Što učiniti kada vaši najbliži idu na pecanje? Nije to tako često, ali idu ponekad. Ideš i ti s njima. Ponekad. I što onda? Dok oni pecaju, prošećem pse. Ali opet se vratim do njih, da pokupe stvari. Onda kažu: 'Pričekaj još malo.' I onda ti čekaš. I gledaš. I patiš se.
Gledaš one bjelkice kako se koprcaju kada im se udica bolno zabije u usta. Onda je skinu i bace u kantu s malo vode, k drugim bjelkicama i klenovima od kojih neki bjesomučno plivaju gore – dolje, otvaraju usta, a neki su već okrenuti na leđa. Gotovi.
I što sad da napravim? Da ih sve izlijem natrag u vodu? To sam već napravila nekoliko puta i nisam dobro prošla. Da ih gledam dok se muče? To i radim. Već sam ih (svoje pecaroše) molila da im skrate muke pa da se barem ne pate, ali i to brzo zaborave.
Gledam ih tako kako se muče i jebem taj jebeni život u kojem uvijek moraš raditi nekakve kompromise. I znam kako sam doista prah i u prah ću se pretvoriti. Prah koji će netko oprati mokrom krpom sa svojih cipela.
I onda još vidim fotku na internetu koja je većini smiješna… koji humor, mo'š si mislit'! Da ovako plivaju ljudska djeca s istim natpisom, nikome ne bi bilo smiješno.
|