Uvijek kad pomislim da sam jaka,
da sam prošla preko toga, da je ON jednostavno iza mene…

Dogodi se nešto što me vraća na samo dno…
I jednostavno se ne mogu iščupati iz tog
kruga po kojem se samo vrtim…
I iznova radim iste greške....

Možda mi previše znači?
A možda još uvijek ta prokleta nada postoji u mene?
Nada da će sve biti ko nekada?
Sve me više strah da je neuništiva…

Odlučila sam uživati u svemu,
svakom trenutku, ali izgleda da ni
ta odluka nije bila ispravna…

Možda sam se previše pustila s lanca
i počela glumiti nepovrjedivu, a to nisam…
Pokušala sam sve:
~smijati se kad sam htjela plakati
~biti hladnokrvna i suzdržana kad
sam htjela vrištati i izbaciti sve iz sebe…

Kad mi je nedostajao njegov zagrljaj
pokušala sam ga zamijeniti drugim…ali ne, ništa nije isto..

Da bar mogu plakat, pa da mi bude lakše, ali suze leže u meni.
…želim se vratit na pravi put.. i zatvorit krug grešaka …
…želim se zavući u mišju rupu, pobjeći od
stvarnosti, od grešaka, posljedica...