Slikanje se čini kao divno zabavan posao. Ko je gledao filmovane holywood-ske biografije velikih slikara/umetnika, verovatno je uživao u slobodi i dokonim filozofskim raspravama koje prate svako naslikano platno. Tu sve pršti od ljubavi, strasti, neprospavanih noći, velikih muza, ideja koje će polomiti svet. Čitav jedan univerzum u nekoliko stotina kvadrata (ako se ima sreće), ili u jednu sobu (ako se ima malo manje sreće).
I sve to tako zabavno.
Na filmu. Tako zabavno.
Jedan od retkih filmova koji se malo izdvajaju od te holivudske veselosti i zabave a srdačno ga preporučujem je Modigliani. (Ujedno jedan od mojih vrlo dragih slikara, a posebno sam srećna zbog poverene uloge gosn. sexipilnom Andy Garciji, koji je i tu briljirao. U svakom slučaju, ako si žensko ne znaš da li da uzdišeš za Garsijom ili Modiglianijem. Plačeš sto posto!)
Neću sad ovde navoditi divnog mi Rubljova i neke druge filmove gde se nije toliko lagalo, jer ipak pričam o iluzijama, a za to je poređenje sa holywood-om divota!

Nema tu od te tra la la zabave ništa! Samo da se zna.

Igra traje do onog momenta dok se uz mahanje onom četkom, valjkom, špahlom, štapom, nogom koja prati muziku, ne dođe do obrisa one često mutne slike/ideje u glavi.
Kad bi umetnost stala tu, bila bih mnogo zadovoljna.
Ostalo je fizika. I to vrlo vrlo naporna.

Mešanje, pranje, struganje, nosanje, razapinjanje, klečanje i po nekoliko sati, sto puta ustajanje iz čučnja, sto puta sedanje na patos, sto puta ustajanje sa patosa, milion puta iznošenje slike u drugu prostoriju (jer imaš malo manje sreće pa nemaš stotine kvadrata), okretanje naopako slike, okretanje naopako sebe, trčanje po skice, pranje četaka, trčanje u farbaru u vrlo nezgodnom momentu sušenja boje, zagorevanje ručka, struganje nanešenog sloja boje koji se ispostavio kao NE VALJA, bacanje četaka na patos uz ispuštanje A U PIČKU MATERINU ŠTA JOŠ FALI, nespavanje, neartikulisano jedenje, još neartikulisanije ispijanje piva, vina, ili šta se već nađe u okolini.

Sve je to dragi moji muka.
Čupaš kosu. Češeš se prljavim rukama. Istim tim kreneš i da raširiš čist veš. Pa ga, naravno, uključiš opet, s tim da dodaješ sve one odstranjivače tvrdokornih mrlja ovaj put, i definitivno ga pališ na devedeset, koliko god da se pere na četres.

Kad bi umetnost stala tu, bila bih mnogo zadovoljna.
Ali ponekad!

Jer osećaj kad se onako ko posle kopanja kukuruza, umoran obreš pred platnom, pred NEČIM, znojav, potučen, izmučen, gladan, pripit i vrlo prljav, i gledaš svoj porod, ne može se vala meri ni sa jebenim holywood-om!