| < | siječanj, 2006 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | ||||||
| 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 |
| 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
| 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 |
| 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 |
| 30 | 31 | |||||
Dragi spava (tj. drijema), ja sjedim pokraj njega, kompić u krilu, pišem post. Monty spava na drugom kraju sobe, sa TV-a čuje se dosadni glas naratora na History kanlu, a moje tipkanje pravi mu društvo. Dragi se budi, polako otvara oči, traži me rukom, pogleda u mene i kaže “šta radiš?” onako sanjivo. “Ma, ništa” – odgvoram. Taman sam bila počela da stavljam kvačice na slova sa kvačicama. “Tako se ne radi ništa” – kaže on, smješi se. “Ej, a kako se to radi ništa? Jeli kao ti kad spavaš” – zezem ga ja. – “Pišem blog”. “Aaa, blogiraš se! Je li se blogiraš o meni?” “Ne, ovaj put nije o tebi.” “Ah, pa ne voliš me više!” – dramatično kaže dragi, ustane s kauča i krene iz sobe. “Ma, volim te, volim” – valjam se ja od smijeha – “evo idući će post biti o tebi.” Volim kad kaže tako nešto, sasvim ludo i neočekivano, kad me nasmije da jedva sebi dođem. Da li sam vam već pričala da mi svako jutro napravi dva sendviča da imam za ručak – baš onako kako ih ja volim – tostirani hljeb (ali ne previše tostiran, samo malo da zarumeni), malo swiss sira, malo mozzarelle, mali slice turkey salame, lettuce (isjeckan na komadiće), paradajz, malo ranch dressinga (ali sasvim malo) – a mislim da ima i neki svoj tajni sastojak jer kad ih ja napravim ne budu ni približno dobri kao njegovi. Baš ti hvala, slatkice moj, znaš da si najbolji! Eto, zar ti nisam rekla da će biti i jedan post o tebi :))) |