12.09.2011., ponedjeljak

Tri slatke riječi Vecini ljudi je potrebno da cuju one “tri slatke reci”.Dogodi se ponekada da ih cuju u pravi cas. Upoznala sam Koni onog dana kada je primnjena na odeljenje za neizlecive bolesti,gde sam radial kao volonter.njen suprug Bil je stajao sav unezveren dok su je prebacivali sa nosila na bolnicki krevet.Mada je Koni bila u poslednjem stadijumu svoje borbe s’ rakom bila je cila i bodra.Posto smo je smestili,napisala sam njeno ime na svim bolnickim potrepstinama koje ce koristiti i upitala je da li joj je nesto potrebno. -“O,da”-rekla je-“Da li biste mi molim vas,pokazali kako da ukljucim televizor?Uzivam u saunskim operama in e bih zelela da propustim ni jednu epizodu”. Koni je bila romanticna.Volela je “sapunice”,ljubavne romane i filmove sa lepom ljubavnom pricom.Kada smo se malo bolje upoznale,poverila mi je koliko je bila nezadovoljna sto je trideset dve godine provela u braku sa covekom koji joj se cesto obracao sa “glupa zeno”. -“O,znam da me Bil voli”-rekla je-“ali on mi to nikada nije rekao niti mi je slao sentimentalne poruke”.Uzdahnula je i kroz prozor pogledala u drvece u dvoristu.-“Dala bih sve na svetu da mi kaze ‘ja te volim’,ali on jednostavno nije taj tip”. Bil je svakodnevno posecivao Koni.U pocetku je sedeo pored kreveta dok je ona gledala sapunske opere.Kasnije,kada je pocela sve vise da spava,setao je gore-dole hodnikom ispred njene sobe.Kada je prestala da gleda televiziju i sve manje bila budna,pocela sam da provodim vise vremena sa Bilom. Pricao mi je da je radio kao drvodelja id a voli da peca.On i koni nisu imali dece,ali su uzivali u penziji putujuci,obilazeci razlicita mesta,sve dok se ona nije razbolela.Bil nije umeo da izrazi ono sto je osecao dok mu je zena umirala. Jednog dana uz kafu u bolnickom bifeu,pocela sam razgovor o zenama,o tome koliko smo romanticne,koliko nam znace sentimentalne poruke i ljubavna pisma. -“Da li govorite Koni da je volite?”-upitala sam ga,unapred znajuci odgovor. -“Ne moram da joj govorim”-rekao je-“ona zna da je volim” -“Sigurna sam da zna”-rekla sam,pruzivsi ruke i dotaknuvsi njegove-grube,drvodeljske ruke koje su stezale solju kao da je to jedina stvar na svetu za koju mogu da se uhvate.-“Ali,njoj je potrebno da to cuje Bil.Potrebno joj je da cuje koliko vam je znacila svih ovih godina.Molim vas da o tome razmislite”. Vratili smo se do Konine sobe.Bil je usao a ja sam otisla da obidjem druge pacijente.Kasnije sam ga videla kako sedi pored kreveta.Drzao je koni za ruku dok je ona spavala. Bio je 12 februar.Dva dana kasnije dosla sam u bolnicu u podne.Bil je stajao naslonjen na zid u hodniku,buljeci u pod.Od glavne sestre sam vec cula da je Koni umrla u 11 sati. Prisla sam Bilu i on se prepustio mom dugom zagrljaju.Lice mu je bilo vlazno od suza i drhtao je.Najzad se ponovo naslonio na zid i duboko uzdahnuo. -“Moram nesto da vam kazem”-rekao je-“Moram da vam kazem koliko sam srecan sto sam joj rekao”.Zastao je da bi izduvao nos-“Mnogo sam razmisljao o onome sto ste mi rekli i jutros sam joj rekao koliko je volim…i koliko sam bio srecan sa njom.Da ste samo videli njen osmeh!” Usla sam u sobu da se i sama oprostim od Koni.Na noncom ormaricu stajala je velika cestitka za Sv.Valentina,od Bila. Znate,one sentimentalne cestitke na kojima pise:”Mojoj predivnoj zeni….ja te volim”. (Istinita Prica Bobi Lipman)

- 08:14 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.