Možda i jednom požalim bisere koje sam tražila u tvojim očima,zlatni prah koji sam brisala sa tvojih usana,energiju koja sam upijala iz tvojih riječi...
možda jednom i prežalim sve ono što sam krivo učinila, svaki korak kojim sam samo dalje od tebe zalutala....
možda i prežalim sve ono što sam rekla, a nikada nisam mislila,i sve što sam mislila, a nikada nisam izgovorila....
možda i prežalim što sam te dugo dugo tražila, i na kraju tako lako izgubila, tako lako pustila...možda bih mogla i prežaliti što te nisam bar malo više voljela, što sam dok sam s tobom bila druge oči sanjala...
mogla bih preboljeti i sve one gluposti koje sam zbog tebe radila...sve one snove u kojima sam samo tebe sanjala....
mogla bih i proboljeti sve ono što sam krivo napravila,rekla,učinila....ili sam trebala, nikad nisam....
možda jednom spere vrijeme prašinu sa sjećanja...
možda.....
al nikada neću prežaliti što sam te preboljela.....
Mrzim kad se nerviram bez razloga...još više mrzim kad se nerviram s razlogom.. mrzim kad osjećam neku mučninu iz nekog nepoznatog razloga...mrzim kad me sve smeta...mrzim kad se ne može samnom pričati...mrzim kad pobijesnim bez razloga..mrzim kad se ovako osijećam...mrzim današnji dan...
jučer je bilo sve tako savršeno...danas ne može biti gore...mrzim kad je ovako blesavo oblačno vrijeme...
mrzim kad zabrljam...al ono,stvarno zabrljam...
mrzim kad se neke stvari drugima toleriraju,a drugima ne...mrzim kad netko laže u lice...mrzim kad neko može lagati u lice...i mrzim sebe kad ne dignem glas protiv toga...
mrzim kad neki ˝imaju obraza˝ napraviti nešto što ja ne bi napravila...mada bi za mene bilo to bolje...al to ne napravim iz razloga što nije fer,što nije pošteno prema drugima...i na kraju mi se obije o glavu...
a opet još više mrzim kad i ja moram napraviti nešto što nije fer...izjeda me to....koliko god ishod bio povoljan, savjest me ne pušta na miru...do boli...e to zaista mrzim...
mrzim kad čujem da pravednost ne postoji,da su pravedni ljudi u biti glupi...i mrzim samu sebe kad to zaista i pomislim...mrzim samu sebe u onim trenutcima kad vidim kako se drugi izvlače iz gabule na lak način,kad ja pomislim zašto ne bi mogla i ja tako...mrzim onu ˝ako on može zašto ne bi mogla i ja˝...i onda to napravim...
a znam da to nije u redu..znam da sam tada gora od njih jer i sama mrzim to što radim...
ma mrzim ovaj dan...kola su krenula nizbrdo...
a još jučer sve je bilo savršeno na svom mjestu...
P.S. Jesam napisala da jaaako mrzim telefonske račune..?....e da, mrzim ih...
Oprostite što nisam savršena;
moje su misli nestalne,
a duša neuhvatljiva...
Robujem onome što je ljudsko,
prolazno i precjenjeno...
Ne tražim da budem shvaćena,
ne tražim da me razumijete,
tražim tek svoj kutak svemira,;
da otvorim dušu,
da prostrem srce,
da dopustim mislima da polete do visina.....
Oprostite što nisam savršena;
ja sam tek čovjek;
malen i neznatan;
neprimjetan pod kapom svemira.....
The favorite ones...
Naposletku
Naposletku,ti si dobro
znala ko sam ja
otkud sad te suze, moja mila
rekla si da se za to
cak brsljan ne hvata
zalud izguzvana svila
To je tako
ne pravi od tuge nauku
mani svetlo na sledecem bregu
okopnice moj otisak
na tvom jastuku
kao jezuska u snegu
Razbicu gitaru
crn je mrak ispunjava
odavno se svoje pesme bojim
pomera u meni neke gene Dunava
pa ja tecem i kad stojim
Ali opet da l' bi ikad
bila moja ti
da sam vojnik u armiji ljudi
rekla si da bas
ne umem novce brojati
i da je nista sve sto nudim
Naposletku, ti si navek
znala da sam svirac
brosic sto se tesko pribada
da me moze oduvati najblazi Nemirac
da cu u po reci stati
da se necu osvrtati nikada
Redas po vitrini fini porculanski svet
al' ja sam figurica bez ziga
pazi to je bajka sto ti pada
na pamet
fali ti bas ovaj cigan
Tek u jesen otkriju se
boje krosanja
sve su slicne u leto zeleno
naposletku ti si dobro
znala ko sam ja
cemu suze lepa zeno
Draga moja, ti si navek
znala da sam pajac
moj je sesir satra pomicna
usne, tice-rugalice
a u oku tajac
da sam kaput sa dva lica
da sam Gospo'n propalica
obicna
Naposletku, ti si navek
znala da sam svirac,
brosic sto se tesko pribada,
da me moze oduvati najblazi Nemirac,
da cu u po reci stati,
da se necu osvrtati,
nikada...
Divlji badem
Vrteli se tockovi mog bicikla,
gde god je stao taj rulet bese premija,
smakla se o stepenik njena stikla,
nekad su pogledi bili cista hemija...
Dobro je pocela nedelja,
poslednje pripreme za maturu,
virili smo u daljine puni nade.
Preko gimnazijskog bedema,
ko pravi dekor za avanturu
prosuo je nezni purpur divlji badem...
Poneli nas vetrovi ko maslacke,
jedni su leteli lako, drugi padali,
i curice su postale prve macke
a losi djaci odjednom svetom vladali...
Sve mi je odlicno zvucalo
dobro sam stajao tih sezona
ljuljale me oci sirom promenade.
A nju sam sretao slucajno,
uvek je s pogresnim bila ona
ali znao sam da sanja onaj badem...
Stane sve u strofu-dve u baladi,
pustinja proslih minuta i ova zrna sad,
i pred treci refren vec nismo mladi,
usla je nedavno sama u kafe Petrograd...
Suvise tajni u ocima,
u zlatni okov je prstic pao,
molio me dugi pogled da je kradem.
Dovraga, kafa je gorcila
al taj sam ukus od nekud znao,
probao sam jednom davno
divlji badem...
Jos ne znam kud' s tobom
Dok me dira, dok me ljubi
tvoje usne osjecam
dok mi prica, gubim rijeci
tvoje lice zamisljam
Kako letjeti s nekim
kad su ti slomljena krila
Jos ne znam kud' s tobom
ni kud' bi sa sobom
jos tesko je budit' se pored nje
Dok me grle, njene ruke
kao lance osjecam
dok me dira, dok me ljubi
tvoje lice zamisljam
Kako letjeti s nekim
kad su ti slomljena krila
Jos ne znam kud' s tobom
ni kud' bi sa sobom
jos tesko je budit' se pored nje
Kao Titanik plovim
dignut iz mracnih dubina
hodam tiho k'o srna
sto je vec ranjena bila
