svoje mjesto i nije bilo sanse da se itko drugi vozi na zadnjem sjedalu iza suvozaca. njegov prozor je uvijek morao biti malo otvoren da moze gurnuti glavu van. ako mu se nije dalo setat, sjeo bi i pristojno pricekao da mi odsetamo svoje i vratimo se po njega, pa bi skupa isli doma. obozavao je ic na kave samnom. sjeo bi ispod stola i nije ga se ni culo ni vidilo. cak bi razumio "idemo na kavu" i hodao je ispred mene do lokalne birtije di smo ispijali prve jutarnje sa raznoraznim susjedima. za baku je znao da nemoze bas predaleko ni prebrzo, pa je s njom strpljivo sjedio na klupici u parku dok je cavrljala sa susjedima, a za bratovim je biciklom uredno trcao. mrzio je suhu hranu. moja se mama jednom zainatila i nije mu dala nista drugo 2 dana za jest. nije ni pipnuo. na kraju smo treci dan popustili jer smo se prepali da ce umrijet. nije bio neki silni pobornik mazenja, radije bi se zavalio s nama na kauc i gledao tv... mislim da je sa bakom odradio sve sapunice ikad prikazane. u svakom slucaju, jasno nam je davao do znanja da mi nismo njemu gazde, nego smo svi ravnopravni i svakoga se mora slusat. bio je silno zaljubljen u stricevu predebelu koker spanijelku sa eating disorderom - ona je bila jedini pas koji je mogao pozderat sve sta je bilo na njegovom tanjuru kad bi nam dosla u posjet - inace se nitko nije smio ni priblizit njegovoj hrani - jedino za to je grizao (a njegov tanjur je bio moj najdrazi tanjur od dok sam bila mala). ja sam ga obozavala, kao uostalom i cijela moja obitelj. otisao je dostojanstveno - zaspao je jedno jutro ispod stola i to je bilo to. ja sam se taman vratila oko 7 sa izlaska, docekao me, pozdravio mahnuo repom, ja sam otisla spavat. oko 11 me mama probudila da je umro. to je bilo to. bez drame, strke, bez bolesti i veterinara. otkazalo mu je srce. sa 12 godina. pokopali smo ga kod rodaka u vrtu, ispod jednog drva. a zivot ide dalje. upravo sam dobila mail u kojem jedna mala crna mjesanka trazi udomljenje.