Ina's World of Stories
15. Na ledu
|
Posvećeno Andrei (jer je još jednom bila zločesta i prestala pisati jednu od svojih priča) i Barbari (jer je tako lijepo kad je bar netko sretno zaljubljen...i to već duže vrijeme). Inače, vidim da neke od vas Erik baš jako nervira. Ma on je jednostavno takav. Valjda ja volim takve dečke koji se nikad ne mogu izjasniti, nikad ne znaš što misle i što žele, jedan dan te čine sretnom, a drugi dan tužnom...Još uz to ako ima smeđe oči, ja sam gotova :) No dosta o meni i njemu...vratimo se na priču! treći dio 15. poglavlja Nasmijao se, ali nekako čudno, ne od srca. Nisam bila sigurna jesam li ja bila smiješna ili moje pitanje. Sve u svemu mogla je biti moja pojava. „Ništa se nije dogodilo. Barem ne kod mene. Samo sam te htio vidjeti“, rekao je. Postalo mi je neugodno. Spustila sam pogled na svoju svijetlo plavu pidžamu s malim medvjedima po sebi i čizme koje su se nazirale ispod nogavica. Na sebi sam imala i kaput koji je dolazio do ispod koljena. Savršen prizor. On se samo podsmjehivao. „Mogao si mi onda poslati drugačiju poruku. Ovako je zvučalo jako hitno. Bio se kratak“, htjela sam dodati i hladan, ali sam to prešutjela. „Zašto bih?“ rekao je nekako okrutno. Zar je bio ljut na mene? Zašto? „Mislila sam da se nešto dogodilo. Nakon onog razgovora sinoć iščekivala sam tvoju poruku. Bilo me strah da su te otkrili ili nešto“, požurila sam objasniti. „Baš si iščekivala moju poruku, ha? Bila si tako napeta cijeli dan? Jadna Martina. Nisi mogla ni spavati od straha za mene“, govorio je. Nije bilo sumnja. Bio je ljut na mene zbog nečega. Samo mi je jedno padalo na pamet ali nisam mogla dokučiti kako bi on saznao za to da je Vedran bio kod mene. „Je li se nešto dogodilo?“ upitala sam nježno i pokušala dotaknuti njegov obraz, ali izmaknuo se. „Ništa se nije dogodilo.“ „Što onda radimo ovdje?“ „Idemo u auto pa ćeš nas odvesti kamo ti kažem. Sreća da si došla autom inače bismo morali opet pješačiti." Isprva smo se vozili u tišini osim par uputa koje mi je dao. „Što ti je, Erik? Nešto ti je. Vidim to. Jesam li ja što učinila?“ upitala sam gotovo plačno. Nisam mogla podnijeti da se ljuti na mene. Trebala sam ga. Na tren se smekšao, a onda je opet navukao onaj ozbiljni izraz na lice. „Noćas ti se nisam mogao javiti jer je stalno netko bio sa mnom. Ni ujutro nije bilo bolje. Tek poslije podne je valjda Doktor odlučio da je sve pod kontrolom i da me ostali ne moraju stalno nadzirati. Predao mi je fotografiju nove djevojke s kojom trebam stupiti u kontakt putem snova. Tada sam se povukao u sobu. Rekao sam mu da ću pokušati, no ponekad ne ide samo preko slike. Ponekad je potrebno osobu prvo vidjeti za stvarno, a tek onda joj možemo ući u snove. Potužio sam mu se da joj ne mogu pristupiti i da bih ju želio vidjeti. Dao mi je njenu adresu i pustio me da idem“, ispričao mi je i onda stao. Ljubomora me ubijala. Nastojala sam to ne pokazati. „To je bila samo izlika naravno. Želio sam doći do tebe da možemo razgovarati i da ti objasnim. Nemam namjeru ostati s njima. Nemam namjeru uokolo zavoditi mlade djevojke i slamati im srca samo zato da bih imao što više djece i da bi Doktor na njima mogao vršiti istraživanja.“ Laknulo mi je što nije zapravo želio ući u snove nekoj novoj curi. Gledala sam cestu, a ne njega i čekala da nastavi s pričom, ali nije. „Ono sve što si sinoć rekao...sve je bila laž?“ upitala sam s knedlom u grlu. „Ne sve. Naša misija mi je doista važna. Za nju smo odgajani od malena, ali mislim da je Doktorov način pogrešan. Nije u redu. Mi smo ljudska bića i nije fer. Nismo strojevi.“ „Postoji li još tvojih...mmm...djevojaka?“ upitala sam. Bilo mi je jasno da je sada odlučio da to više neće raditi, ali zanimalo me da li sam ja bila prva i jedina. „Tako sam poslije podne došao do tvoje kuće i tiho se popeo u tvoju sobu kroz prozor. No ti si imala drugog posla pa nisam htio smetati. Zato sam odlučio pričekati do navečer. I ne, ne postoje druge djevojke. Ti si mi prva i jedina. Koliko ti puta to moram ponavljati?“ Dlanovi su mi se oznojili. Erik je bio u mojoj sobi i vidio me s Vedranom. Vidio me dok sam spavala u njegovom zagrljaju. Tko zna što si je on pomislio. „Ono što si vidio u mojoj sobi... Paaa nije onako kako je izgledalo. Vedran je svratio i trebali smo gledati film, ali ja nisam cijele noći spavala jer sam bila previše zabrinuta za tebe i tako sam bila umorna i zaspala sam“, pokušavala sam objasniti. „Sad skreni tu desno. Tako i sad tamo parkiraj automobil. Stigli smo“, rekao je i ja sam ga poslušala. Izgledao je kao da ga se moje objašnjenje nije ticalo. Pogledala sam uokolo. Nisam imala pojma gdje smo. Izašli smo iz automobila. Zaključala sam ga i prišla Eriku. „Volim te“, rekla sam molećivo. Položila sam dlan na njegov obraz i prisilila ga da me pogleda. „U redu je. Ne moraš mi se opravdavati, Tina. To je tvoj život. Ja sam samo upao u njega i jasno mi je da ti nisam dao puno izbora. Praktički sam te prisilio da se zaljubiš u mene i sada te djetetom vezao za sebe zauvijek. Zapravo bih se ja trebao ispričavati tebi i ti bi se trebala ljutiti na mene.“ „Ali ja se ne ljutim na tebe. Drago mi je što si ušao u moj život. I danas popodne se stvarno ništa nije dogodilo s Vedranom“, uvjeravala sam ga. Sjetila sam se poljupca. „No dobro. Gotovo ništa. Poljubio me i ja sam mu poljubac uzvratila. Bila sam već gotovo usnula, ali to nije opravdanje. Ne znam zašto sam to napravila“, bila sam iskrena. „Voliš li ga?“ upitao me. „Ni približno koliko volim tebe. On mi je prijatelj. Drag mi je. Ali to je to. Ništa više. Samo prijatelji. Tebe volim!“ bila sam uporna. Nasmiješio se i pao mi je kamen sa srca. „Znam“, rekao je i dalje se smiješeći. „Znaš?“ upitala sam zbunjeno. „Dok sam bio tamo grlila si njega, a neprestano mrmljala moje ime“, rekao je. „Znači uopće se nisi ljutio i bio ljubomoran?“ upitala sam preneraženo. „Bio sam ljut. I ljubomoran! Ipak si spavala u njegovom zagrljaju. A sad sam još saznao i da si ga poljubila!“ „To nije značilo ništa!“ „No dobro. Pustimo to.“ „Znači ne ljutiš se na mene?“ „Ne ljutim se. Volim te“, rekao je, primio me za ruku i poveo nekamo. Napravili smo par koraka, a onda više nisam mogla izdržati. Toliko me to mučilo. „Trudna sam?“ upitala sam tiho dok smo hodali. „Da. Trudna si“, rekao je tako mirno kao da mi govori da ćemo sada popiti čaj ili nešto slično. „To nije... To je pogrešno! Premlada sam za tako nešto. Mislim, mi... Što smo si mi uopće?“ bila sam živčana. „Smiri se. Sve će biti u redu. Vidjet ćeš. No možemo li taj razgovor odgoditi za sutra? Možemo li večeras uživati?“ Sve je to bilo tako nestvarno i što se mene ticalo mogli smo staviti tu temu na stranu i pozabaviti se njome kasnije. „Dobro“, rekla sam. Uveo me u nešto što je nalikovalo velikoj kupoli. „Klizalište?“ upitala sam zbunjeno. Za ovo klizalište nisam niti znala da postoji. „Proučavao sam malo onu tvoju seriju. Bila je ta epizoda... Buffy i Angel na klizalištu... pa sam mislio... možda bi ti...“ prtljao je dok ga nisam prekinula. „Pomislio si da bi bilo romantično dovesti me na klizanje?! Mene!?!“ „Znači nije bila dobra ideja? Puno sam bolji u ovakvim stvarima u snovima“, rekao je potišteno. „Ma je. Lijepa gesta. Samo ja i klizalište ne idemo zajedno. Bilo koji sport i ja ne idemo zajedno! Ja ne mogu klizati!“ „Naravno da možeš! Svi to mogu.“ „Koje je uopće ovo klizalište? Rekao si da nisi kriminalac i ne kradeš aute kad nam treba, ali provala ti nije problem, ha? Jer prilično sam sigurna da ne bismo smjeli biti ovjde u ovo doba.“ „Ovo je privatno klizalište. Lisa jako voli klizanje. Često ide po natjecanjima i slično.“ „Kako to da nisam čula za nju?“ „Doktor ne želi da privlačimo medijsku pozornost. Lisa nikada nije među najboljima iako je zapravo najbolja. Jednostavno ne smije to pokazati. Zato joj je Doktor dao sagraditi ovo privatno klizalište. Tu može biti najbolja i može klizati tokom čitave godine jer je prostor tako opremljen. Sigurno si primijetila kako je ovdje unutra hladnije nego vani. Znači, smijemo biti ovjde, a imamo i klizaljke. Pripremio sam ih ranije, a pripremio sam i rukavice i šal da ti ne bude hladno. Ništa nas ne sprečava.“ I tako sam klizala. Bio je to prvi put da sam to radila, a vjerojatno i posljednji. U tih nekoliko sati ništa drugo nije postojalo osim nas dvoje. Erik je klizao savršeno, ali tvrdio je da Lisa to radi još bolje. Ja sam padala često, ali rijetko bih doista pala. Čim bih počela padati, Erik bi se našao kraj mene i uhvatio me. Voljela sam biti u njegovom naručju i osjećati ga blizu sebe, njegov miris, dodir, njegovo sve. Primio me za ruku i pokušavao naučiti klizati. Izgleda da za to nije dovoljan niti superčovjek. No to nije bilo bitno. Smijali smo se od svega srca. Osjećala sam se ponovno živom. Kao da je bol zbog gubitka mojih roditelja postala manja. Nije nestala ali nekako je bilo moguće nastaviti živjeti. Je li baka upravo o tome govorila? Pred jutro smo se odvezli mojoj kući. Otpratio me do vrata i poljubio. Osjećala sam se kao na sedmom nebu. „Nemoj više ljubiti onog svog prijatelja!“ našalio se. „Bez brige. Od sada ću ljubiti samo tebe“, rekla sam i opet ga poljubila. „Volim te“, šapnuo mi je. „I ja tebe volim. Hoćemo li se vidjeti sutra?“ upitala sam puna nade. „Ne znam. Nadam se. Javit ću ti se“, rekao je Erik. „Čekat ću“, dodala sam. Otišao je, a ja sam se odšuljala do svoje sobe. Upravo sam dobila ostvarenje svojih snova. Netko me volio kao Angel Buffy, možda i više. Klizanje mi je najednom postalo puno draže. Veselo sam se uvukla u krevet i zaspala. Erik nije došao u moj san. Nije mogao jer je morao paziti da ne otkriju da me voli. Nije bilo ni važno. Sanjala sam ga svejedno. Te noći, a i svake sljedeće. ...kraj poglavlja... Inače, ljudi, u jednom trenutku sam imala želju baš ovdje završiti knjigu i ostaviti sve na neki način nedorečeno, te napraviti nastavak, ali ipak sam se odlučila nastaviti ovdje i ne napisati nastavak. Baš me zanim kako biste reagirali da je ovdje bio kraj? |
- 28.02.2010. - nedjelja - 15:48 - Komentari (14) - Isprintaj - #
15. Na ledu
|
drugi dio 15. poglavlja „Ne, stvarno. Dobro sam sada. Ja ću se pobrinuti za posuđe. Ti bako lezi i odmori. Klara će mi pomoći, a vi curke sjedite u dnevnu sobu i gledajte TV“, rekla sam što sam vedrije mogla. Odbile su moj prijedlog jednoglasno i na kraju je suđe pralo nas pet. Baka je jedina otišla prileći. Nakon što su nam pomogle s čišćenjem, cure su se pozdravile sa mnom i Klarom i otišle. Obećale su da će sutra doći ranije i pomoći nam sa svime s čim bi mogle trebati pomoć. Prihvatila sam to i zahvalila se jer sam znala da će biti užasno puno ljudi ovdje sutra i ako ništa drugo željela sam svoje prijateljice barem kao moralnu podršku. Nakon što su cure otišle, Klara se povukla u svoju sobu. Rekla je da mora napisati novi post na svome blogu jer želi biti gotova s tim prije nego što se bude morala vratiti u školu, a to će vjerojatno biti u utorak ili eventualno u srijedu. Pustila sam je da radi što misli da mora i povukla se u svoju sobu. Pustila sam Miška da šeta uokolo. Zadovoljno sam ga gledala. Bio je sretan. Odlučila sam početi čitati neku novu knjigu. Voljela sam čitati. Uzela sam tri knjige koje sam zadnji put posudila u knjižnici. Niti jednu od njih još nisam počela čitati. Proučavala sam korice pokušavajući odlučiti koju bih pročitala prvu. Tada je zazvonili zvonce na ulaznim vratim. Prva misao bila mi je tko bi to mogao zvoniti. Ana, Silvija i Nataša već su bile ovdje. Nismo očekivali posjetu. Erik?! Skočila sam s kreveta, a onda sam se sjetila. Nije bio Erik, naravno. Zašto bi on uopće zvonio. Bio je to Vedran. I očekivali smo posjetu. To jest, ja sam očekivala posjetu. Na kraju krajeva ja sam bila ta koja ga je pozvala ovdje. Požurila sam se otvoriti, ne zato što sam ga silno željela vidjeti nego zato što nisam željela da dugo zvoni i uznemiri baku. „Bok“, dočekalo me njegovo nasmiješeno lice. „Bok“, rekla sam i pustila ga unutra. Povela sam ga do dnevne sobe i ponudila mu da sjedne. Pružio mi je neke grickalice koje je donio i filmove koje bismo trebali gledati. „Ti odaberi koji od njih želiš gledati. Nisam bio siguran koji bi ti se svidjeli“, rekao je svojim prekrasnim glasom od kojega su me još uvijek prolazili trnci. Voljela sam Erika, naravno, ali Vedran mi se prije toga sviđao, a sada sam shvatila da mi se nije niti prestao sviđati. Nisam ga željela povrijediti. Odabrala sam jedan film bez da sam uopće pogledala što sam odabrala i krenula prema DVD playeru. Onda sam se sjetila da Miško slobodno šeće po mojoj sobi. Nikada ga nisam ostavljala samog dok je bio izvan kaveza. Okrenula sam se prema Vedranu. „Bi li ti smetalo da pogledamo film u mojoj sobi?“ upitala sam. Odmah sam primijetila da je on moj poziv krivo shvatio. Nasmiješio se kao da sam mu ponudila nekakvo blago. „Stvar je samo u tome što moj zamorac šeće po sobi, a ne volim ga ostavljati samog da ne napravi kakav nered ili slično. Ne bih ga htjela niti zatvoriti jer sam ga baš maloprije pustila pa će biti nervozan ako ga odmah zatvorim“, pokušala sam objasniti. „Ne moraš se opravdavati. Pogledat ćemo film u tvojoj sobi i dobro. Nije problem“, rekao je nježno i već ustao. Pokupio je grickalice i filmove, a ja sam otišla u kuhinju i složila nam sokove. Zajedno smo otišli do moje sobe. Smjestili smo se na krevet, a ja sam okrenula monitor kompjutera prema krevetu tako da možemo gledati film preko kompjutera. Zadovoljno sam zaključila da Miško nije napravio ništa dok me nije bilo. Mišem sam kliknula na odgovarajući tipku i film je počeo. Nisam ga mogla pratiti. Misli su mi stalno bježale na Erika, naš razgovor i mogućnost da sam trudna. Pravila sam se da gledam film kako Vedran ne bi posumnjao. Usprkos tome što mi je glava bila puna misli, počeo me svladavati umor. Oči su mi se sklapale. „Spava ti se?“ upitao je Vedran. „Ma ne. Zapravo, malo. Nisam baš spavala prošle noći. Dogodilo se toliko toga u zadnje vrijeme. Sve me to izmorilo, a opet ne mogu spavati jer mi je glava puna misli.“ „Jako mi je žao zbog svega. Ne znam zašto se to moralo dogoditi baš tebi. Kako je tvoja sestra? Nisam ju vidio, ali čuo sam da se vratila.“ „Klara je dobro. Čini se da je puno jača od mene i da sve to bolje podnosi i lakše se nosi sa svime. Piše blog o svome iskustvu. Drago mi je samo što smo ju spasili na vrijeme. Znaš, prije nego su joj naudili.“ „I meni je drago zbog toga. A kako je uopće spašena? Na televiziji nije bilo puno o tome. Samo su obavijestili da je pronađena i vraćena obitelji.“ „Ne bih sada o tome. Tako sam umorna“, rekla sam dok su mi se oči opet sklapale. Naslonila sam glavu na njegovo rame. Osjetila sam njegovu ruku na mom ramenu. Zagrlio me. Već sam drijemala i san i java su mi se miješali. Čula sam njegove otkucaje srca i osjetila njegovu toplinu. Bilo je tako lijepo spavati u njegovu zagrljaju. Osjećala sam se sigurnom. Osjetila sam njegove usne na svojoj glavi. Utisnuo mi je jedan nježan poljubac u kosu. U snu sam vidjela Erikovo lice. Bila sam tako umorna zbog neprospavane noći. „Erik...“ mrmljala sam kroz san. „Što kažeš? Nisam te razumio“, rekao je on. Osmjehnula sam se i privukla se još bliže njemu. Njegov vrat mirisao je tako dobro po nekom skupom parfemu. „Volim te, Tina“, čula sam riječi, a nisam imala pojma izgovara li ih netko na javi ili u snu. Postajali su jedno u mojoj glavi. Erik u snu i Vedran na javi. Poljubio me. Bio je to najnježniji poljubac na svijetu. Njegove usne bile su tople i meke. „Samo ti spavaj, ljubavi, ja ću te čuvati.“ Nakon tih riječi još sam se više privila k njemu i prepustila se svom preslatkom snu. Probudila sam nekih dva sata poslije. Barem je tako pokazivao moj mobitel. Vedran je spavao kraj mene. Film koji smo trebali gledati završio je. Čips je bio rasut po mom krevetu, a ja sam spavala u njegovom zagrljaju. Osjećala sam se užasno zbog toga. Kroz maglu sam se sjećala onog poljupca. Nisam mogla dokučiti je li se radilo o snu ili javi. Udaljila sam se od njega i probudila ga. „Jesi se naspavala?“ upitao je vedro. „Jesam“, rekla sam iskreno popravljajući kosu. „Jesi li dobro?“ „Naravno“, rekla sam i okrenula se prema njemu. „Nekako zvučiš čudno. Kao da ti nije drago?“ „Nisam htjela zaspati. Trebali smo gledati film.“ „Meni ionako nije do filma. Došao sam zbog tebe. Drago mi je što si se malo odmorila. Iskreno, draže mi je što smo zaspali nego da smo gledali film. Sviđaš mi se kad si pospana“, rekao je i nacerio se. Dakle poljubac je bio stvaran. „Gle, što se tiče onog poljupca i...svega toga...“ „Ne brini. Ni ja ne bih da žurimo. Kužim da si trenutno u rasulu zbog svega što se dogodilo u tvom životu u posljednje vrijeme.“ „Nije to. Zapravo je. Ma nije se trebalo ništa dogoditi. Ne bih htjela da stekneš krivi dojam o nama.“ „Bez brige sve je u redu.“ „Dobro. Ako ti tako kažeš. Onda je sve u redu“, rekla sam i nervozno gledala u njega. Zavladala je neugodna tišina. Uopće nije bilo u redu. On je bio zaljubljen u mene, a ja ne znam ni sama što sam mislila kad sam ga pozvala k sebi. „Miško je tamo...“ rekao je i pokazao prstom u jedan ćošak sobe. Tamo je sjedio moj zamorac. Nekoliko puta je obavio nuždu u tom ćošku. Nije bio kriv on nego ja. Ja sam ga pustila van i zaspala ostavivši ga da slobodno šeće bez da sam mu na pod stavila kutiju u koju je obično vršio nuždu. Uzela sam ga, pomazila i vratila u kavez. Na svu sreću nije pregrizao nikakve kablove. Dohvatila sam papirnate maramice i počistila nered. „Morat ću oprati pod“, rekla sam Vedranu. „Sladak je mali“, rekao je on. „Da. Jako mi je drag.“ „A ja? Jesam li ti ja barem malo drag?“ Gledao me tim svojim lijepim očima i nisam znala što bih rekla a da ga pritom ne povrijedim. Nisam mu mogla lagati. Tako bih ga samo na kraju povrijedila još više. „Naravno da si mi drag. Sviđaš mi se čak, ali trenutno jednostavno u mom životu nema mjesta za tako nešto. Moram prvo riješiti neke druge stvari i pobrinuti se da Klara i ja nastavimo normalno živjeti. Mislim da će proći dosta vremena prije nego što ću opet željeti izlaziti s nekim“, rekla sam i nisam bila baš iskrena, ali nisam niti u potpunosti lagala. „Samo polako. Možeš uzeti vremena koliko ti treba.“ „Ma ne. Mislim da je jednostavno najbolje da sada ništa ne pokušavamo. Trebamo ostati prijatelji i to je to. Ako se ikada poslije nešto razvije iz tog prijateljstva, dobro, a ako ne, barem ćemo biti prijatelji.“ „No dobro. Ako je to ono što želiš.“ „Žao mi je. Nisam te htjela povrijediti. Oprosti“, rekla sam tužno. Izgledao je kao da sam mu potopila sve snove. „Ma nisi ti kriva. Tako je kako je.“ Opet smo se gledali u tišini. „Možda bi bilo najbolje da ja sada krenem“, rekao je napokon, a ja sam se složila. Otišao je. Primila sam se pospremanja sobe. Time sam se zabavila do večeri. Dok sam radila manje sam razmišljala, a to mi je odgovaralo. Baka je jednom svratila da me pita što bih za večeru, ali rekla sam joj da nisam gladna jer sam za ručak pojela previše. Klara je svratila u moju sobu dva puta. Prvi put čim je Vedran otišao da me pita što se dogodilo među nama. Poslala sam ju van. Još uvijek sam bila ljuta na sebe jer sam Vedranu dala lažne nade pa sam svoj bijes iskalila na Klari. Drugog puta samo je uvrijeđeno ušetala da me obavijesti da je drugi post na njenom blogu objavljen. Rekla sam joj da ću pročitati sutra, a ona se nije udostojila odgovoriti. Valjda je imala pravo biti ljuta. Ipak sam bila nepravedna prema njoj, ali nije mi se dalo ispričavati. Već oko devet sati navečer legla sam u krevet. San mi nije htio na oči. Mučilo me to što mi se Erik uopće nije javio tokom dana. Što ako mu se nešto dogodilo? Već kad sam se pomirila s tim da ga danas neću vidjeti, čula sam glas u svojoj glavi kako mi diktira neku adresu. Bilo je to sve što je rekao. Zvučao je nekako hladno. Opet sam pomislila da mu se nešto dogodilo. Znala sam gdje je ta ulica, ali nije bila baš blizu. Odlučila sam otići automobilom mojih roditelja. Nisam željela gubiti vrijeme na spremanje pa sam pojurila u pidžami. Izvukla sam gumene čizme iz ormarića u hodniku i obula ih na noge. Nisam imala pojma gdje su mi tenisice. Valjda ih je baka oprala. Dohvatila sam ključeve automobila i pojurila do garaže. Vozila sam oprezno iako sam bila jako nervozna. Ugledala sam ga kako me čeka u mraku kraj ceste na adresi koju mi je dao. Bio je sam. Barem je tako izgledalo. „Što se dogodilo?“ upitala sam istrčavši iz automobila bez da sam ugasila motor. ...to be continued... |
- 23.02.2010. - utorak - 15:44 - Komentari (16) - Isprintaj - #
15. Na ledu
|
Nisam nikad mislila da budem objavila dan za danom ali eto. Tko nije, neka prvo pročita zadnji (treći dio) 14. poglavlja. Imate linkić u boxu. Eh, da, za ovo možete zahvaliti najviše Mihi i Barbari! Jednoj se još mogu oduprijet ali kad me napadnu obje u istom danu....nisam dovoljno jaka :D prvi dio 15 poglavlja Klara me došla probuditi oko deset sati te nedjelje, ali ja nisam bila ni oka sklopila. Kako sam mogla? Postojala je velika šansa da sam trudna. Nisam znala što se događa. Cijele noći čekala sam da mi se Erik obrati, ali nije. Pretpostavljala sam da ne može, da nije sam. Vjerojatno su mu stalno bili za vratom. Kao i sinoć! Trebala sam ranije shvatiti da nešto nije u redu. Možda dok se onako sumnjivo ogledavao oko sebe i osluškivao. Naravno, tada sam pomislila da ga samo brine da bi netko mogao čuti ono što mi govori. Onda sve one gluposti. Sramila sam se same sebe što sam i na tren povjerovala da Erik stvarno vjeruje u sve ono što je izrekao. Nije bila istina. Bila je to samo predstava održana za njih. Slijedili su ga. Lisa i svi ostali bili su tamo. Shvatila sam da nešto nije u redu tek kada mi je počeo pričati o danu kad me prvi puta vidio. Rekao je da sam bila s Klarom i da je Klara bila jako lijepa, ali ja sam bila prava za njega. Malo sutra! Erik nikada prije nije vidio moju sestru. Erik nije niti znao da imam sestru sve dok mu ja to nisam rekla u onom snu iz kojeg se nisam željela probuditi nakon što sam pronašla svoje roditelje mrtve. Vidjela sam mu u očima da mu je laknulo kad sam napokon shvatila. Nisam bila posve sigurna, pa sam ga pitala o Lisi. Ne bih je nazvao mojom ljubavi, ali svakako je u blizini. Svi oni su moja obitelj. Svi su oni bili tamo. Sada me samo mučilo što nisam znala kada ću opet razgovarati s njim, a toliko sam željela znati što on stvarno osjeća i misli u vezi svega. Pogledala sam na svoju lijevu ruku. Tamo je blistala mala srebrna narukvica koju mi je Erik sinoć stavio u dlan dok me primio za ruku. Bila je savršena. Dao mi je narukvicu i mali papirić na kojem su pisale samo dvije riječi, ali meni važnije od bilo čega na svijetu. Erik me volio koliko i ja njega i odlučila sam da više nikada neću posumnjati u to. „Izgledaš užasno! Jesi li ti uopće spavala?“ upitala me Klara zgražajući se. Ona je djelovala posve svježe i odmoreno. „Nisam mogla spavati“, priznala sam i podigla se u sjedeći položaj. „Cijelu noć si samo ležala na krevetu?“ upitala je užasnuto. Primijetila sam da je zabrinuta za mene. Sjela je pokraj mene i opipala mi čelo. Nije bilo vruće. „Razmišljala sam.“ „Baka te zove da nešto pojedeš. Mi smo već doručkovale. Baka je bila i na misi. Nismo te htjele buditi jer smo mislile da spavaš. Nisam imala pojma da nisi cijele noći oka sklopila. Eh da, dolje su ti cure“, obavijestila me Klara. „Koje cure?“ „Na kojem ti planetu živiš? Djeluješ skroz izgubljeno. Nataša, Silvija i Ana, a tko drugi? Jedino te one posjećuju od kad smo se doselili ovdje. Baš si čudna danas.“ „Bit ću dobro. Zaboravila sam da sam im rekla da dođu. Idi ti k njima, a ja se idem baciti pod tuš i obući na sebe nešto čisto, a onda ću doći. Može?“ upitala sam vedrijim tonom. „No dobro. Nek' ti bude. Požuri se!“ rekla je Klara i potom otišla. Ja sam se odvukla do kupaone i pustila vodu da curi. Uvijek joj je trebalo malo da se ugrije. Skinula sam sve sa sebe i ušla u tuš kabinu. Topla voda mi je godila. Oprala sam kosu i sada je mirisala poput ruža. Nisam željela napustiti toplinu tuš kabine, ali nisam mogla pustiti cure da dugo čekaju, a baka i Klara bi se vjerojatno zabrinule kad se ne bih dugo pojavila. Zato sam zatvorila vodu i dohvatila ručnik. Jednim sam omotala kosu, drugim sam se obrisala. Odjenula sam čistu odjeću koju sam ponijela sa sobom. Pogledala sam se u ogledalo. Kosa mi je bila mokra i čupava, ali barem sam izgledala malo bolje iako tamne podočnjake nisam mogla ukloniti jednim tuširanjem. Trbuh mi je izgledao isto kao i prije, ali ipak sam ga odmjerila iz svih mogućih kutova. Čak i ako sam bila trudna to se još nije moglo vidjeti. Bilo je prerano za bilo kakve zaključke. Stala sam na vagu i zadovoljno zaključila da sam teška jednako kao i prije nekoliko dana. Ništa se nije promijenilo, a opet Erik je bio tako siguran u to. Ili je možda i to bio trik za prisluškivače? Netko je pokucao na vrata kupaonice, pa sam umjesto da pitam tko je, prišla vratima i otvorila ih. Bila je to Klara. Učinilo mi se da joj je laknulo što me vidi živu i zdravu. „Što smo nestrpljivi! Hajde idemo!“ rekla sam joj što sam vedrije mogla, čak sam se pokušala i nasmiješiti. Ne znam koliko je bilo uspješno, ali Klara više ništa nije pitala. Nataša je skratila kosu, Silvija je imala novo sjajilo za usne, a Ana je izgledala isto kao i uvijek. Bile su to prve stvari koje sam primijetila kad sam ušla u dnevnu sobu gdje ih je moja baka već ponudila sokom i keksima. Sve tri ustale su gotovo istog časa i prišle mi. Zagrlile su me onako grupno i bila sam ponosna na sebe što se nisam rasplakala. Život ide dalje. Baka je valjda bila u pravu kad je rekla da ću se naviknuti živjeti s boli. „Kako si?“ upitala me Silvija nakon što smo sve četiri sjele na kauč. Klara se smjestila na fotelji, a baka je otišla u kuhinju pod izlikom da mora kuhati ručak. Jednostavno nam je željela dati malo privatnosti. „Dobro sam koliko je to moguće. Već je nekako lakše. Doći ćete sutra?“ upitala sam. „Naravno. Bit ćemo tamo“, rekla je Nataša stisnuvši mi dlan. „Bit će puno ljudi. Stalno netko zove da izrazi sućut“, rekla sam. Malo smo sjedile u tišini. One su suosjećale sa mnom i ja sam to znala. Tako je to bilo s najboljim prijateljicama. Ponekad nismo morale razgovarati, bilo je dovoljno samo da sjedimo jedna kraj druge. „Kad dolazi Vedran?“ upitala je Silvija. Tek sam se tada sjetila da sam pozvala Vedrana k sebi. Zatvorila sam oči na tren. Bilo ja tako ružno igrati se s njim. Nije imao šanse. Ne dok mu je Erik bio suparnik. „Poslije podne. Već sam zaboravila na to. Mislim da se kajem što sam ga pozvala. Osjećam se kao da ga iskorištavam“, priznala sam. „Mislim da njemu ne smeta“, namignula mi je Ana. „To je u redu, Tina. Treba ti netko“, dodala je Silvija. Moja sestra samo nas je slušala do tog trenutka, a onda se valjda odlučila ubaciti. Poželjela sam je zadaviti zbog toga. „Mislim da Tina hoće reći da se upravo zato osjeća kao da ga iskorištava, jer ima nekog...drugog“, rekla je Klara, a moje tri prijateljice okrenule su se prema njoj, a potom opet prema meni. „Je li to istina?“ „Tko je on?“ „Zašto nam nisi rekla ništa o njemu?“ Uputila sam Klari mrki pogled. Nisam željela odgovarati na sva ta pitanja, ali valjda nisam imala izbora. „Zove se Erik. Upoznala sam ga davno, još dok sam se doselila u Zagreb. No...pa...onda sam ga samo upoznala, ali nismo se baš družili sve do prije nekoliko dana kad mi se opet odlučio javiti. Onda smo razgovarali malo više, ali nisam vam stigla reći o njemu, jer se dogodilo sve što se dogodilo“, objasnila sam im što sam bolje mogla. Nisam im baš mogla reći cijelu istinu, ali barem nisam ništa slagala. „On joj je pomogao da me spasi“, dodala je Klara. Bilo mi je drago što nije spomenula da sam jučer posumnjala da je on imao nešto i s njenom otmicom. Ne znam kako bih to objasnila. „Čini se stvarno super lik. A kad ćemo ga upoznati?“ upitala je Nataša. Nisam znala ni kad ću ga ja sljedeći put vidjeti. Kako sam im onda mogla reći kad će ga upoznati? „Nisam sigurna. Uskoro. Kad prođe sve ovo. Kad se stvari vrate u normalu“, rekla sam neodređeno. Nisu me dalje gnjavile i bila sam im zahvalna na tome. U normalnim okolnostima ne bi mi dale mira dok im ne bih ispričala sve detalje, ali sada me nisu htjele zamarati. Baka je za ručak pripremila pravu malu gozbu. Moje prijateljice bile su pozvane da ostanu na ručku s nama i odlučile su prihvatiti poziv. Tako smo oko dva sata poslijepodne sve sjedile za stolom. Prvo smo pojeli bakinu domaću juhu s puno povrća, zatim je red došao na glavno jelo – pečena piletina i mlinci zajedno sa zelenom salatom. Za kraj smo se zasladile i kolačima koje je baka brižno ispekla toga prijepodneva. Iako sam isprva mislila da neću moći ni okusiti hranu, na kraju sam se čak i prejela. „Ja ću oprati suđe, a ti, bako, prilegni!“ uskliknula je Klara kad je baka krenula kupiti tanjure. „Ja ću ti pomoći. Samo još malo da mi se sve slegne u želucu“, rekla sam zavalivši se u stolici i prelazeći dlanom preko mog trbuha koji se napuhao od silne hrane. „Hehehe! Pogledajte, Tinu! Kao kakva trudnica. Baš si se fino najela, ha?“ zadirkivala me Nataša, ali njene riječi nisu mi bile smiješne. Trebalo je puno truda da se prisilim na osmijeh. Što ako sam stvarno trudna? Kako će to samo promijeniti moj život! Nisam bila spremna za tako nešto. Dijete. Jedno malo dijete samo moje. Dobro, moje i Erikovo. Morala bih odustati od faksa ili barem pauzirati jednu godinu. Financijski bi nas to dotuklo. Sad kad mame i tate nema nisam imala pojma kako ćemo uopće plaćati račune i sve ostalo. Oni su se uvijek brinuli za to. Dovoljna promjena bila je već sama činjenica što ćemo se od sada Klara i ja morati brinuti za sve. Još povrh toga i beba bilo bi nešto strašno. Ne da bi moje dijete bilo strašno. To nikada ne. Voljela bih tu bebu svim svojim srcem, ali sada nije bilo pravo vrijeme za to. Samo da se Erik prevario i da nisam trudna. Sklopila sam oči na tren s tom molbom. „Jesi li dobro, Tina?“ upitala me baka. Kraj mene su bile i Nataša, Ana, Silvija i Klara. Očito sam zatvorila oči na malo duže vrijeme pa su se preplašile da mi je pozlilo. Nije bilo daleko od istine. Stvarno sam se osjećala slabo. „Dobro sam. Samo mi je došlo slabo. Bit ću bolje. Ne znam što mi je“, rekla sam. „Možda bi najbolje bilo da legneš u krevet i odmoriš malo. Mi ćemo pomoći Klari da opere suđe i počisti stol“, predložila je Silvija, a ostale cure su počele potvrdno klimati glavom. ...to be continued... |
- 16.02.2010. - utorak - 23:12 - Komentari (15) - Isprintaj - #
14. Nebo se ruši
|
treći dio 14. poglavlja (napokon kraj 14. poglavlja hehe) „Tina, moramo razgovarati!“ začula sam poznati glas u mojoj glavi. „Nemamo mi o čemu razgovarati!“ rekla sam naglas iako sam znala da on mene ne može čuti. „Doći ću za nekih pola sata. Ostavi otvoren prozor da mogu ući. Moram ti objasniti! Nisam mogao ranije. Pokušao sam stupiti u kontakt s tobom još prošle noći, ali nisam bio sam ni trenutka. No objasnit ću ti poslije. Vidimo se za pola sata. Molim te. Nadam se da ćeš shvatiti!“ opet sam čula isti glas. Razmislila sam o tome da zatvorim prozor i odem spavati u Klarinu sobu. Možda bi Erik tada odustao. Nekoliko puta sam se uštipnula za ruku da budem sigurna da ovoga puta ne sanjam. Obećala sam Klari da se neću upletati i da neću tražiti osvetu, ali jednostavno sam morala znati je li Erik bio upleten u sve što se dogodilo. Željela sam čuti njegovo objašnjenje o tome kako je znao da su oni ljudi u mojoj kući i zašto je tada bio u blizini moje kuće. Samo ćemo razgovarati, a onda ga više nikada neću vidjeti! Ustala sam i otvorila prozor, a onda sam čekala. Ne mogu reći da su to bili baš najdužih pola sata u mom životu, ali svakako su bili jedni od najdužih. Stajala sam kraj prozora. Napokon se pojavio. Erik se želio popeti u moju sobu. „Nemoj. Ja ću sići. Razgovarat ćemo negdje drugdje, a ne ovdje. Ne želim da baka i Klara saznaju da si ovdje“, rekla sam mu. Izgledao je kao da mu nije baš drago, ali nije se bunio. Pomogao mi je da se sigurno spustim na tlo, a potom smo krenuli u malu šetnju po mom naselju. Oboje smo bili tihi. Nisam znala što bih rekla sad kad sam napokon bila s njim. „Oprosti zbog onoga od prošle noći. Nisam mislio ništa loše. Zapravo shvatio sam da radim nešto loše tek kad si se ti onako naljutila nakon što sam ti rekao da je sve to san, a ne java. Oprosti“, napokon je progovorio. „Zaboravi. To ionako nije bitno. Ti i ja jednostavno ne idemo zajedno!“ rekla sam što sam ležernije mogla. „Kako to misliš?“ upitao je, a izraz lica mu se promijenio. Moje riječi su ga zabrinule. „Nije važno. Mene više zanima kako si ti znao da su moji roditelji ubijeni i da sam ja u opasnosti onog dana?“ upitala sam gledajući ravno pred sebe. Nisam se željela razbjesniti i odmah ga napasti. „Jednostavno sam znao“, odgovorio mi je odlučno. „Nije dovoljno dobro. Gledaj, dosta mi je tvoga izmotavanja! Ili ćeš mi lijepo odgovoriti na moja pitanja ili nestani iz mog života!“ rekla sam zaustavivši se i pogledavši ga ravno u oči. „No dobro. Reći ću ti sve što te zanima samo prestani šiziti!“ pristao je. „Znam da si tog popodneva bio u blizini moje kuće i da si izgledao sumnjivo. Zanima me što si radio tamo“, govorila sam bijesno. Stajali smo u parku i bijesno zurili jedno u drugo. Na sreću uokolo nije bilo puno ljudi pa nismo privlačili previše pogleda. „Ti misliš da ja imam veze s ubojstvom tvojih roditelja!“ optužio me i djelovao je razočarano. „Ako nemaš veze s tim, kako si znao da će se to dogoditi?“ upitala sam brzo. „To sam popodne trebao upoznati tebe. Trebao sam ti objasniti sve. I da, bio sam nervozan zbog toga pa sam možda izgledao sumnjivo! Onda su oni došli i shvatio sam tko su ti ljudi. Već sam ih vidio prije. Došli su nekoliko puta razgovarati s tvojim ocem, ali uvijek dok tebe nije bilo doma. Nisam se htio miješati, ali tipovi su izgledali sumnjivo i imao sam loš osjećaj u vezi svega! Zato sam ti u jednom snu rekao da kad ti kažem bježi, ti bježiš. Nisam znao kako ćeš reagirati kad saznaš da sam stvaran. Samo sam te želio zaštiti. Tek kad sam čuo pucanj shvatio sam što se događa!“ Erik je vikao na mene i izgledao je kao da bi me najradije slomio na nekoliko dijelova. Bio je bijesan. Ja sam također bjesnila. „Koliko znam pucanj se nije čuo! Koristili su prigušivač!“ rekla sam pobjedosno. „Normalni ljudi nisu mogli čuti pucanj, ja jesam. Ili si zaboravila s kim razgovaraš?“ upitao je nešto mirnijim glasom naglasivši prvu riječ. Imalo je smisla sad kad je sve ispričao. Bila sam zaboravila da on može čuti bolje od ostalih ljudi. Dakle čuo je pucanj i shvatio što se događa. Zašto je onda pobjegao i obratio mi se telepatski? „Zašto me nisi pričekao? Zašto si mi se obratio telepatijom?“ upitala sam. „Zato što sam otišao do tvoje kuće vidjeti što se događa, ali samo sam vidio da su tvoji roditelji mrtvi. Nisam imao pojma da imaš sestru inače bih ih naravno spriječio da odu. Čuo sam ih u hodniku. Vjerojatno je tvoja sestra bila s njima, ali kunem ti se, Tina, nisam imao pojma. Čuo sam da dolaziš, pa sam ti se obratio. Laknulo mi je kad si me poslušala i otrčala. Eto, sad sve znaš!“ završio je i sjeo na klupu. Sjela sam kraj njega. Nisam znala što da mislim. Vjerojatno je govorio istinu. Odlučila sam mu povjerovati. „Recimo da ti vjerujem. Zanima me još nešto“, nastavila sam odlučna da ovoga puta dobijem odgovore na sva moja pitanja. „Pitaj“, rekao je. „Što je krajnji cilj?“ upitala sam. Postao je nervozan. Nisam morala imati super moći da to primijetim. Pomaknuo se. Počeo je prstima lupkati po klupi. „To nema veze s tvojim roditeljima“, rekao je polako kao da će me to zadovoljiti. „A s čim ima veze?“ upitala sam ga. „S Doktorom i istraživanjima koja provodi na nama. Znaš da sam ti rekao da provodi testove i nastoji pronaći cjepivo ili nešto slično čime bi mogao aktivirati DNA običnih ljudi i stvoriti još super ljudi“, govorio je, a meni se činilo da samo odugovlači. „Znači krajnji cilj je pretvoriti ljudsku rasu u tu vašu super rasu?“ Okrenuo se na drugu stranu i zagledao u daljinu. Na tren je djelovao kao da uopće nije ovdje. Dala sam mu vremena da sabere misli. Park je postao prazan jer je sada već stvarno pao mrak. „Ne. Krajnji cilj nije pretvoriti ljude u super ljude. Doktor nikada ne bi učinio tako nešto. On želi dati ljudima alternativu i spasiti ih od propasti. Recimo da samo želi ubrzati evoluciju, ali nikada ne bi ljudima oduzeo mogućnost izbora. Krajnji cilj je samo dovršiti istraživanja i dobiti željeno cjepivo. Doktor ne misli da će on biti taj koji će to učiniti, niti da će se to dogoditi za njegova života, ali njegov je zadatak obučiti mlade znanstvenike s istim idealima i pobrinuti se da se istraživanja ne prekinu čak ni ako on umre. To je ono što on čini za krajnji cilj. Naravno, istraživanja se ne mogu vršiti, ako znanstvenici nemaju što proučavati i na čemu vršiti testove“, rekao je nešto tiše i opet pogledao oko sebe. Pretpostavljala sam da ga brine da bi netko mogao doći i čuti sve ovo što mi govori. „Nisam baš sigurna da razumijem“, rekla sam iskreno. „Ni mi nećemo živjeti vječno, a istraživanja mogu potrajati. Naša misija je pružiti znanstvenicima drugu generaciju super ljudi“, objasnio mi je. Djeca! Naravno. Kako se toga nisam prije sjetila? Doktor nije mogao ponoviti postupak jer metode nisu bile sto posto sigurne. Zadnji put su također izgubili dvije bebe. Nisu mogli riskirati. Puno lakši način je bio onaj prirodni. „Krasno“, bila sam zbunjena. „Cure ne mogu puno pomoći. Mogu, ali morale bi biti trudne devet mjeseci samo da bi na svijet donijele jednu bebu. Ne bi ih mogli proučavati dok su trudne zbog promijene hormona i sličnih stvari. Uglavnom, Doktor je tu zadaću dodijelio nama dečkima“, nastavio je, a ja sam sada htjela da zašuti. Nisam to željela slušati. Bojala sam se onoga što je slijedilo. „Zato ste ulazili u snove običnim djevojkama i natjerali ih da se zaljube u vas. Pa da. Da biste se poslije mogli pojaviti pred njima na javi i oboriti ih s nogu. Onda se pobrinete da zatrudne i za devet mjeseci imate super bebu. Savršeno“, bila sam u šoku. „To je Doktorov plan“, potvrdio je moje sumnje. „Divan je to čovjek. Vrši pokuse na vama od kada ste bili fetusi. Uvjerio vas je da je sve to pravedno i potrebno.“ „Nije on loš čovjek. Sve je to doista samo za krajnji cilj – opstanak ljudske rase!“ „Erik, on je užasan čovjek! I to što mi govoriš je užasno!“ rekla sam mu u lice. Ustala sam s klupe. Imala sam namjeru otići i zaboraviti sve ovo. Bilo je previše strašno. On je također ustao. Na trenutak mi je djelovao kao da će se složiti sa mnom, ali bio je to samo trenutak koji je brzo prošao. „Tina, naša misija je jedina važna!“ pokušavao me uvjeriti. „Zato si me trebao? To je razlog zbog kojeg si ušao u moje snove? Naveo si me da se zaljubim u tebe, da ti vjerujem, a sve samo zato da možeš spavati sa mnom i napraviti mi dijete, a onda dok ono raste u meni to isto učiniti i drugim curama?! E pa nećeš me više nikada vidjeti! Reci tom Doktoru da mu je plan propao! Reci mu da ja imam dečka i da me ti ne zanimaš! Reci mu neka ide dovraga! A i ti možeš skupa s njim!“ vikala sam. Bila sam spremna ubiti ga, ali znala sam da nemam šanse. „Žao mi je što je ispalo ovako. Nisam želio da tako bude. Jednostavno sam bio prisiljen zavesti te. Gledaj na to ovako, i ti si postala dio budućnosti. Naše dijete će pridonijeti spasenju ljudske rase!“ govorio je, a ja sam se sve više šokirala. To nije bio Erik kojeg sam ja poznavala, a onda mi je još nešto došlo do glave. „Naše što?“ upitala sam tiho, gotovo nečujno. Ruku sam automatski položila na trbuh. „Naše dijete. Ono raste u tebi, ljubavi“, zvučao je sretno. „Spavali smo zajedno samo jedan jedini put, a ti zvučiš tako uvjereno u to što govoriš“, nastojala sam ga urazumiti ili sam možda nastojala sebe umiriti. „Doktor smatra da bi s našim genima to trebalo biti dovoljno...samo jednom“, uništio je sve moje nade. Gledala sam ga bez riječi. Grizla sam donju usnicu sve dok nisam osjetila nešto slano u ustima. Bila je to krv. Izgrizla sam usnicu do krvi. Nisam znala što bih rekla na sve ovo. Toliko sam željela saznati istinu, a sada mi je bilo žao što sam uopće pitala. „Sve će biti dobro“, rekao je i primio me za ruku. Mislim da sam bila previše šokirana da bih bilo što napravila. Samo sam stajala u tišini, a on me držao za ruku. „Kad sam te prvi put vidio bila si tako slatka.“ Pretpostavljala sam da me nastoji utješiti, ali sada ništa više ništa nije moglo pomoći. „Hodala si ulicom sa svojom sestrom. Obje ste bile slatke. Isprva nisam mogao odlučiti koja od vas dvije je ona prava – dovoljno snažna za sve ovo“, nije prestajao, a nešto me u tonu njegova glasa natjeralo da slušam. Što mi to govori? O čemu on priča? Kako bi me išta od ovoga trebalo oraspoložiti i umanjiti moj bijes? „Ona je bila tako lijepa, ali odmah sam znao da si ti ona prava. Tvoja sestra nikada ne bi mogla podnijeti ovo“, rekao je i napokon zašutio. Pogledala sam ga. „Znači ja sam ti samo trebala radi bebe. Je li Lisa tvoja...ljubav?“ upitala sam. „Lisa je posebna. Ne bih je nazvao mojom ljubavi, ali svakako je u blizini. Svi oni su moja obitelj“, odgovorio je na moje pitanje. „Hoću li te opet vidjeti? Kako će se to razvijati? Ta trudnoća i sve?“ upitala sam uplašeno. Ako sam doista bila trudna, nikome nisam imala namjere dopustiti da mi uzme dijete i na njemu vrši neke bolesne pokuse. To nikada neću dopustiti. „Naravno. Vidjet ćeš me uskoro“, rekao je, a onda se okrenuo i otrčao velikom brzinom. Nestao mi je iz vida već nakon par sekundi. Bila sam sama. Prešla sam dlanom preko svog trbuha. Ili možda ne baš tako sama. |
- 15.02.2010. - ponedjeljak - 20:47 - Komentari (4) - Isprintaj - #
14. Nebo se ruši
|
drugi dio 14. poglavlja Kako je mogao znati da me treba spasiti ako nije znao što se događa? Brzo sam nastavila čitati. Iznenada sam čula mamin vrisak. Neki nepoznati glas rekao joj je da ugasi štednjak na kojem je do tada grijala hranu i da se pridruži tati u dnevnoj sobi. Rekao je da imaju nekih nesređenih računa i da moraju malo pročavrljati. Ni tada nisam bila posebno uplašena iako mi se nije svidio sarkastični ton njegovog glasa dok je govorio da moraju pročavrljati. Otišla sam u hodnik i stala ispred vrata. Bila sam više znatiželjna nego uplašena. Čula sam mamu kako tiho plače. Tata je pokušavao urazumiti te ljude. Nisam imala pojma o čemu se radi, ali onda je nastala grobna tišina i to je bio trenutak u kojem sam se uplašila. Jedan od njih je otvorio vrata i tako su me obojica vidjeli. Onaj drugi je upravo spremao pištolj. Imao je nekako neobičan kraj i pomislila sam da je to prigušivač. Sjećam se da sam se sledila i nisam se mogla ni pomaknuti ni progovoriti. Dohvatila sam maramicu jer sam se opet rasplakala. Jadna Klara! Ipak još uvijek me uznemiravalo što je vidjela Erika pred mojim prozorom. Dobro ne baš pred prozorom i možda nije bio on, ali nekako sam bila sigurna da je. Zašto bi oteo Klaru, a onda mi pomogao da je spasim? U vezi njega mi više ništa nije bilo jasno. Možda je to napravio baš zato da mi može pomoći i da me mora prisiliti da mu dopustim da mi pomogne. Možda je sve to imalo veze s krajnjim ciljem kojeg je stalno spominjao, a nikada mi nije o njemu ispričao. Jedan od njih pozvao me da uđem. Bilo je strašno. Kad sam mu prišla, vidjela sam svoje roditelje. Bili su mrtvi. Sjedili su jedno pored drugog na kauču. Televizor je još radio. Nisam mogla vrištati jer mi je grlo bilo suho. Nisam rekla ni riječi. Nisam ni zaplakala. Jedva sam disala. Onaj drugi govorio je nešto o tome da bi trebali uzeti mene u zamjenu za cure koje su izgubili zbog tate. Nisam razumjela puno. Ni sada nemam pojma o čemu su točno govorili. Možda sam trebala pobjeći ili vikati. Da sam vikala netko bi me sigurno čuo i priskočio u pomoć, ali bila sam toliko zbunjena i šokirana da sam samo stajala i zurila u mamu i tatu. Poveli su me do izlaznih vrata. Bili su grubi, ali ja se nisam opirala pa pretpostavljam da nije bilo potrebe da me vuku ili vežu. Dali su mi do znanja da im je pištolj na dohvat ruke, pa pretpostavljam da nije imalo puno smisla. Jedan je tada provirio van i potom domahnuo drugome da je zrak čist i da možemo doći. Izašli smo. Nitko nije prolazio pored kuće, ali i da je mislim da nikome ne bi bilo sumnjivo. Možda bi me pozdravili ili pitali kako sam, ali ja im tako i tako nisam mogla ništa reći jer bi u tom slučaju sigurno ubili i mene i tu osobu. Na sreću ili na žalost nitko se nije pojavio. Ugurali su me u automobil i krenuli smo u nepoznatom pravcu. Jedan je vozio, a drugi je sada izvadio pištolj i držao me na nišanu valjda da mi kakve gluposti ne bi pale napamet. Razmišljala sam o Martini. Na svu sreću nije je bilo u blizini iako je već trebala biti doma. Zahvaljivala sam Bogu na tome. Barem nisu i nju odveli. Ovako sam bila sigurna da i ja imam šanse. Ona će doći po mene. Martina me nikada ne bi ostavila na cjedilu. Znala sam to jer je toliko gledala onu svoju seriju o ubojici vampira. Ta cura je uvijek išla spašavati svoju mlađu sestru. Isto tako i moja starija seka spasit će mene. Bila sam uvjerena u to. Naravno, Tina je i došla, ali o tome više u novom postu neki drugi dan. Završila sam s čitanjem i bila ljuta na nju jer više ni jednom riječi nije spomenula Erika. Je li on bio jedan od napadača ili neki treći? Ipak, bila sam i dirnuta njenim sastavom. Ispod teksta bilo je već gotovo dvjesto komentara. Klara je bila popularna u školi, a vjerujem da su i oni koji ju nisu previše voljeli ipak željeli izraziti sućut. Gotovo sam otrčala u hodnik pa u Klarinu sobu. Nisam ni kucala. „Jesi li pročitala?“ upitala me Klara. „Jesam, ali zanima me nešto drugo“, brzo sam govorila. „Nisi ostavila komentar“, rekla je kao da je razočarana. „Ti znaš što ja mislim o svemu i koliko mi je žao zbog svega, ne trebam ostavljati komentare“, rekla sam ne želeći povrijediti njene osjećaje. „Pretpostavljam da si u pravu“, složila se sa mnom. Na tren sam se izgubila u mislima o tome kako sam ja gotovo došla kući dok su napadači još bili tamo, ali me Erik spasio i tako sam bila nedaleko od kuće u parku dok su oni odvozili Klaru. Možda ju nikada ne bi odveli da sam došla odmah doma. Naravno, možda bi nas odveli obje i u tom bismo slučaju još uvijek bile negdje zatočene i mučene. „O čemu razmišljaš?“ upitala me Klara. „Nije važno. Nego reci mi, taj dečko kojeg si vidjela kroz prozor moje sobe...tko je on?“ upitala sam ju puna nade. Jedan dio mene je želio da to ne bude Erik tako da ga i dalje mogu nesmetano voljeti, a drugi dio mene je pak želio da bude upravo on tako da ga imam razloga mrziti i da mi bude lakše prestati ga voljeti. „Ne znam. Mislila sam da bi ti to meni mogla reći“, odgovorila mi je Klara. „Kako to misliš? Pa ja nisam bila doma!“ gubila sam živce. „Nisi, ali poslije si došla s njim spasiti me. Izgledalo je kao da se znate, kao da se jako dobro znate, ako znaš što mislim“, namignula mi je izrekavši ovo posljednje. „Ne znam što misliš. I ne znam tko je on. Znam na neki način, ali ne znam baš...grrrrrrr! Komplicirano je!“ ljutila sam se. „Zašto se ljutiš?“ upitala me Klara zbunjeno. „Ma ne ljutim se. Samo me zanima je li on imao veze s tvojim otmicom i s... I s onim što se dogodilo mami i tati“, rekla sam nešto mirnijim glasom. „Pa... Nikad nisam o tome razmišljala. Ti si došla s njim spasiti me, pa sam odmah pretpostavila da je on neki tvoj prijatelj, a nisi ga spomenula ni baki ni policiji pa nisam htjela ni ja.“ „Dakle mogao je imati veze s tim ljudima?“ upitala sam u očaju. „Pretpostavljam. Vidjela sam ga prije nego su oni došli. Neposredno prije. Izgledao je nervozno, ali uopće nisam povezala to dvoje. Poslije kad smo odlazili njega više nije bilo. Nije bio jedan od one dvojice koji su bili u kući. Oni su bili stariji, ali mogao je imati veze s njima. Što ja znam!“ rekla je Klara zamišljeno. Sjela sam na njen krevet. Boljela me glava od svega. Poželjela sam vrištati iz svega glasa. Kako je Erik mogao biti tako dobar lažljivac?! Nije bilo fer. Iskoristio me, a možda je imao veze i sa svim ovim užasnim stvarima koje su mi se dogodile u životu. Naravno, trebala sam to prije povezati. Baš sam bila glupa! „Tina, nemoj se uzrujavati. Ja ne mislim da je on imao veze s tim. Izgledao je previše dobar i drag da bi to bilo moguće“, pokušavala me Klara utješiti. „On je takav, Klara. Jednostavno te prevari i navede da misliš ono što njemu paše. Pronaći ću ga i ako je imao bilo kakve veze sa svime ovime, ubit ću ga!“ rekla sam i sigurno sam zvučala ozbiljno i strašno jer se Klara trznula, odmakla od mene i pogledala me prestravljeno kao da sam sišla s uma. „Ovo je samo kap koja je prelila čašu!“ rekla sam i izašla iz njene sobe. Ona je pojurila za mnom u moju sobu. Došla je i baka zbog silne galame koju smo podigle. Gledala je mene pa Klaru i ništa joj nije bilo jasno. „Što se događa?“ upitala je napokon. „Ništa, bakice. Tina i ja malo smo se posvađale“, rekla je Klara umilnim glasom i baka joj je povjerovala. „Cure, znam da je teško, ali sada biste si trebale pomagati i tješiti jedna drugu, a ne se svađati“, rekla je. Mi smo se obje složile i ispričale, a onda je ona otišla dolje. Napomenula nam je da će uskoro biti ručak i da priprema našu omiljenu tjesteninu. Čim je baka otišla Klara me prijekorno pogledala. „Govoriš gluposti!“ rekla je bijesno, ali tiho. „Nisu to gluposti! Ako je on imao veze s ubojstvom i tvojom otmicom, zaslužuje umrijeti!“ ja sam govorila iako mi se i samoj činilo kao da se hvatam za slamku. Toliko sam očajnički trebala nešto, neki dobar razlog da mrzim Erika, nešto jače od ljubavi koju sam osjećala prema njemu. Nisam mogla voljeti nekoga tko je ubio moje roditelje, zar ne? To bi me trebalo izliječiti od ove zaljubljenosti. „Gluposti su! Jer znaš što? Čak i ako je taj tvoj tajanstveni dečko imao veze s mojom otmicom i onim drugim, ne želim da se petljaš s njim!“ rekla je izbjegavajući spomen na ubojstvo naših roditelja jednako kao što sam i ja to činila. „Kako to misliš? Zaslužuje biti kažnjen!“ „Slažem se. Svi oni zaslužuju biti kažnjeni. Ne samo zbog nas nego i zbog svih drugih djevojaka koje sam tamo vidjela, a koje nisu bile moje sreće. Ne želim ni razmišljati o njima, Tina. Ne mogu. Ali ako ti odeš za tim ljudima i tebi će se dogoditi nešto loše kao i mami i tati! Ne zavaravaj se da im ti možeš nauditi, a kamoli ubiti bilo koga. Oni će ubiti samo tako. I onda ću ja biti sama! Ne mogu izgubiti i tebe Tina! Ti si jedino što imam! Trebam te!“ opet je vikala, ali ovoga puta kroz jecaje i krupne suze koje su joj se slijevale niz obraze. Zadrhtala sam. Toliko sam bila zaokupljena samom sobom da nisam niti shvatila koliko se Klara boji da će mi se nešto dogoditi i da će izgubiti i mene. „Ništa nas neće razdvojiti! Neću ići nikamo. Zaboravit ćemo sve to“, uvjeravala sam ju grleći je. „Ja samo želim zaboraviti. Ne želim misliti o tome. Želim se pretvarati da je sve samo san koji se više nikada neće ponoviti, a ja sam se sada probudila i sve je u redu“, govorila je u moje rame još uvijek plačući. Odlučila sam zaboraviti Erika zauvijek i posvetiti se Klari. Ona me trebala više nego bilo tko drugi na ovom svijetu, a i ja sam trebala nju. Ostatak dana prošao je relativno mirno. Ručale smo. Baka se i dalje javljala na telefon. Klara i ja gledale smo neki film na televiziji i jele kokice. Vrijeme je bilo lijepo, ali ni jednoj ni drugoj nije se išlo van jer je to podrazumijevalo opasnost od susjeda koji bi naravno željeli izraziti sućut čim bi nas vidjeli. Nije to bilo ništa loše, nego štoviše lijepo od njih, ali mi još uvijek nismo mogle podnijeti takve stvari, pa smo se zato skrivale od svijeta u sigurnosti našeg doma. Zazvonio je moj mobitel. Pogledala sam ime na ekranu. Pisalo je Vedran. Na njega sam već posve zaboravila. Danas sam se trebala naći s njim i trebali smo ići u kino, ali naravno ova nova situacija je sve to promijenila. Odlučila sam se javiti na nagovor Klare. „Molim?“ rekla sam nastojeći zvučati normalno. „Hej, Tinči. Kako si? Ne, zaboravi, glupo pitanje. Sorry. Samo sam te želio nazvati da te čujem. Zadnji put kad smo razgovarali zvučala si jako uzrujano. Nedostaješ mi. Naravno to sad nije bitno. Imaš puno važnijih stvari na pameti. Joj, brbljam glupost. Možda je bolje da te nazovem neki drugi put“, govorio je jako brzo da sam jedva povezivala njegove riječi. Bio je jako nervozan. Bilo je to nekako slatko. „Ma ne, u redu je. Drago mi je što si nazvao“, rekla sam sjetivši se da mi je zadnji put kad smo razgovarali rekao da me voli. „Stvarno? Nisam znao kad je dobro vrijeme da te nazovem, a želio sam da znaš da sam tu za tebe.“ „To je lijepo od tebe. Hvala ti. Situacija je prilično gadna u posljednje vrijeme. U ponedjeljak ćemo sahraniti mamu i tatu. Nadam se da će se s vremenom stvari vratiti u nekakvu normalu iako mi se trenutno to čini nemoguće“, priznala sam mu. Samu sam sebe iznenadila jer sam mogla tako otvoreno govoriti o svemu, a čak se ni suze nisu pojavile u mojim očima kao prije. Možda je Vedran bio onaj pravi za mene. Možda sam mu trebala dati priliku. „Doći ću u ponedjeljak“, rekao je. „Hvala. Možda bi i sutra mogao doći do mene. Poslije ručka. Mogli bismo pogledati neki film. Ne volim izlaziti iz kuće zbog svih ljudi koji mi nastoje izraziti svoje žaljenje, a samo me guše i podsjećaju na sve, a opet godilo bi mi društvo“, nastavila sam iskreno. Klara je podigla palčeve u zrak i smiješila se od uha do uha. Gurnula sam ju i prekrenula se na leđa, a kokice su razletjele uokolo. Nasmijale smo se obje. „Naravno. To bi bilo super. Pokupit će neki film u videoteci i vidimo se sutra oko 4. Može?“ upitao je i primijetila sam mu po glasu da mu se raspoloženje popravilo. „To bi bilo super!“ „Imaš nekih posebnih želja u vezi filma?“ upitao je. „Ne. Svejedno mi je“, rekla sam. Ionako me film nije posebno interesirao. Samo sam si željela pružiti šansu s Vedranom i dati si priliku da zaboravim Erika. „Onda ću sam nešto izabrati. Vidimo se, ljepotice!“ rekao je i nakon mog pozdrava prekinuli smo razgovor. „Je li zgodan? Čekaj, je li to onaj isti kojeg si danas htjela ubiti?“ upitala me Klara zbunivši se na tren. „Ne. Naravno da nije. Ovo je dečko s mog faksa. I zgodan je. Uostalom vidjet ćeš sutra. A sad pokupi te kokice prije nego baka vidi ovaj nered!“ naredila sam joj šaljivo. „Neću! Ti si me gurnula i ti si kriva što su se rasipale. Ti ih pokupi!“ rekla je i isplazila jezik u mom smjeru. Nasmijale smo se, a potom smo zajedno počistile nered. Kasnije sam preko Interneta razgovarala sa Silvijom, Natašom i Anom. Rekla sam im da će Vedran doći sutra. Prvo sam se bojala da će se naljutiti što njega pozivam k sebi, a njih tri još nisam vidjela od kako se sve to dogodilo, ali sve je prošlo dobro. Obećale su da će one navratiti ujutro. Polako se počelo mračiti vani. Bilo me strah zaspati jer sam se bojala da će Erik opet doći i iscenirati nekakvu novu iluziju samo za mene. Nisam mu to željela dopustiti, ali nisam imala snage boriti se protiv toga. Nisam nikako mogla sačuvati moje snove samo za mene. Svojim ulascima u njih, Erik je narušavao moju privatnost, ali nisam ga mogla tužiti zbog toga jer mi ionako nitko ne bi vjerovao. |
- 08.02.2010. - ponedjeljak - 14:13 - Komentari (21) - Isprintaj - #
14. Nebo se ruši
|
prvi dio 14. poglavlja Otvorila sam oči. Odmah mi je bilo jasno da nas čeka još jedan lijep sunčan dan. Pogledala sam na sat. Bila je to navika koje se nisam mogla samo tako riješiti. Iznenadila sam se shvativši da je već gotovo podne. Spavala sam dugo. Valjda mi je trebalo sna nakon svega. Bilo mi je drago što više nisam sanjala Erika. Nisam se željela suočavati s njim u snovima. Htjela sam to obaviti na javi. Izgledalo je da je shvatio da je pogriješio. Pametno je bilo dati mi malo vremena i mira da sredim svoje misli. Odvukla sam se do kupaonice. Dok sam prala zube Klara je ušla unutra. „O sorry!“ rekla je spazivši me. „'ema veze. Baboravila sam zakvučati 'rata“, mrmljala sam s četkicom u ustima. Sjela je na rub kade i promatrala me. „Što je? Nikada prije nisi vidjela nekoga da pere zube?“ upitala sam ju kad sam završila. Spremila sam četkicu za zube u ormarić. „Nije to. Samo se sve nekako promijenilo, a opet neke stvari su ostale tako iste. Ne znam kako bih to objasnila. Valjda hoću reći da smo prije tri dana bili normalna, sretna obitelj i ja sam bila normalna tinejdžerka, a onda se u trenu sve promijenilo. Mame i tate nema. Ja sam bila daleko, a sad sam opet tu. No ipak, subota je ujutro, mi se budimo oko podneva i ti pereš zube“, govorila je gledajući svoj odraz u ogledalu. „Moje pranje zuba nadahnulo je čitav govor?“ pokušala sam se našaliti, ali znala sam točno što misli i kako se osjeća. „Misliš li da će opet sve biti u redu? Onako, jednog dana“, upitala me. „Naravno. Jednog dana će sve opet biti u redu, a uvijek ćemo imati jedna drugu“, rekla sam nadajući se da imam pravo. Klara se počela umivati, a ja sam izašla iz kupaonice i vratila se u svoju sobu. Dohvatila sam trenirku i majicu i obukla se. Kroz glavu mi je prošlo da je mama uvijek bila ta koja nam je prala i peglala odjeću. Znale smo mi to i same, ali mama je ipak uvijek bila tu. Sad je više nema. Nekako sam postajala sve tužnija zbog te spoznaje. Mama je umrla prije nekoliko dana, ali meni kao da je tek sada to stvarno došlo do glave. Doručkovale smo zajedno – baka, Klara i ja. Trenutno je to bila moja najuža obitelj. „Mislim da ću otvoriti blog“, iznenada je rekla Klara. Baka ju je pogledala zbunjeno. Shvatila sam da ona uopće ne zna što je blog. „To je kao neka vrsta dnevnika samo što nije baš tako tajno. Pišeš i drugi ljudi imaju pristup tome. Mogu čitati što napišeš, komentirati i tome slično. Moguće je staviti fotografije, poeziju ili bilo što“, objasnila sam baki. „Zašto tebi to treba?“ upitala je baka Klaru. „Da opišem sve što mi se dogodilo. Moram to podijeliti sa svima. Inače će me stalno zapitkivati i to će me zauvijek progoniti u snovima“, Klara je rekla odlučno. „OK“, rekla sam kratko. Ako je to bilo ono što je ona trebala i željela dobro, neka to i napravi. Pisanje je uostalom oduvijek bilo neka vrsta terapije. Naravno, ja sam bila i previše zaokupljena svojim mislima da bih pridala neku veću važnost Klarinoj odluci. „Hoćeš li ga pročitati? Blog...kad nešto napišem“, upitala me Klara. „Naravno da hoću. Samo mi javi adresu na kojoj se nalazi.“ „Super. Hvala. Idem odmah početi“, rekla je Klara i ustala od stola. Pričekala sam da zatvori vrata svoje sobe i onda se obratila baki. „Valjda joj treba nešto na što se može koncentrirati i čime može zaokupiti misli.“ „Da. A tebi?“ upitala je baka. „Meni?“ „Zamišljena si. Jesi li dobro?“ upitala me ozbiljno i stavila ruku na moju. „Dobro sam...koliko mogu biti“, odgovorila sam joj. Ustala sam od stola da izbjegnem njen pogled i daljnja pitanja. Pokupila sam tanjure i stavila ih u perilicu posuđa. Preostalu hranu sam spremila u hladnjak. Očistila sam stol od mrvica kruha i prebrisala ga krpom. Čitavo vrijeme sam izbjegavala bakin pogled, a opet sam nekako osjećala da me promatra. „Nešto mi tajiš, Tina. Ja to znam. Što te muči?“ pokušala je opet baka, ali ja se nisam predavala. Nisam joj mogla reći. Kako objasniti nekome nešto što ni sama ne shvaćam? Kako ispričati priču koju ne razumijem? „Naravno da me nešto muči! Roditelji su mi ubijeni! Sestra mi je bila oteta! U ponedjeljak ćemo ih staviti u drvene kutije i zakopati u zemlju i više ih nikada neću vidjeti!“ vikala sam. Isprva sam se samo željela riješiti njene sumnjičavosti, ali što sam dalje govorila sve više sam shvaćala da me sve to doista muči. Sjela sam na stolicu i počela plakati. Baka me zagrlila. Također je plakala. „Danas sam joj rekla da će sve biti u redu. Rekla sam Klari da će jednog dana sve biti u redu, a ni sama ne vjerujem u to. Kako može biti u redu kad ih nema?! Kako bi vrijeme trebalo izliječiti sve rane kad ih vrijeme ne može vratiti?“ govorila sam kroz suze. Boljelo je tako jako. Kao da mi je netko stavio kamen u grlo i onemogućio mi da dišem. Jecala sam i kroz jecaje se borila za zrak. „Smiri se, smiri se...“ šaputala je baka. Natočila mi je čašu vode. Popila sam, ali i dalje sam plakala. „Neće vrijeme ništa izliječiti, ljubavi. Vrijeme nema tu moć. Ali postat će lakše s vremenom. Neće te boljeti manje, niti će ti prestati nedostajati, ali vrijeme će te naučiti živjeti s time. Bol će uvijek biti prisutna i kad pomisliš na njih i na sve što se dogodilo, kad pustiš bol da se prišulja k tebi, opet ćeš se slomiti i plakati, ali naučit ćeš ne misliti na bol. Ona će biti tu, a ti je nećeš primjećivati. Veselit ćeš se, imati kućne ljubimce, prijatelje, djecu i bit će ti lakše“, rekla je baka. „Nadam se“, rekla sam malo se smirivši. „Bit će“, uvjeravala me baka. „Ne znam što bismo mi dvije bez tebe!“ uskliknula sam iskreno i čvrsto zagrlila svoju bakicu. „Hajde, hajde, nisam ja baš tako savršena“, rekla je baka nasmiješivši se. Zazvonio je telefon i ja sam se javila. Zvala je jedna mamina daljnja sestrična. Nisam imala pojma kako je čula što se dogodilo budući da je živjela na drugom kraju Hrvatske, ali nekako je. Dok je mnoštvo puta ponavljala koliko joj je žao i kako je sve to strašno, ja sam samo šutjela. Nisam znala što bih točno rekla. Nekoliko puta sam se složila s njom. Uvjeravala sam ju da se Klara i ja držimo dosta dobro s obzirom na situaciju. Naposljetku se tetka rasplakala i još nekoliko puta kroz suze ponavljala kako je život okrutan i nepravedan. Kad je napokon završila obavijestivši me da će doći na pogreb u ponedjeljak, laknulo mi je. Nikada nisam bila dobra u ovakvim situacijama. Baka me pitala tko je zvao, pa sam joj rekla. Obavijestila me da su gotovo sve mamine kolegice s posla već nazvale ovih dana da izraze sućut. Isto je bilo i s ljudima s kojima je tata radio. „Doći će puno rodbine. Neke od njih ti ni ne poznaješ. Stvarno je užasno što se morate upoznati u ovakvoj prilici“, nastavila je baka. Opet je zazvonio telefon. Pogledala sam ga molećivo kao da će možda prestati zvoniti ako ga dovoljno lijepo pogledam. Nastavio je uporno zvoniti. „Pusti mene. Ja ću se javljati na pozive, a ti odi gore u sobu i odmori malo“, rekla je baka kao da nisam upravo spavala do podneva. Nisam se bunila nego sam zahvalno prihvatila njezin prijedlog. Ona se javila, a ja sam zbrisala u svoju sobu. Prišla sam radnom stolu gdje mi je stajao telefon i izvukla žicu iz zida. Tako! Sad me neće uopće uznemiravati zvonjava telefona. Pustila sam glazbu da me malo oraspoloži. Slučajno sam se pogledala u ogledalu i shvatila da su mi oči crvene od plača. Otvorila sam prozor da pustim malo svježeg zraka u sobu. Zatim sam legla na krevet i zagledala se u strop. Razmišljala sam o tome kako bih mogla zidove moje sobe obojiti u neku drugu boju da više ne budu ovako bijeli. Mama me dugo nagovarala da to učinimo, ali meni se nikada nije dalo i nikada nisam imala vremena. Suze su mi se opet pojavile u očima i zato sam brzo otjerala te misli iz glave. Ustala sam s kreveta i prišla Miškovu kavezu. Jeo je sijeno. Podigao je glavicu prema meni i potom se opet vratio sijenu. Izvadila sam ga iz kaveza i stavila na pod. Dala sam mu i nešto sijena iako sam znala da će ga sada biti po cijeloj sobi. Miško je počeo juriti uokolo. Bio je sretan. Prišla sam prozoru i zagledala se van. Pitala sam se što Erik sada radi. Gdje je? Zašto mi se nije javio? Zašto se opet onako poigrao sa mnom? On se stvarno nije znao ophoditi prema drugim ljudskim bićima ili je pak bio užasna osoba i sve je to radio namjerno. Nisam razumjela kako sam tako lako povjerovala u sve ono što se dogodilo u mom snu prošle noći. Gotovo ništa iz sna nije moglo biti stvarno. On je imao bolje sposobnosti od običnog ljudskog bića, ali naravno da nije mogao proizvoditi vatromete na nebu ni iz čega kao ni prskalice kraj ceste. Baš sam se osjećala glupom i naivnom. Najgore je bilo što on nije ni pokušao sve to objasniti, a ja sam toliko željela da dođe s nekim dobrim objašnjenjem. Netko je pokucao na vrata moje sobe. Odmah sam pomislila da je to Erik. Otvorila sam vrata i ugledala Klaru. „Objavila sam prvi post!“ rekla je gotovo veselo. Netko drugi možda bi rekao da je bila u savršenom raspoloženju, ali ja sam mogla uočiti razliku između one stare uvijek vesele Klare i ove nove Klare. „Napiši mi adresu bloga pa ću pročitati“, rekla sam i pustila ju u sobu. Ona je umjesto da mi napiše adresu svog bloga na papir, odmah otišla do mog kompjutora i upalila ga. Spojila se na internet i utipkala željenu adresu. Imale smo dobar internet i za par sekundi na ekranu se otvorio Klarin blog. Na vrhu ekrana nalazila se njena slika, a ispod toga bio je i prvi objavljeni tekst. „Krvava srijeda“, pročitala sam naslov. Bio je nekako pretjeran i nije mi se sviđao, ali nisam ništa rekla. Moja sestrica nikada nije imala pretjeranog dara za smišljanje naslova. „Sad ću te ostaviti da pročitaš, a kad završiš ostavi komentar. Bit ću u svojoj sobi“, rekla je Klara i ustala sa stolice na kojoj je do sada sjedila. Zatvorila je vrata za sobom, a ja sam sjela na stolicu i počela čitati. Ionako nisam imala ništa pametnijeg za raditi. Vrijeme je prolazilo ubitačno sporo. Nikamo mi se nije dalo ići, ni s kim mi se nije dalo razgovarati. Na vrhu je bio naslova, a ispod njega datum i vrijeme objave teksta. „Odlučila sam otvoriti blog na nagovor moje sestre Martine“, pročitala sam prvu rečenicu na glas i namrštila se. Ja joj nikada nisam sugerirala ništa takvoga. Pa ona je sama pred kojih sat vremena odlučila da će to učiniti. Ipak sam nastavila zanemarivši tu malu Klarinu laž. Prošle srijede dogodilo se nešto strašno. Preteško mi je o tome govoriti, a svi me zapitkuju i sve žele znati, pa da podijelim to sa svijetom, a sebe poštedim silnih pitanja, sve ću vam ovdje opisati. Dakle, došla sam kući iz škole. Bila sam malo ljuta jer je toga dana profesorica iz matke zadala previše zadataka za domaću zadaću i znala sam da će mi zbog toga propasti poslije podne koje sam planirala iskoristiti posve drugačije. Na primjer otići u kupovinu, a ne rješavati glupe zadatke. Pisala sam tu zadaću sve dok nisu došli mama i tata. Tina srijedom uvijek dođe kasnije zbog faksa pa smo bili sami. Mama je otišla ugrijati jelo koje je skuhala večer ranije kao i obično, a tata je upalio televizor i sjeo u dnevnu sobu. Ja sam otišla u Tininu sobu posuditi jednu njezinu majicu koju sam imala namjeru obući u subotu. Htjela sam provjeriti da je majica čista i da je sve OK s njom. Zanimljivo, ali tada sam pogledala kroz Tinin prozor i preko puta ceste u blizini vidjela jednog dečka. Bio je jako zgodan pa me zato privukao. Glasno sam uzdahnula. Bilo je za očekivati da će Klara napisati ovako zbrkani sastavak o tako strašnom danu. Imala je namjeru pisati o ubojstvu naših roditelja, a nekako se u to sve uvukla moja majica i zgodni dečko. Nastavila sam čitati. Nikada prije nisam vidjela da netko ima tako tamne oči. Izgledao je posve normalno, a opet nekako drugačije. Nervozno je pogledavao uokolo. Čas je gledao prema malom parkiću blizu naše kuće, a čas prema prozoru moje sestre. Ja sam se skrivala iza zastora i nije me mogao vidjeti. Prstima je razbarušio svoju smeđu kosu koja se sjajila na suncu. Nisam imala pojma da ću ga sljedeći put vidjeti u posve drugačijim okolnostima. Nije mi palo napamet da bi mogao biti opasan niti da bi se išta loše moglo dogoditi toga dana. Bila je to obična srijeda. Zašto bi mi tako nešto i palo napamet?! Srce mi je brže zakucalo. Dečko o kojem je moja sestra pisala... Je li to bio Erik?! Odgovarao je opisu, ali opis je bio kratak i puno je ljudi moglo odgovarati. Ako je to bio Erik, je li Klara upravo implicirala da je on bio jedan od napadača? Je li on znao što će se dogoditi? Nikada ga nisam pitala kako to da je znao za opasnost u mojoj kući. |
- 03.02.2010. - srijeda - 18:00 - Komentari (12) - Isprintaj - #
|
Opis bloga
Ovo je moj blog za objavljivanje mojih priča. Komentari su dobrodošli. Ako nemate komentara, barem ostavite točkicu da znam da ste bili i pročitali. Moj osobni blog je ovdje.
Genetski kod
Moja dovršena i objavljena priča (ovdje na blogu). Samo kliknite na iksić(e) kraj svakog poglavlja. Neka poglavlja su u dijelovima jer su preduga za blog u komadu. 00. Erik i Martina X 01. Početak tjedna X X X 02. Dome, slatki dome X X 03. Ut. je dan za Buffy X X 04. Upozorenje X X 05. San X X 06. Istina X 07. Erik...izvan snova X X 08. Telefonski pozivi X X 09. Pitanja i odgovori X X 10.Prije nego zora svaneXX 11.Priprema pozor sad X X 12. Uljezi X X 13. Raj na Zemlji X X 14. Nebo se ruši X X X 15. Na ledu X X X 16. Posljednji ispraćaj X X 17. Pidžama-Party X 18. Prijateljice X X 19. Doktor Kolar X X 20. Obična X 21. Nulti pacijent X 22. Posljedice X X 23. Među nama X |