25.05.2012., petak

Učimo od prirode Mada nije istinita ni naučna, evolucionisti slepo brane ideju da se priroda sastoji od bezobzirne borbe za opstanak, i neki su pokušali da je primene i na ljudski život. Takvi ljudi su lišeni ideja kao što su ljubav, osećanje, saučešće koje religija nosi sa sobom. Oni tvrde da su slabi, hendikepirani, bolesni ljudi, osuđeni na eliminaciju prirodnom selekcijom, i da nemaju pravo na život. Istorijski, najistaknutiji propagator te ideje bio je Ernst Hoeckel, najvatreniji pobornik darvinizma u Nemačkoj. U knjizi Čudesa života, Hekel je predložio uništenje bolesne novorođenčadi bez oklevanja. On je želeo da svi bolesni i deformisani, koji mogu biti prepreka takozvanoj evoluciji društva, a ne samo deca, budu eliminisani, tvrdeći da to zahtevaju zakoni evolucije. On se žalio, da se hiljade neizlečivih, ludaci, gubavci, ljudi oboleli od raka i tako dalje veštački održavaju u životu u našim modernim društvima, bez i najmanje koristi za sebe ili zajednicu uopšte. On je dalje preporučivao da se osnuje komisija koja bi odlučivala o sudbini individua. Posle donesene odluke, terebalo je dobiti spasenje od zla, pomoću doze nekog bezbednog i brzog otrova. Te surove ideje Ernesta Hekela, preuzela je nacistička nemačka Adolfa Hitlera, i desetine hiljada ljudi ubijeni su na temelju toga da su slabi ili hendikepirani, i da prestavljaju prepreku takozvanoj evoluciji nemačke rase. Danas, neki „humani“ naučnucu i stručnjaci, žele da sprovode genetičke testove na bebama u utrobama njihovih majki, i ubijaju one za koje smatraju da su sa manom, ne dopuštajući im da se rode. Oni sebe nazivaju biološki fašisti i svako od njih kaže: „Ako mene pitate, ja sam biološki fašista i bebe koje ispunjavaju takve uslove u četvrtom mesecu trudnoće treba eliminisati.“ Oni navode prirodu u prilog svojih nehumanih ideja, kao što je ubijanje hendikepiranih beba. Činjenica je da, kada pogledamo u prirodu i životinjsko ponašanje, vidimo da uveloko govore neistinu. U prirodi su životinje saosećajnije i savesnije od ljudi koji nude takve ideje. ...PA DA VIDIMO!!!!......Vreli dan u Keniji. Krdo slonova, krenulo je na jednu od svojih dnevnih potraga za hranom. Vođa čopora je bremenita ženka. Dan je vreo, a ova ženka se porađa. Ovo ljupko mladunče, rođeno samo pre nekoliko sati, ni za trenutak se ne odvaja od majke. Ali tu je ozbiljan problem. Malom slonu je teško da ustane, jer ima ozbiljan problem sa teškim nogama. Zakrivljene su ka unutra, onemogućavajući malom slonu da ustane. Istraživači koji posmatraju ovakvu scenu, veruju da će mali slon neminovno uginuti. Sledećeg dana majka slonica napušta krdo, jer njeno mladunče ima zdravstvenih problema, i ona više ne može da vodi krdo. Krdo mora da nastavi da traži hranu, a malom slonu je nemoguće da ide u korak sa krdom. Majka slonica pokušava surlom da podigne i uspravi bolesno slonče. Ostala je sama sa njim. Da bi slon preživeo, mora da prati krdo. Jedan od slonova je pred teškom dilemom. On odlazi sa krdom, povremeno se okreće... Dvoumi se. Zaustavlja se i gleda nazad. Majka slonica još uvek pokušava da podigne slonče i pomogne mu. Iznenada, slon koji se dvoumio kriči i ide nazad majci slonici i bolesnome slončetu. To je stariji brat bolesnog slončeta. Mada rizikuje život, više ne napušta majku i bolesnoga brata. Sutradan, majka i starije slonče još uvek nisu napustili bolesnika. Mladunče oseća bolove pri svakom koraku, ali ga njegovi strpljivi i odani majka i brat ne napuštaju, a smrt i dalje izgleda neizbežna. Na kraju trećeg dana dešava se nešto čudesno. Stopala malog slona, polako postaju po malo elastična. Pod majčinim budnim okom, ono pokušava da se uspravi na noge. Stalno pokušava, neumorno i odlučno, i na kraju uspeva da ustane na trenutak. Zatim opet posrće, pa opet pokušava. I na kraju četvrtog dana uspeva da ustane. Strpljenje, ljubav i odanost majke i drugog malog slona, dali su mladuncu vreme i podršku potrebnu da preživi. Dok neki evolucionisti smatraju ubijanje hendikepirane bebe evolucionom obavezom, životinje u prirodi tretiraju svoje bolesno potomstvo s ljubavlju i samopožrtvovanjem. Zaključiti možemo da je naučno dokazano, da se priroda ne sastoji samo od borbi i sukoba, kako nas neki uveravaju. Većina živih organizama ne ponaša se divljački i sebično. Naprotiv. Mnoga bića ispoljavaju veliku odanost, podnose mnoge velike teškoće da bi podigli svoje mlade. Prihvataju sve vrste opasnosti da bi zaštitili svoje mlade, neke čak i po cenu sopstvenog života. ...PA ŠTA ONDA REĆI!!!....Živi organizami nisu nastali slučajno. Živa bića su stvorena i nadahnuta sa osećanjem ljubavi, saučešća, samopožrtvovanja, uzajamne pomoći i dobrote prema sebi i svemu oko sebe . „U prirodi je sve povezano. Čovek je u njoj samo puka nit. Šta god čini prirodi, čini sebi...“ Zato, budimo srećni što postojimo, što smo deo prirode, volimo sebe i nju, a sa ljubavlju i zahvalnošću odnosimo se prema sebi i svemu.

- 20:54 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.