31.05.2012., četvrtak

Kako je lako osuditi "Ljudski rod gotovo je do savršenstva doveo nezgodnu navadu da osuđuje, najčešće naprečac", piše portal Lupiga, koji donosi priču koja na sjajan način opisuje taj fenomen kojeg se čovečanstvo verovatno nikad neće rešiti. Poučna i u životu vrlo široko primenjiva priča toliko je puta ispričana da je danas vrlo teško pronaći njenog autora, a u njoj će vam kroz priču starog pastira postati jasno koliko jedna naizgled logična i opravdana odluka zapravo može biti pogrešna. Jednom su jednog starog pastira, koji je već preko sedamdeset godina čuvao ovce upitali novinari: "Možete li nam ispričati nešto lično, što vam se dogodilo, za tako dugo razdoblje." Razlog, zašto su uopšte novinari došli je bio: država je odlučila da mu dodeli počasnu penziju za njegov osamdeseti rođendan, jer je pošteno obavljao svoj posao eto već punih sedamdeset godina, a nikakvih drugih osnova ne bi mogao imati po kojima bi dobio zasluženu penziju, jer nije bio nigde prijavljen, ni na kakvim platnim spiskovima. Starac se ispočetka branio, da je on običan pastir i već mu je bilo neugodno što su uopšte došli oni kojih se ni u snu čovek ne bi nadao, a kamoli da će još o njemu neko i pisati u novinama, za koje je on, onako nepismen, samo znao da postoje. Ali, novinari kao novinari, napasni kao osice, nisu tek tako odustali . A prostodušni je starac na kraju ipak popustio i započeo pričati. Imao je on običnih priča, koje su za običnu raju i koje se mogu pričati uz vatru deci, jedino je mislio da su one suvišne. Kada sam imao dvadeset godina, našao sam u šumi malo nejako psetance. Onako maleno mi je omilelo, pa sam ga jednostavno pokupio sa sobom bez razmišljanja. Već nakon par dana ja sam ga zavoleo. Svuda sam ja njega vukao sa sobom, delio sa njim što sam i sâm imao. I pas je lepo napredovao. Ali, seljani su me počeli zadirkivati govoreći da je to vuk i da ga trebam ubiti, jer će se veliko zlo dogoditi. Kako sam ih mogao poslušati, kad mi je srcu priraslo i gotovo. Pas je postao velik, i kad bih ponekad nešto bio zaboravio u selu, slobodno sam ga pustio, rekavši da mi to sam donese. Gledao bi me za trenutak u oči, kao da traži na neki drugi način, a ne rečima, što sam mu kazao. Bio je to vrlo pametan pas i pomagao mi je revno čuvati ovce. Jednog kasnog, letnjeg popodneva, nebo je nekako pritislo. Bilo je vedro, ali vazduh je bio težak, kao da će kiša. Ušao sam u kolibicu u planini, u kojoj je bio i tor za ovce koje su tu plandovale u senci par stabala. Čim sam legao na ležaj, oči su mi se same sklopile. Bilo je sparno. Ne znam koliko sam dugo ležao, tek nešto me je prenulo iza sna. Neko krkljanje i režanje. Sve je bilo nekako prigušeno, tako da nisam bio siguran da li ja to spavam ili sam budan. Izašao sam da vidim ipak šta je. Vrata kolibice su gledala na zapad. Narandžasta sunčana lopta je bila još za koplje visoko. U smeru prema suncu moj je pas sedeo. Gubica mu je bila sva krvava, a kako je bio okrenut na stranu, sunce mu je prosijavalo kroz oči. Kao da je umesto njih imao dve žeravice. Sve je izgledalo tako nestvarno tim više, što se ispred njega nalazila hrpa mesa iz prohujalog života. Odmah sam shvatio šta je bilo u pitanju. Ušao sam hladno mirno u kolibu i skinuo pušku iznad vrata i ponovno izašao. Podigao sam lagano pušku, nanišanio mu glavu, glavu mog vuka. On se nije ni pomaknuo. Kao da je osećao krivicu što je prokockao moje poverenje, koje sam u njega uložio. Povukao sam obarač i on je pao. Da bih nekako spasio, što se spasiti dalo, otišao sam u selo po nekog od seljana i kola. Pomalo me je bilo i sram što pre nisam seljane poslušao. Sunce je upravo zalazilo, kada smo počeli tovariti leševe ovaca u kolica. Možete li zamisliti koliko je bilo moje zaprepašćenje kada sam izmedju ovaca naišao na tri leša vuka i jedne vučice. Srce mi se steglo, a na oči mi grunuše suze. Ubio sam svog istinskog prijatelja. Posumnjao u zvezdu na nebu. Odonda je prošlo šezdeset godina, a ja tu sliku ne mogu zaboraviti, kao da se danas zbilo. Odonda sam se nekako povukao u sebe. Reči su mi nevoljno prelazile preko usana. Bio sam vrlo pažljiv. Jasno mi je postalo da nema više mesta u mojoj duši za bilo kakvo osuđivanje bilo koga. Cena toga je bila visoka, a nije me niko pitao da li želim kupiti to iskustvo.

- 08:35 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.