Ina's World of Stories
17. Pidžama-Party
|
Objavljujem cijelo 17. poglavlje iako je trebalo u dva dijela, ali sad ću morati puno učiti pa vjerojatno neću tako skoro opet objaviti. Tako da čitajte kad imate vremena. 10 DANA POSLIJE Ljeto se bližilo. Osjećalo se to u zraku. Postajalo je sve toplije kako je došao svibanj. Izlozi trgovina su se polako punili ljetnom odjećom i kupaćim kostima, te potrepštinama za plažu. Ipak za sredinu idućega tjedna najavljivali su kišu. Vrijeme je oduvijek bilo prevrtljivo. „Što misliš o ovoj haljinici? Baš mi je slatka“, zacičala je Silvija ispred jednog izloga. „Hoćeš da uđemo unutra i da ju probaš?“ upitala ju je Ana. „Ma ne znam. Nemam baš puno love, a ta haljina mi ipak nije baš nužno potrebna.“ „Uopće nije skupa. Ma daj! Idemo unutra da barem vidimo kako ti stoji!“ rekla je Nataša odlučno. „Pretpostavljam da mi to ne može naškoditi. Ideš s nama, Tina?“ upitala me Silvija. Pogledala sam je i nasmiješila se iako sam bila jako zamišljena i zabrinuta. „Naravno. Sigurna sam da će ti super stajati“, rekla sam i ušla za njima u trgovinu. Nije bila gužva. Zbog toga mi je bilo jako drago jer nisam podnosila gužve u trgovinama. Mrzila sam čekanja na red ispred kabina i duge redove pred blagajnom. Prodavačica je bila jako simpatična. Silvija ju je zatražila željenu haljinu u svom broju i ona joj je odmah donijela jednu. Zatim je Silvija ušla u kabinu da isproba haljinicu. „Jesi li ti dobro?“ upitala me Nataša nešto tiše dok se Silvija presvlačila. „Zašto ne bih bila dobro? Sve se vraća u normalu i postaje bolje. Za par dana bit ću kao nova“, rekla sam. „A financijski kako stvari stoje? Ako imaš problema, nemoj se bojati tražiti me za pomoć. Ili bilo koju od nas. Trebaš li nešto novca da ti posudim?“ „Ne. S te strane barem za sada nemamo problema. Mama i tata ostavili su nam dovoljno za nekoliko godina. Čini se kao da su predosjećali da će im se nešto dogoditi. Zbrinuli su mene i Klaru barem na neko vrijeme, a tu je i baka koja ima dosta veliku mirovinu i novac koji joj je djed ostavio. Zatim moja stipendija. Nismo bogate, ali nemamo ni problema s novcem pa ne brini.“ „U čemu je onda problem, Tina? Nešto nije u redu“, nastavila je Nataša. „Ma nije ništa, stvarno“, slagala sam što sam uvjerljivije mogla. Nisam joj mogla reći istinu. Erika nisam vidjela sve od one noći nakon sprovoda. Dakle već desetak dana i to me jako mučilo. Nedostajao mi je. Nismo mogli komunicirati nikako. Nisam znala kako doći niti do njega niti kako ga kontaktirati. Nisam znala niti što ću s mojom trudnoćom. Bilo me strah da će mi Doktor htjeti uzeti dijete za svoje lude pokuse. Nadala sam se samo da je Erik dobro i da će se sve na kraju nekako riješiti. Najgore je bilo što nisam imala nikoga kome bih se mogla izjadati. Trebalo mi je da me netko utješi i oraspoloži, a nisam imala nikoga. „I onda? Što kažete?“ upitala je Silvija i izašla iz kabine u haljini koju smo vidjele u izlogu. „Izgledaš prekrasno! Super ti stoji! I boja ti tako lijepo ističe oči. A tek kroj! Mislim da ova haljina savršeno ističe tvoje atribute i pokriva one sitne nedostatke!“ bila sam pretjerano oduševljena. Samo sam željela da me Nataša pusti na miru i da me više ne gnjavi pitanjima. „Stvarno?“ upitala me Silvija. „Da! Jako mi se sviđa! Materijal je isto dobar. Ne volim one koji se stalno gužvaju“, nadodala sam uz veliki smiješak. „Onda je moram kupiti ako ti tako misliš!“ rekla je Silvija radosno i vratila se u kabinu da se opet presvuče. Ja sam se pravila da razgledavam majice kratkih rukava samo da mi Nataša opet ne priđe i ponovno ne započne razgovor koji smo maloprije prekinule. Za par minuta Silvija je izašla iz kabine i otišla prema blagajni da plati haljinu. Putem je uočila i naušnice koje su jednostavno odlično pristajale uz haljinu pa je kupila i njih. Kad smo napokon izašle iz trgovine bila je sretna i zadovoljna. Kad bi barem mene kupovina mogla tako smiriti. „Hoćemo li sada na kavu?“ upitala je Ana. „Može što se mene tiče. Moram vam ispričati i neke novosti. Jedva čekam da vam kažem. Bit ćete sretne zbog mene!“ uskliknula je Nataša. Meni je bilo svejedno hoćemo li na kavu ili sladoled ili nikamo. Samo sam nastojala održati taj privid da je sve u redu i da sam dobro da ljudi oko mene ne bi ništa primijetili. Bio je petak. Klara je toga jutra otišla na trodnevni izlet sa svojim razredom, a baka je iskoristila priliku da taj isti vikend posjeti svoju staru školsku prijateljicu koja je živjela u Šibeniku i koju nije često imala prilike vidjeti. Tako sam ja ostala sama za vikend pa sam pozvala Natašu, Anu i Silviju da dođu k meni i prespavaju. Nisam htjela biti tri dana u praznoj kući i pitati se neprestano gdje je Erik, jesu li ga otkrili i je li dobro. Dobra stvar bila je i što su naši ispiti na fakultetu još uvijek bili dovoljno daleko pa smo se mogle zabavljati. Cure su već prije predavanja donijele nekoliko litara vina i Coca-Cole u moju kuću. Ja sam kupila razno raznu nezdravu hranu poput čipsa i kokica. Dio mene čak se veselio ženskom vikendu koji nas je čekao. Znala sam da neću moći okusiti ni kapi alkohola jer nisam htjela ugroziti svoju nerođenu bebu, ali odlučila sam da ću već nekako prikriti pravi razlog što ostajem trijezna. Malo kasnije sjedile smo u jednom od naših omiljenih kafića. Konobarica nam je prišla i naručile smo. Kad se udaljila mogle smo nastaviti razgovor. „Što si nam htjela reći?“ upitala sam Natašu da ne bi opet rekla da sam izgubljena u mislima i pitala se što me brine. „Radi se Lovri!“ zacvrkutala je poput ptičice. „Stvarno? Što se dogodilo?“ upitale su Silvija i Ana u isti glas. „Pa malo smo se dopisivali preko mobitela posljednjih nekoliko dana...“ „I ništa nam nisi rekla o tome!“ povikala sam ja napokon se malo uključujući u razgovor za ozbiljno. „Nisam htjela ništa pokvariti. Bilo me strah da neće uspjeti, a onda biste samo bile tugaljive pa bih i ja na kraju bila tužna“, objasnila je Nataša i shvatila sam što je htjela reći. „No nastavi! Pretpostavljam da nije završilo loše kad si ipak odlučila s nama to podijeliti“, rekla je Ana mudro. „Tako je. Odlučili smo da ćemo u ponedjeljak otići zajedno na večeru i u kino. To bi valjda bilo nešto kao spoj tako da sam skroz uzbuđena i jedva čekam i nadam se da će sve proći super!“ govorila je Nataša neobično visokim glasom. Bila je stvarno uzbuđena. Lovro joj se morao stvarno sviđati kad je reagirala ovako na poziv u kino i večeru. „Sretna sam zbog tebe!“ rekla sam radosno. „Baš mi je drago“, dodala je Silvija. „I meni isto! Sigurno će sve proći super“, rekla je Ana. Konobarica nam je donijela što smo naručile. Platile smo odmah račun da ne bismo slučajno poslije zaboravile. Nekoliko puta nam se znalo to dogoditi. Jednostavno bismo se zapričale i toliko uživjele u priču da bismo zaboravile sve oko sebe. Onda bismo se tek nekoliko ulica dalje sjetile da ni jedna od nas nije platila račun pa je jedino što smo mogle učiniti bilo da se vratimo natrag, ispričamo i platimo. „A kako tvoj ljubavni život, Tinči?“ upitala je Nataša. Stresla sam se malo. Iznenadila me pitanjem. Nisam znala što bih rekla. Proteklih tjedan i pol nismo razgovarale ni o čemu osim o nebitnim svakodnevnim sitnicama. Valjda su me cure samo željele zabaviti i odvratiti mi misli od problema. Sada su pak valjda odlučile da je prošlo dovoljno vremena i da su se stvari opet ustabilile. „Tina?? Zemlja zove Tinu! Jesi li još s nama?“ prenula me Silvija iz razmišljanja. „Tu sam, tu sam. Samo sam se zamislila. Moj ljubavni život je kompliciran. Ne znam kako bih odgovorila na to pitanje. Ne znam odakle početi“, govorila sam u nastojanju da izbjegnem odgovor. „Kako se ono zove taj dečko u kojeg si rekla da si zaljubljen?“ upitala je Ana. „Erik. No nemojmo o meni i mom ljubavnom životu. Razmišljala sam da Mišku kupim prijateljicu ili prijatelja. Samo ne znam bih li se odlučila za ženskog ili muškog zamorca“, mijenjala sam temu u nadi da će Silvija zagristi za ovu novu. „Poslije ćemo o tome. Sad nam lijepo reci što se dogodilo s tim Erikom. Mislila sam da si zaljubljena u njega i da zbog njega Vedran nema šanse, ali već ga desetak dana nisi ni spomenula pa mi je sve to nekako sumnjivo“, rekla je Silvija. „Ništa se nije dogodilo s njim. Ja sam ta kojoj se dogodilo puno promjena u životu. Jednostavno smo odlučili da nam se nikamo ne žuri. Imamo vremena. Samo želim da se sve odvija svojim tokom i ne želim brzati.“ „Kako ti kažeš, ali meni je to sumnjivo. Prvo kažeš da si smrtno zaljubljena u njega, a onda ne želiš žuriti. U čemu je stvar? Je li oženjen?“ upitala je Nataša iznenada. „Ne. Naravno da nije oženjen. I nisam rekla da sam smrtno zaljubljena u njega.“ „Znači nisi toliko zaljubljena u njega? I sve je u redu? Zašto onda ne izgledaš sretno? Hodaš uokolo kao da si izgubljena, a navodno si sretno zaljubljena!“ nije se dala Nataša. „Erik je nešto najbolje što mi se dogodilo u životu, ali komplicirano je i ne mogu razgovarati o tome! Jedino znam da ga volim onako kako sam mislila da nikada neću nikoga voljeti. Volim ga toliko da boli kada mi nije blizu i da mi nedostaje pet minuta nakon što se rastanemo. Nije oženjen i nema neku užasnu tajnu. Samo želim da sve ide polako, a hodam uokolo kao da sam izgubljena zbog toga što i jesam izgubljena! Ne znaš ti kako je to kad moraš pokopati oba roditelja od jednom! A još nije prošlo niti dva tjedna od kako sam to napravila! Pa oprosti, duboko se ispričavam ako djelujem malo izgubljeno! Trudim se! Ne mogu bolje!“ počela sam vikati, a što sam više govorila bila sam sve glasnija iako mi to nije bila namjera. Osjećala sam se pomalo krivom što se izvlačim na smrt roditelja. Nije bilo fer igrati na tu kartu, ali nisam niti lagala u potpunosti. „Smiri se! Smiri se, Tina. Oprosti. Imaš pravo. Glupa sam. Oprosti“, počela se Nataša ispričavati, pa sam se osjećala još gore. „Ma pusti. Preburno sam reagirala.“ „Razumljivo je. Ne brini. Smirite se obje“, rekla je Silvija. „A da odemo odavde? Jeste li popile?“ upitala je Ana dok su nas neki ljudi još uvijek znatiželjno promatrali. „Može što se mene tiče“, rekla sam zadovoljno. Otišle smo do tramvajske stanice i čekale tramvaj broj 14 da nas odveze do moje kuće. „Još uvijek nas nisi upoznala s Erikom. Mislim OK je da idete polako i ne želite žuriti, ali mi smo ti ipak prijateljice i voljele bismo ga upoznati“, rekla je Ana. Šutila sam razmišljajući što da kažem na to. Erik mi se nije javio već dugo, a ja nisam znala gdje bih ga potražila. Imala sam jedino onaj broj telefona koji mi je ostavio davno kad smo se tek upoznali i išli spasiti Klaru. Nekako se još nisam uspjela odvažiti da ga nazovem. Znala sam da bi se on meni javio da je mogao, a nisam željela da upadne u nevolje jer sam ja bila previše nestrpljiva da čekam. „Samo nemoj opet poludjeti!“ dodala je Ana samo napola se šaleći. „Neću poludjeti. Nisam trebala ni ranije. Žao mi je zbog toga. Samo Erik je u zadnje vrijeme zaposlen i jedva se viđamo pa ne znam kad bi bilo pravo vrijeme da ga napokon upoznate. Obećala sam da ću vas upoznati pa onda sigurno hoću, samo mi dajte malo vremena da se dogovorim s njim“, rekla sam opet se izvlačeći lažima. Njih tri se nisu bunile. Tramvaj je stigao i u njemu je bila gužva pa nismo razgovarale sve do moje stanice. Tamo smo izašle. Svratile smo u videoteku. Posudile smo tri filma, neke nove komedije koje su još nedavno bile prikazivane u kinima. Zatim smo požurile prema mojoj kući. Bilo je tako čudno ovdje bez bake i Klare. Još se više osjećalo da mama i tata nedostaju. Cure su svoje stvari već ranije ostavile u mojoj sobi pa smo se sve četiri presvukle u pidžame. Vani je postajalo sve mračnije. Navukla sam zastore i upalila svijetla. „Koji ćemo film prvi gledati?“ upitala je Ana. „Mogu li malo maziti Miška?“ gotovo u isti glas me pitala Silvija. „Naravno, znaš da on voli kad ga maziš“, rekla sam Silviji. „Ja ću zatvoriti oči, ti promiješaj kutije, pa ću ja jednu izvući i taj film ćemo prvi gledati. Može?“ upitala je Nataša Anu, a ona je pristala. „Ja ću donijeti čaše!“ ponudila sam se i otrčala do kuhinje. Brzo sam se vratila natrag. Nataša nam je složila pića, deci vina, deci Cole. Otvorile smo čips i smjestile se na moj krevet u brdo jastuka koje sam pripremila. Neki su bili Klarini, neki moji, neki jednostavno namijenjeni za goste. Krenula sam otpiti gutljaj i onda se sjetila da ne bih trebala piti alkohol. „Idemo samo do kupaonice!“ rekla sam brzo i otišla iz sobe zajedno s mojom čašom. Umjesto u kupaonicu otišla sam u kuhinju, izlila piće u sudoper i natočila si samo Coca-Colu. Zatim sam se vratila u sobu. Jedna od njih već je ugasila svjetla, pa sam se samo smjestila natrag na krevet. Nakon što smo odgledale jedan film, Nataša nam je odlučila ponovno napraviti isto piće. „Meni natoči samo Colu, može? Nekako mi loše sjeda vino na želudac večeras“, slagala sam, ali ni jednoj od njih to nije bilo čudno. Vjerojatno je razlog ležao u tome što ni jedna od nas nije bila naviknuta na piće pa su već od jedne čaše bile blago pripite. Ana je ubacila drugi film u moj kompjuter i opet smo se zavalile natrag na naša mjesta. Ovaj nam se svidio malo više nego prvi. Bio je smješniji. Čak sam se i ja potpuno opustila. Erik će mi se javiti kad uspije, a što se djeteta tiče, bit će to voljena beba kao ni jedna prije. Vrijeme je letjelo i završio je i drugi film. „Hoćemo li i ovaj treći pogledati večeras ili sutra ujutro?“ upitala je Ana. „Ma sad ćemo ga pogledati. Sutra ćemo jutro prespavati“, rekla je Silvija i sve smo se nasmijale. „Što se mene tiče može. Jutro ćemo prespavati, onda ćemo si naručiti nešto za ručak, a poslije možemo opet do videoteke“, rekla sam. „Samo nemoj zaboraviti da sutra navečer idemo i u disko! Naplesat' ćemo se kao nikad u životu!“ rekla je Nataša. „Ja ne. Znaš mene i plesanje“, rekla sam. „Slažem se s Tinom!“ dodala je Ana. „Dobro. Onda ćemo se Silvija i ja naplesati kao nikad u životu, a vas dvije ćete se napiti kao nikad u životu“, nastavila je Nataša veselo. Ja se ne mogu ni napiti, ne u mom trenutnom stanju. Nisam ništa rekla doduše. Već ću sutra smisliti kako se ponovno izvući. „A u nedjelju poslije podne idemo na masažu. Mmmm bit će nam tako lijepo. Jedva čekam“, rekla je Ana. „Uz to još pedikura i manikura! U ponedjeljak ćemo zablistati. Lovro će pasti na onu svoju preslatku guzu kad me vidi!“ rekla je Nataša kreveljeći se. Da, da, alkohol je počeo djelovati na moje prijateljice. Ana je ustala i ubacila treći film. Nataša im je za to vrijeme složila nova pića. Ja sam joj rekla da meni ne treba jer još nisam popila ni prethodno. Nakon prvih pola sata filma počelo nam se spavati. Nije film bio kriv. Nije se radilo o remek djelu nagrađenom s nekoliko Oscara, ali davao je sve ono što se od komedije moglo očekivati. Mi smo jednostavno bile preumorne jer smo se probudile rano da donesemo sve stvari ovdje k meni prije predavanja. Postajalo je kasno pa je to bilo i prirodno. Ana je prva zadrijemala. Onda je i Silvijina glava s vremena na vrijeme počela padati na jastuke. „A da jednostavno odustanemo i legnemo spavati?“ upitala sam ih. Ni jedna se nije bunila. Ustale smo s kreveta. Silvija i Ana otišle su u nekadašnju sobu mojih roditelja u kojoj je u posljednje vrijeme spavala baka. Natašu sam uputila u Klarinu sobu, a ja sam legla u moj krevet. Malo sam se namještala po krevetu i ubrzo zaspala. Odjednom me nešto probudilo. Osjetila sam da me malo boli trbuh. Valjda me to probudilo. Nije moglo biti od vina jer ga nisam uopće pila. Pretpostavila sam da sam nešto loše pojela ili sam se jednostavno prejela čipsa i kokica. Legla sam na stranu. Nije upalilo. Boljelo me sve jače. Legla sam na leđa. Onda sam se okrenula na trbuh, pa opet na leđa. Ništa nije pomagalo. Napokon sam odustala od sna i uspravila se u sjedeći položaj. Primijetila sam da me zapravo boli donji dio trbuha, a ne želudac. To me zbunilo i prestrašilo. Što ako se nešto dogodi djetetu? Ustala sam i uputila se prema kupaonici. Čim sam ušla unutra ponovno me zaboljelo. Bio je to grč u donjem dijelu trbuha. Obično mi se takvo što događalo u vrijeme PMS-a. Slične tegobe mučile su me gotovo svakog mjeseca kao i dosta drugih djevojaka. Samo što me sada nisu trebale mučiti jer sam bila trudna, dakle sljedeća menstruacija trebala mi je doći tek za nekih 8 mjeseci. Odlučila sam se istuširati u nadi da će mi onda biti bolje. Možda su ovakve situacije bile normalne za trudnoću, ali ja to nisam mogla znati. Sama sam sebi naredila da moram što prije nabaviti neke knjige o trudnoći i malo ih proučiti. Počela sam se skidati i oči su mi se raširile od straha. Krvarila sam. U mojoj glavi samo je odzvanjalo: Beba! Beba! Beba! Hoće li moje dijete biti dobro? Nisam ga željela izgubiti. Bilo je neplanirano i jako me sve to plašilo, ali bio je to dobar strah. Još nisam niti rodila, ali već sam voljela to malo biće više od svega na svijetu. Pogledala sam se u ogledalu. Bila sam blijeda. Što sada? Srce mi je kucalo dovoljno glasno da sam u sablasnoj tišini koja je vladala oko mene mogla čuti njegove otkucaje. Odjenula sam se i otrčala u sobu u kojoj su spavale Silvija i Ana. Probudila sam ih i upalila svijetlo. Vidjele su da sam blijeda i uplašena pa su se i one uplašile i odmah razbudile. „Što se dogodilo?“ upitala me Silvija. „Ne znam. Krvarim! Moramo u bolnicu! Boli me trbuh i... Krvarim!“ govorila sam u šoku. „O Bože! Ponekad stvarno previše dramatiziraš. Dobila si menstruaciju. Jej! Super za tebe. Ako te boli trbuh, popij tabletu. Žao mi je što ne možeš spavati od bolova, ali i meni se ponekad to događa. Ako popiješ tabletu protiv bolova, brzo će ti biti bolje i zaspat ćeš“, rekla je Silvija i zavalila se natrag na jastuk. „Slažem se s njom, Tina. Ne moramo zato u bolnicu“, rekla je Ana pospano. „Ne razumijete!“ vrisnula sam toliko glasna da se probudila Nataša koja je spavala u drugoj sobi. Istrčala je na hodnik zbunjena iznenadnom bukom. Očito je vidjela svjetlo pa nam se pridružila. „Što se događa?“ upitala je. „Tina je dobila menstruaciju, ne može spavati i dramatizira“, ukratko joj je objasnila Silvija i potom se pokrila jastukom po glavi da može dalje spavati. „Nije to! Trudna sam!“ rekla sam okrenuvši se sada prema Nataši budući da ona jedina nije imala zatvorene oči. Istog trena zadobila sam njihovu potpunu pažnju. „Molim?!“ povikale su uglas. Grlo mi se osušilo pa im nisam odmah mogla odgovoriti. „Kako to misliš?“ „I ništa nam nisi rekla?“ „Krvariš? O Bože, idemo odmah na Hitnu. Uzet ćemo tvoj automobil!“ Samo sam kimala glavom. „Ja ću voziti“, rekla je Nataša i onda smo požurile do garaže. Smjestile smo se u automobil. Nataša je vozila što je brže mogla, a da zadrži kontrolu nad vozilom. Na sreću na ulicama nije bilo puno automobila. Stigle smo na Hitnu za nekih desetak minuta, ali meni se činilo kao vječnost. Bila sam toliko prestrašena. Danima me mučilo što ću i kako ću s djetetom, ali sada kad je postojala mogućnost da ću ga izgubiti, jedino sam se molila da se to ne dogodi. Nataša je odmah pronašla dežurnu medicinsku sestru i rekla joj u čemu je stvar. Ona je pozvala doktora koji je bio u noćnoj smjeni. On me pozvao u ambulantu, a moje prijateljice ostale su me čekati vani. „Koliko ste trudni?“ upitao me. „Nisam...nisam sigurna“, rekla sam još uvijek preplašeno. „Znači niste još bili kod ginekologa od kada ste u drugom stanju?“ nastavio je s pitanjima. „Ne. Na zadnjem pregledu bila sam pred nekih 3 mjeseca, a trudna sam možda oko tri tjedna“, uspjela sam odgovoriti. „Pogledat ćemo kakvo je stanje, pa ako ima problema odmah ću kontaktirati Vašeg ginekologa“, rekao je doktor. Prvo mi je pregledavao trbuh prstima. Nigdje nisam osjećala posebnu bol. Zaključio je da krvarim tek blago i da je možda sve u redu jer se to ponekad događa. Obavio je pregled ultrazvukom, a onda je uslijedilo novo iznenađenje. „Gospođice, Vi uopće niste trudni“, rekao je smješkajući se i istovremeno se trudeći zadržati profesionalan izraz lica. „Molim? To nije moguće!“ pobunila sam se. Nisam doduše bila kod ginekologa na pregledu niti sam napravila bilo kakav test, ali Erik je bio tako siguran dok je govorio o tome da nisam uopće sumnjala. Sve što mi je do sada rekao bila je istina. Kako je moguće da je pogriješio? Možda je ipak postojala pogreška u njegovom genetskom kodu pa se sve nije dogodilo kako je trebalo. „Napravit ćemo i test da budemo sigurni, ali rekao bih da niste trudni nego ste jednostavno dobili menstruaciju“, rekao je doktor. Bilo me nekako sram zbog svega. Nisam očekivala ovakav rasplet događaja. No što je tu je. Samo nisam znala kako ću to objasniti curama. „Nema sumnje. Niste trudni. Možete slobodno kući, a za bolove popijte Neofen ili nešto slično.“ „Pa... Ne znam što da kažem. Hvala Vam na Vašem vremenu, doktore“, rekla sam zbunjena. „Sve je u redu. Ništa ne brinite. Događa se. Ti kućni testovi nisu uvijek pouzdani. Ponekad dobijete negativan rezultat, a zapravo je pozitivan, a ponekad se dogodi ovakva situacija. Rezultat kućnog testa bude pozitivan, a na kraju se ispostavi da niste trudni. Sljedeći put testirajte se na nekoliko kućnih testova i ako sumnjate da ste trudni odite na pregled kod svog ginekologa“, bio je jako ljubazan, a uz to mi je dao i dobro objašnjenje za cure koje su me još uvijek uplašene čekale pred vratima. Ljubazno sam pozdravila doktora i izašla van. Nisam se potrudila objasniti mu da mene nije zbunio nikakav kućni test na trudnoću nego sam jednostavno vjerovala na riječ svome dečku sa super moćima. „Što je bilo? Jesi li dobro?“ „Što je doktor rekao?“ „Kako je beba?“ Bilo mi je neugodno reći im istinu, ali nisam imala izbora. „Nisam trudna. Napravila sam samo kućni test i on je dao pozitivan rezultat, ali ispada da je pogriješio i da se takve pogreške događaju“, rekla sam što sam mirnije rekla. „Čekaj, nisi trudna? Znači sve je u redu?“ upitala me Nataša. „Nisam trudna i sve je u redu. Obična menstruacija koja me malo više prestravila“, pokušala sam se našaliti. „E pa ipak nam imaš puno toga za objasniti!“ rekla je Silvija. Vozile smo se u tišini. Nisu me ništa ispitivale. Barem za sada. Nataša je vozila, ja sam sjedila na suvozačevom mjestu, a Ana i Silvija na stražnjem sjedalu. Brzo smo stigle kući i ponovno se presvukle u pidžame. „Možemo li razgovarati ujutro?“ upitala sam ih. Znala sam da me neće samo tako pustiti na miru, ali nisam im htjela sada objašnjavati što se dogodilo. „Dobro. Idemo sada spavati, ali nećeš se lako izvući. Sutra ćeš nam sve ispričati!“ rekla mi je Nataša. Pristala sam na to, pa smo sve četiri legle spavati. Nisam mogla odmah zaspati. Mučilo me to što nisam trudna. Nije da sam žarko željela roditi dijete tek što navršim dvadeset i prvu, ali nije mi bilo jasno što se dogodilo. Je li Erik bio u krivu? Ali tako mi je lijepo sve objasnio i bio je tako siguran u to. Zar je njegov Doktor mogao pogriješiti i nešto zabrljati u njihovom genetskom kodu? Bi li čovjek koji je uspio stvoriti neku posve novu generaciju ljudskih bića mogao pogriješiti u takvoj sitnici? Bio bi to opasan udarac za njegov rad. Bez super beba nije mogao dovijeka nastaviti s istraživanjima. Ne bi tako nešto prepustio riziku. Ali ako nije bila greška u njihovim genima, onda je morala biti greška u meni. Što ako ja uopće ne mogu imati dijete? Možda nešto ne valja sa mnom i jednostavno ne mogu zatrudnjeti. To me malo pogodilo. Jednoga dana sam željela imati dijete. Što ako nikada neću moći? Možda si samo Erik i ja nismo odgovarali na nekoj genetskoj razini. Toliko pitanja, a ni jedan odgovor. Kad bi mi se barem Erik što prije javio. Morala sam hitno razgovarati s njim. Ako ništa drugo samo da znam da je tu i da nisam sama u svemu ovome. Dobra stvar bila je što ipak nisam bila trudna. Sada ne moram razmišljati što ću s fakultetom, kako ću uzdržavati bebu, niti što ću reći baki i Klari. Doktor i ostali znanstvenici iz Utvrde neće željeti moju bebu. Bilo je toliko problema manje, a opet mi nije bilo baš tako lako pri srcu. Možda je došlo vrijeme da se javim Eriku. Na kraju krajeva morala sam mu reći da ipak nisam trudna. Tko zna kako će reagirati. Sutra ću ga pokušati kontaktirati. Sutra ću morati razgovarati i s curama. Je li bilo vrijeme da budem posve iskrena s njima? Hoće li mi one vjerovati? Još sam se malo mučila sličnim pitanjima, a onda sam napokon zaspala. Te noći nisam ništa sanjala. |
- 24.03.2010. - srijeda - 22:22 - Komentari (11) - Isprintaj - #
16. Posljednji ispraćaj
|
drugi dio 16. poglavlja „Još se nisi odjenula. Uskoro moramo krenuti na groblje. Znaš da je sprovod u 14 sati. Baka želi da stignemo puno ranije da nitko ne stigne prije nas jer bi to bilo ružno. Tako ona kaže. Hajde požuri se!“ govorila je Klara. Ona je već odjenula svoju crnu suknju i majicu. Zagrlila sam ju što sam snažnije mogla. „No što ti je sad?“ upitala je šaljivo Klara. „Ništa. Samo želim da znaš da te volim najviše na svijetu i da će sve biti dobro. Mi dvije smo od sada obitelj i preživjet ćemo mi to. Uvijek ćemo imati jedna drugu“, rekla sam pustivši je iz zagrljaja. „Znam, Tina. I ja tebe volim. Snažne smo mi. Bit će sve opet dobro. A sad se požuri da ne naljutimo baku!“ „Dobro. Gotova sam za minutu!“ Klara je otišla, a ja sam se počela odijevati. Kosu mi se nije dalo peglati, a bila je jako raščupana pa sam ju smotala u malu punđu i učvrstila ukosnicama. Nisam se željela ni šminkati jer je postojala velika šansa da ću se rasplakati, a onda bi se šminka samo razmazala. Uzela sam malu crnu torbicu iz ormara i u nju stavila samo osobnu iskaznicu, vozačku dozvolu i papirnate maramice. Ja sam vozila baku, Klaru i mene. Dok sam obuvala cipele, Klara i baka su me već čekale u automobilu. Ubrzo smo krenule. Morale smo još stati natočiti goriva u automobil, a zatim smo produžile do groblja. Baka je bila tiha. Njezino lice nije odavalo nikakve osjećaje. Bila je tužna i slomljena. Znala sam to. Pitala sam se da li i ona plače dok je sama kao ja. Stigle smo prve kao što je i željela. Došao je svećenik i još neki ljudi s njim koje nisam znala. Nisam ništa pitala. Mama i tata davno su si kupili grobno mjesto. Sada je njihova grobnica bila otvorena. Bili smo u maloj kapelici na groblju. Tu su bila i tijela u zatvorenim ljesovima. Baka je htjela da budu zatvoreni iako su njihove ozljede bile sitne. Znala sam to jer sam ih vidjela. Počeli su dolaziti ljudi. Bilo ih je jako puno. Neki su iskazivali sućut, neki su samo grlili mene i Klaru bez riječi. Ja sam se svakome pristojno zahvalila. Nastojala sam ne razmišljati ni o čemu da se ne rasplačem. Pogledala sam Klaru i činilo se da se za sada dobro drži. Nakon nekoliko svećenikovih riječi, krenuli smo prema grobnicama. Lijesove su na nečemu što je meni izgledalo kao stolovi s kotačima vozili neki ljudi. Nisam gledala nikoga. Uopće nisam raspoznavala lica. Kao da sam bila u nekom svom svijetu daleko od svih. Bila sam svjesna da su moje najbolje prijateljice tu. Vidjela sam Vedrana i još nekoliko osoba s fakulteta. Nitko od njih mi trenutno nije bio važan. Položili su ih u grob. Svećenik je molio. Ostali su molili s njim. Ja sam molila a da nisam bila svjesna riječi koje izgovaram. Ubrzo je bilo gotovo. Još uvijek mi je sve bilo kao u magli. Zatvorili su grobnicu. Gore smo položili vijence i svijeće. Ljudi oko mene su plakali. Nisam razumjela zašto oni plaču. Pa nisu oni upravo izgubili oba roditelja od jednom. Baka je ostala nešto govoriti sa svećenikom, a Klara i ja pobjegle smo prema automobilu. Putem sam primijetila da Erik stoji u daljini. Dakle došao je. Pogledi su nam se na tren sreli. Gledali smo se nekoliko sekundi. Kimnuo je glavom. Ja sam se blago nasmiješila. Čak ni on nije mogao posve ukloniti bol ovog dana. Onda je nestao. Požurila sam za Klarom. „Doći ćemo neki drugi dan. Kad ne bude ljudi. Je li, Tina, da ćemo doći?“ upitala me moja sestrica kad smo već sjedile u automobilu. „Doći ćemo. Samo ti i ja. Imaš pravo“, rekla sam. Nakon nekih 15 minuta stigla je i baka. Upalila sam automobil i krenule smo do crkve. Tamo je baka zakazala misu za moje roditelje. Ne znam je li to bilo uobičajeno. Nisam u životu bila na mnogo sprovoda, ali baka je tako htjela, a Klara i ja ionako nismo imale svojih želja pa smo sve prepustile njoj. Vožnja nije trajala dugo. Parkirala sam automobil i izašle smo van. Bez riječi smo ušle u crkvu i prošle sve do prve klupe. Tamo smo sjele. Prišli su nam neki ljudi koji nisu bili na groblju. Željeli su nam izraziti sućut. Kao da je to moglo pomoći. Ljubazno sam zahvaljivala i primala zagrljaje. Još ni jednom nisam zaplakala i bila sam ponosna na sebe zbog toga. Primijetila sam da je ovdje puno manje ljudi nego na groblju. Nadala sam se da će ih još manje doći kod nas doma na večeru koju je baka pripremila. Željela sam što prije leći u krevet. Tada će ovaj dan napokon biti gotov. Svećenik i njegovi ministranti su ušli i svi su ustali. Potom smo opet sjeli. Još sat vremena smo molili i slušali riječi koje su nas valjda trebale utješiti. Ja sam ih čula, ali u trenutnom stanju nisam ih mogla razumjeti. Rečenice nisu imale smisla. Ipak sam molila za moje roditelje, da njihove duše nađu put do raja. Nakon mise opet sam vozila. Ovoga puta automobil sam parkirala u garažu. Požurila sam u kuću da stignem do kupaonice i da se malo osvježim prije nego opet svi navale. „Dobro je, Martina. Samo mirno. Već je skoro gotovo. Još samo malo moraš izdržati. Možeš ti to“, bodrila sam samu sebe pred ogledalom u kupaonici. Netko je pokucao na vrata. „Tko je?“ upitala sam. „Ja sam. Ljudi su počeli stizati, Tina. Dođi. Baka nas treba“, čula sam glas moje sestre. Otvorila sam vrata i izašla na hodnik. Prebacila sam ruku preko njenog ramena i tako smo otišle do dnevne sobe koja je bila gotovo ispunjena članovima bliže i dalje rodbine. „Možemo mi to“, šapnula sam Klari na uho vidjevši njeno zaprepašteno lice. Obje smo duboko udahnule, a onda se pridružile baki i ostalima. *** Bilo mi je tako drago kad je dan napokon prošao. Nešto malo smo počistile. Nataša, Ana i Silvija ostale su nam pomoći s čišćenjem iako sam ih uvjeravala da nije potrebno. Pranje podova i slično ostalo nam je za sutra. Baka i Klara povukle su se svaka u svoju sobu, svaka sa svojim mislima. Pitala sam Klaru hoće li biti dobro i želi li možda spavati noćas u mojoj sobi, ali uvjerila me da je sve u redu i da će biti dobro. Nataša, Silvija, Ana i ja otišle smo u moju sobu. „Kakav dan, ha?“ upitala je Nataša nikoga zapravo. „Da. Kako se ti držiš, Tina?“ upitala me Ana. „Bit ću dobro. Danas mi je nekako sve prošlo kao u magli. Trudila sam se ne plakati i biti ljubazna prema svima“, odgovorila sam. „Možda je tako bilo i najbolje“, rekla je Silvija. „Sprovodi su grozna stvar“, dodala je Nataša. „Znam. Pogotovo kad ti umre netko blizak“, rekla sam tiho. Cure su me zagrlile. Sve četiri smo sjele na moj krevet. „Hoćete da vam donesem nešto za popiti?“ „Ne treba. Još koju minutu i idemo i mi“, rekla je Nataša. „Sigurne ste? Već je kasno. Tramvaji ne voze baš onako često. Hoćete da vas odvezem?“ upitala sam. „Ma nema potrebe. Bit ćemo dobro. Ne brini. Samo ti lezi i odmori se. Sutra će već sve biti bolje“, rekla je Ana. Nataša i Silvija su se složile. „Čule smo da neće biti ništa između tebe i Vedrana“, rekla je Silvija. „Daj, Tini se sad ne razgovara o tome!“ prekorila ju je Nataša brzo. „Baš naprotiv. Pričala bih sada o bilo čemu drugome osim ovome danas. I da, istina je. Nažalost to neće ići“, rekla sam mirno. „Šteta, a bili biste lijep par“, rekla je Ana. „Kad već pričamo o tome, je li to zbog onog drugog dečka kojeg nam je Klara spomenula?“ upitala je Nataša znatiželjno. „Na neki način da. Zapravo ne na neki način. Da. To je zbog njega. Jednostavno sam se zaljubila u njega preko glave i ne mogu si pomoći. Volim ga“, priznala sam im. „A kad ćemo ga mi upoznati?“ upitala je Nataša dalje. „Ne znam točno. Trenutno mi je u životu sve ludo, a i to s nama je komplicirano.“ „Nemoj ti nama komplicirano. Obećaj da ćeš nas upoznati s njim. Pa rekla si da ga voliš to nije mala stvar, pogotovo ne za tebe koja od same pomisli da mora razgovarati s nekim dečkom koji joj se sviđa pada u nesvijest!“ šalila se Silvija. „Nije baš tako! Nisam tako grozna!“ „Ali upoznat ćeš nas s njim? Reci da hoćeš.“ „Dobro. Upoznat ću vas s njim“, pristala sam. „Obećavaš?“ „Obećavam!“ „Dobro. Sad idemo polako. Sutra ipak moramo na faks“, rekla je Nataša. „Hoćeš li ti možda doći?“ upitala je Ana. Razmislila sam na trenutak. Bit će tako čudno vratiti se opet u normalan život. „Da. Mislim da ću doći. Sutra imamo predavanja tek od 10?“ „Imamo vježbe zapravo, ali da u 10“, rekla mi je Ana. „Dobro. Onda se vidimo sutra. Klara će isto ići u školu. Mislim da što se prije vratimo svakodnevnim stvarima prije ćemo preboljeti sve ovo što se dogodilo. Možda sam u krivo, ali eto.“ „Ja se slažem s tobom. Mislim da je bolje da dođeš na faks i družiš se s ljudima nego da se zatvoriš u sobu i tuguješ. Vidimo se onda sutra“, rekla mi je Ana nježno. Zagrlila sam jednu, pa drugu, pa treću, a onda ih još otpratila do ulaznih vrata. Vratila sam se u sobu. Poskočila sam od straha. Netko je sjedio na mom krevetu. Brzo sam se pribrala. „Preplašio si me!“ „Sorry. Mislio sam da nikada neće otići!“ rekao je Erik. Od njegovog glasa već sam se osjećala bolje. „To nije lijepo. One su moje prijateljice. Drago mi je što su danas bile uz mene“, prekorila sam ga iako se nisam zapravo ljutila. Bilo mi je drago što je tu. „I ja sam bio tamo na groblju. U crkvu nisam došao. Nisam mogao toliko izbivati, a da ne probudim sumnju.“ „Vidjela sam te. Drago mi je što si došao.“ „Znam da si me vidjela. Izgledala si tako tužno.“ „A kako bih trebala izgledati. Ovo je bio tužan dan za mene i Klaru. Znam da su mama i tata umrli još prije nekoliko dana, ali zbog strke oko Klare i upoznavanja tebe nekako nisam niti uspjela sve to doživjeti u potpunosti. A sada ih nema“, rekla sam tiho boreći se sa suzama. Prišao mi je i zagrlio me. Upijala sam njegov miris i uživala u njegovom dodiru. „Trebala bi leći i odmoriti se“, rekao mi je Erik odmaknuvši se od mene samo malo, tek toliko da mi može pogledati u lice. „Ne treba. Dobro sam. Radije bih malo bila s tobom.“ „Neću nikuda otići. Obuci pidžamu pa ćemo leći i možeš spavati, a ja ću te čuvati kao one noći u šumi“, rekao je. Na spomen te noći kroz mene je prošlo nešto kao struja samo jače i ljepše. Nasmiješila sam se. U tom trenu nije mi niti padala na pamet moja trudnoća niti naše dijete. Posve sam zaboravila da sam imala namjeru potanko ga o svemu ispitati. Uzela sam donji dio pidžame i potkošulju s mačkicom iz crtića Hello Kitty u kojoj sam ponekad spavala. Počela sam se svlačiti, ali onda me uhvatila nekakva sramežljivost što je bilo čudno s obzirom da me Erik vidio bez ijednog komada odjeće na meni. „Možeš li...“ „Što?“ upitao je zbunjeno uopće ne primijetivši što me muči. „Možeš li zatvoriti oči?“ upitala sam i bila sam sigurna da sam pocrvenila do korijena kose. „O, naravno“, rekao je kao da moja molba uopće nije neobična i zatvorio svoje prekrasne tamne oči. Brzo sam se svukla i obukla ono u čemu sam mislila spavati. „Možeš otvoriti oči. I hvala. Sigurno misliš da sam čudna...“ „Naravno da ne. Dobro ponekad mislim da si čudna, ali svejedno te volim“, rekao je i srce mi je brže zakucalo koliko god otrcano to zvučalo. „Idem još samo do kupaonice i eto me natrag za sekundu!“ „Nema frke. Samo polako. Nikamo mi se ne žuri. Lisa me pokriva. Njoj sam rekao sve.“ Njegove riječi su mi malo pokvarile raspoloženje na tren, ali brzo me je prošlo. Ako je Erik vjerovao Lisi, morala sam i ja. Umila sam se i oprala zube, a onda se zagledala u zrcalo. Počela me hvatati neka blaga panika. Što ako je on očekivao nešto više od ove večeri, a ne samo da ću zaspati u njegovom zagrljaju? Bilo je glupo paničariti i brinuti zbog toga jer ipak se radilo o Eriku i nije da nisam s njim to već napravila. Ne samo da sam napravila nego sam po njegovim riječima čekala i dijete s njim. Ali dogodilo se samo jednom i ne samo jednom s Erikom nego samo jednom općenito u mom životu. Onda u šumi nekako je bilo lako prepustiti se strastima. Bila sam uplašena, tužna, bojala sam se za sebe, za njega, za Klaru. Sada je bilo drugo. Sekunde su prolazile, a ja sam još stajala u kupaonici. Netko je pokucao na vrata. Bila sam sigurna da je Erik jer je kucanje bilo jako tiho. Klara i baka su spavale i nije ih želio probuditi. Otvorila sam vrata. „Je li sve u redu?“ upitao me zabrinuto. „Sve je super. Idemo u sobu“, rekla sam nekim čudnim glasom koji uopće nije zvučao kao moj. Primila sam ga za ruku i brzim koracima odvukla do sobe. Bila sam tako živčana. Da je kupaonica imala veće prozore vjerojatno bih pobjegla kroz njih. „Tina, ne zvučiš baš u redu. Što se dogodilo?“ upitao me kad smo sjeli na moj krevet. „Ma ništa. Umorna sam. Jako sam umorna“, rekla sam naglašavajući riječ jako što sam više mogla. Možda shvati da samo želim spavati. „Pa dobro. Ionako ćeš za koju minutu spavati“, rekao je zbunjeno. Danas sam ga očito samo zbunjivala. Legao je na moj krevet, a ja sam se smjestila pored njega i pokrila se dekicom iako mi uopće nije bilo hladno. Zagrlio me nježno. Malo sam se opustila. „Ne očekujem seks s tobom večeras. Došao sam samo da te zagrlim i da budem uz tebe večeras jer znam koliko ti je teško“, šapnuo mi je na uho. Postalo mi je još više vruće. Sva sreća da je bio mrak pa nije mogao vidjeti kako su mi se obrazi zažarili od srama. „Uopće nisam mislila... Nije to... Nisam ni mislila...“ petljala sam, a nisam mogla završiti ni jednu od započetih rečenica. „Dobro. Samo kažem.“ „Dobro“, rekla sam tiho da isprva nisam bila sigurna je li me čuo, ali onda sam se sjetila da on ima super sluh i da me sigurno čuo. Opustila sam se do kraja iako me bilo jako sram. Ljutilo me što je on uvijek mogao tako lako prozrijeti u moje osjećaje i misli. Ja njega nisam mogla čitati tako, kao otvorenu knjigu. „Htjela sam te pitati nešto drugo, zapravo“, započela sam razgovor o onome što me zanimalo. „Što to?“ „O mojoj... o našoj bebi.“ „OK, pitaj. Što te zanima? Žao mi je zbog toga. Stvarno. Nisam to planirao. Trebao sam to obaviti. To je bila moja zadaća, ali kad sam te upoznao i zaljubio se u tebe nisam to mogao. Ne na taj način. A opet sam ti to napravio. Ja sam kriv jer se one noći u šumi nisam mogao kontrolirati.“ „Nisam htjela o tome razgovarati. Što je učinjeno, učinjeno je. Nisi samo ti kriv. Na kraju krajeva za ono što smo radili potrebno je dvoje. Ja sam jednako kriva kao i ti. Moglo se dogoditi i da sam bila s nekim posve običnim dečkom. Nismo koristili nikakvu zaštitu. Oboje smo krivi.“ „Ipak sam ja više kriv jer nisam razmišljao o tome da je jednom dosta da bi ostala u drugom stanju.“ „Pustimo sada tko je kriv. Kako to funkcionira? Znatiželjna sam. Ubija me to. Kako je to moguće? Rekao si da se vaši geni pobrinu da odmah dođe do trudnoće, ali kako je to moguće? Mislim i žene imaju neku ulogu. Ako nije pravo vrijeme u mjesecu teško da može doći do začeća.“ „Uvijek me iznenađuješ sa svojim tokom misli. Bio sam uvjeren da ćeš šiziti i da će te brinuti sto drugih stvari, a ne da će te zanimati kako je to moguće. Baš si ponekad stvarno čudna.“ „Rekla sam ti ja lijepo da sam čudna.“ „Ma zapravo samo drugačija od drugih djevojaka. Sviđa mi se to. Pa ovako. Vjerujem da znaš kako dolazi do začeća djeteta i da ti to ne moram objašnjavati.“ „Naravno da znam. Baš zato mi nije jasno. Kako može doći do oplodnje jajne stanice ako ona nije spremna?“ upitala sam ga ono što me zanimalo. „Pa u normalnim okolnostima potrebno je da se spolni odnos dogodi u određeno vrijeme u mjesecu, ali kod nas ne. Naša sperma nema tako kratki rok trajanja. Recimo to tako. Jednostavno je u tebi dok tvoje tijelo nije spremno za oplodnju, a onda se ona i dogodi“, objasnio mi je. Malo me zapanjilo ovo objašnjenje. Zar je to što je rekao bilo moguće? Koga ja zavaravam? Zar bih pred koji mjesec rekla da je moguće da ljudsko biće trči brzinom pantere i vere se na drvo spretnošću vjeverice? Naravno da bih rekla da je nemoguće. Erik je sve nemoguće učinio mogućim. „Dakle tako. Zanimljivo.“ „Drago mi je da ti je zanimljivo i da ne šiziš“, rekao je ljubeći mi vrat. „O šizit' ću ja za koji dan. Danas je još previše drugih osjećaja u meni pa se ne mogu nositi i s time. Još nekako nemam osjećaj da je sve to istina.“ „Na žalost ili na sreću, istina je!“ „Već ćemo to nekako riješiti. Ali ne sada. Previše sam umorna“, rekla sam sneno privijajući se k njemu. „Ja ću otići rano ujutro da me tvoja baka i sestra ne vide.“ „Dobro, ljubavi. Ja ću sad spavati.“ Poljubila sam ga za laku noć, a onda zaspala u njegovom naručju. kraj 16. poglavlja |
- 18.03.2010. - četvrtak - 22:00 - Komentari (7) - Isprintaj - #
16. Posljednji ispraćaj
|
prvi dio 16. poglavlja Probudila sam se sretna. Bilo je to jako neobično za mene. Uz to sam se probudila i dosta rano što je bilo još više neobično za mene. Pogotovo jer sam legla jako kasno. Ustala sam, složila krevet i odvukla se do kupaonice. Klara je očito još spavala, kao i baka. Skinula sam se i stala pod tuš. Voljela sam se tuširati ujutro. To bi me uvijek razbudilo i osvježilo. Onda sam bila spremna za novi dan. Tek kad sam stajala pred ogledalom i raščešljavala mokru kosu malo sam se rastužila. Do tog trenutka kao da sam bila zaboravila da su mama i tata mrtvi i da ih nikada više neću vidjeti. Samo sam razmišljala o Eriku i prošloj noći. Bio je to naš prvi pravi spoj na neki način. Onaj koji se dogodio u snu nisam računala. No sada mi je pogled pao na maminu šminku i kreme koje su još stajale u ormariću u kupaonici. Tu su bile i njihove četkice za zube, tatin aparat za brijanje i ostale sitnice koje prije nisam niti primjećivala, a sada su me tako bolno podsjećale na njih. Bolno jer oni nisu bili tu. Suze su mi krenule na oči. Gušilo me u grudima. Netko bi pomislio da sam poludjela jer sam pred samo par minuta bila vedra i nasmiješena, a sada sam plakala kao kišna godina, kako je moja baka znala reći. Sjela sam na rub kade. Jecaji su polako postajali sve tiši. Disala sam sve lakše. Mama i tata nikako ne bi željeli da Klara i ja patimo zbog njih. Željeli bi da nastavimo dalje sa životom i budemo sretne. Znala sam da ću slične stvari čuti još bezbroj puta prije nego sunce opet zađe jer danas je bio sprovod. Danas ćemo ih položiti u zemlju i zakopati. Od danas ću njihova lica gledati samo na fotografijama i spomeniku na groblju. Bile su to tako tužne misli. Nastojala sam ih se riješiti, ali izgledalo je kao da nemam kontrolu nad vlastitim mozgom i da on misli što mu drago. Kad sam napokon prestala plakati u potpunosti, ustala sam s kade i još jednom se umila hladnom vodom. Oči su mi bile crvene. Bilo mi je drago što sam se probudila tako rano. Dok baka i Klara ustanu već ću izgledati normalno. Otišla sam natrag u svoju sobu. Na krevet sam položila crne svečane hlače i crnu košulju koje mi je baka još sinoć ispeglala. Bila je to odjeća u kojoj sam se danas trebala pojaviti na groblju i u crkvi na misi. Baka je sve organizirala kako je ona željela. Prvo ukop na groblju, zatim misa za njihove duše u crkvi blizu naše kuće i potom večera za sve koji žele doći do naše kuće i provesti još neko vrijeme s nama. Odbacila sam misli o onome što me danas još čeka i izvukla iz ormara traperice i majicu kratkih rukava. Odjenula sam se i posušila kosu. Krenula sam prema kuhinji, a kosu sam putem svezala u konjski rep. Misli su mi sada skrenule na drugi problem koji se pojavio u mom životu. U meni je rasla mala beba. Bila sam još uvijek jako zbunjena u vezi toga. Erik nije ranije htio razgovarati o tome, ali kad ga sljedeći put vidim, odlučila sam da ću ga pitati o tome. Nisam znala što ću ako sam stvarno trudna. Pauzirati godinu na fakultetu? Odustati od fakulteta u potpunosti? Ne, neću odustati. To ne mogu. Toliko sam dugovala svojim roditeljima. Oni su mi uvijek govorili da je obrazovanje jako važno jer znanje je jedina stvar na svijetu koju nam nitko nikada ne može oduzeti. Izvadila sam jaja i kobasice iz hladnjaka. Odlučila sam skuhati i jedno i drugo za doručak. Dohvatila sam zdjele, napunila ih vodom i stavila na štednjak. Morala sam pričekati da se hrana skuha, a potom sam naš doručak izvadila na tanjure. Postavila sam stol za nas tri. Ugrijala sam mlijeko i složila Klari kakao jer sam znala da ona ne voli bijelo mlijeko. Baš dok sam rezala kruh u kuhinju je ušla baka. Pogledala me iznenađeno. „Što će to biti? Ti si sve ovo pripremila? Ustala si tako rano?“ čudila se baka. „Da. Naspavala sam se baš lijepo pa sam da ne čekam da se vi probudite, pripremila doručak. Je li Klara ustala?“ „Ustala je. Ušla je u kupaonicu odmah poslije mene. Sad će i ona doći za koju minutu. Ajme stvarno si me iznenadila, Tina.“ „Danas nas čeka puno toga, bako. Bit će teško to sve izdržati, ali moramo. Pripremiti doručak bila je najmanja stvar koju sam mogla učiniti nakon svega što si ti učinila za mene i Klaru. Ne znam što bismo mi dvije bez tebe u ovim trenucima, bakice“, rekla sam i snažno ju zagrlila. Pojavile su joj se suze u očima, ali se brzo pribrala i nije zaplakala. „Baš sam gladna!“ uskliknula je Klara čim je stupila u kuhinju. „Oprosti što sam jučer vikala na tebe. Nisi ti bila kriva. Prekinula sam s Vedranom“, rekla sam joj dok smo sjele za stol. Ovo zadnje sam joj došapnula jer nisam htjela da baka čuje. „Stvarno? Prekinula si s njim?“ upitala je ona jednako tiho. „Ne mogu baš ni reći prekinula kad nismo praktički niti bilo zajedno, ali da. Od sada smo samo prijatelji.“ „Zbog onog drugog dečka, ha?“ „Uglavnom da, ali dosta sada o tome. Jedi. Baka nas sumnjičavo gleda jer toliko šapćemo. Poslije doručka pročitat ću tvoj novi post na blogu“, rekla sam, a Klara se nasmiješila. Bilo mi je drago što nije ljuta. Jele smo u tišini dok nije nestalo hrane sa stola. Baka se ponudila da će ona oprati suđe. Klara je otišla u svoju sobu. U zadnje vrijeme puno je vremena provodila tamo. Malo me to počelo brinuti. Umirila sam se da će se sve vratiti u normalu kad sve ovo prođe. Ja sam otišla u svoju sobu. Prvo sam počistila Miškov kavez. Njega sam pustila da šeće po sobi. Promijenila sam mu vodu i nasipala hrane, a onda ga vratila unutra. Sjela sam za kompjuter i spojila se na Internet. Otvorila sam Klarin blog. Njen drugi post također je bio popularan. Imala je gotovo 200 komentara. Udobno sam se smjestila i počela čitati. Trgovina ljudima je nešto čega ljudi u svojoj svakodnevici nisu niti svjesni. Mislimo da se to uvijek događa negdje drugdje, negdje daleko, u nekom drugom svijetu, svugdje samo ne u našoj blizini. Ja znam da nije tako. Nakon ovoga što mi se dogodilo, malo sam proučavala što se na Internetu piše o tome i čini se da su takve strahote svugdje oko nas. Postoje zli, okrutni ljudi koji kradu djecu, žene, pa čak i muškarce na ovaj ili onaj način. Prisiljavaju ih na ružne stvari. Moraju prositi, krasti, prostituirati se, preprodavati drogu i slične grozote koje mi sada ne mogu pasti ni na pamet. Stala sam začuđena. Klara je postajala sve bolja u pisanju. Ove rečenice su imale smisla, bile su gramatički točne i čak su me potresle. Nastavila sam. Zadnji post završila sam pisanjem o tome kako su me prisilili da sjednem s njima u automobil. Nakon toga vozili smo se neko vrijeme. Nije bila kratka vožnja kao do moje škole, ali niti duga kao kad idemo na more. Pred kraj puta svezali su mi oči da ne vidim kamo idemo. Bilo me jako strah, ali nisam se opirala i nisam ispustila ni zvuk da ih ne naljutim. Bilo je grozno kad su mi zavezali oči. Ne zato što je boljelo ili zbog straha nego zato što su mi pred očima stalno bili mama i tata. Kad smo stigli, jedan od njih skinuo mi je povez, a drugi me izvukao van iz automobila. Nisam se opirala, ali nisu zbog toga bili ništa nježniji prema meni. Bila sam u nekoj šumi. Nisam vidjela ništa oko sebe osim drveća. Bila je tu i neka kuća i oko nje neke drvene prostorije. Uveli su me unutra. Jedan od njih me držao tako snažno za ruku da sam jednostavno odmah znala da će mi nastati modrice. Gurnuo me u jednu malu prostoriju u kojoj je bio prljavi madrac. Valjda je to bila neka vrsta sobe, ali bila je jako mala, gotovo kao moj ormar kod kuće. Dobro su mi zaprijetili, a onda otišli. Neki muškarci su bili na straži. Nisam mogla pobjeći ni da sam htjela, ali nisam niti htjela. Noge su mi se tresle. Sigurno ne bih stigla daleko. Izašla sam iz te sobice jer sam s desne strane iz slične prostorijice čula plač. Tamo je bila još jedna djevojka. Možda malo mlađa od mene. Na ruci je imala veliku ogrebotinu i krvarila je. Pokušala sam ju utješiti, ali nisam mogla utješiti ni sebe. To prvo večer nismo dobili ništa ni za jelo ni za piće. Bilo je još djevojaka. Zbližila sam se s nekoliko. Nagurale smo se u jedno od tih malih prostorija. Bilo nas je valjda 15 unutra. Samo smo željele biti što bliže jedna drugoj. Nekako smo se tako osjećale sigurnije. Sljedeće jutro dali su nam kruha i vode. Jedan od muškaraca koji nam je donosio hranu, ugrabio je jednu od djevojaka i pokušao je odvući u svoju sobu. Vikala je i zapomagala, ali niti jedna od nas nije joj mogla pomoći koliko god da smo to htjele. Došao je neki drugi muškarac i derao se na onog prvog. Činilo se kao da mu je ovaj nadređeni. Vikao je da ne smije taknuti niti jednu od nas jer ako budemo pune modrica i ogrebotina neće nas moći prodati po cijeni po kojoj je mislio. Rekao je da će sam ubiti svakoga od njih tko pokuša nešto s nama. Poslije doručka ubrizgali su nam nešto injekcijama. Od toga nam se spavalo. Probudila sam se tek podvečer. Cijeli dan sam izgubila. Bila sam gladna, ali nisu nam ponudili ništa za jelo, a ni na kraj pameti nam nije bilo tražiti nešto. Znala sam da će Tina doći, samo nisam znala hoće li stići na vrijeme. Dovezli su još djevojaka. Jedna je pokušala pobjeći. Nije uspjela. Govorili su nešto o tome kako je sutra dražba. Duboko u sebi sam znala da će nas prodati iako nisam željela razmišljati o tome. Opet su nas drogirali. Valjda su tako bili sigurniji da nećemo pobjeći. Ovoga puta prespavala sam cijelu noć. Ujutro su spremali djevojke u vozila. Nisu ih sve prevozili u jednom da ne probude sumnju. Uredili su ih i odjenuli u čistu odjeću. Putovale su prema odredištu u raznim automobilima. Čekala sam kada će doći moj red, ali nije došao. Ispalo je da smo ja i još neke cure već prodane i da je kupac trebao doći po nas toga dana. Nemate pojma kako je to kad saznate da su vas prodali. Kao da ste neka stvar, igračka, knjiga ili komad odjeće. Ne znam kako bih to opisala. Bilo me tako strah. Razmišljala sam o načinima na koje bismo mogle pobjeći. Ništa mi nije padalo napamet. Tada mi je došao spas. Prvo sam mislila da je jedan od njih i da je došao po nas da i nama dopuste da se okupamo i daju nam čistu odjeću. Kad mi je prišao nekako sam znala da nije jedan od njih. Mislim da je stvar bila u njegovim očima. Bile su nekako pune dobrote. Nije nikako mogao biti onako zao kao ovi ovdje u šumi. Njegove riječi uvjerile su me u potpunosti. Rekao je da je prijatelj moje sestre i da su me došli spasiti. Rekao je da moramo požuriti. Ustala sam. Druga djevojka je također ustala, a ona treća nije mogla. Ne znam je li to bilo zbog droge ili straha. Pomogle smo joj. Jedva je stajala na nogama. Drugog nikog nije bilo, samo nas tri. Tada su došli oni zli ljudi. Jedan je pucao u našeg spasitelja. Bio je ozlijeđen. Odveli su nas dalje do mjesta gdje je bila moja sestra. Bila sam tako sretna što je vidim ali opet tako tužna jer smo sada obje bile u opasnosti. Ne znam što se točno nakon toga dogodilo. Pojavili su se još neki mladi ljudi. Nisam imala pojma na čijoj su oni strani dok nisu progovorili. Bili su na našoj. Borba se odvijala brzo. Ne znam ni sama kako su ovi nenaoružani uspjeli pokoriti ove s oružjem. Svezali su ih, zaprijetili im i onda smo pobjegli. Cijelim putem do kuće sam spavala u automobilu. Baka je bila presretna što nas vidi. Druge dvije djevojke smo također vratili obiteljima. Mi tri smo se spasile, ali mnoge druge nisu.Prođe me jeza kad razmišljam o njima. Strašno je to. Zlikovci su opet prošli nekažnjeni. Eto, sada sam vam sve ispričala. Kako je bilo i kako sam se osjećala. Znam da želite dobro, ali molim vas da me nikada ne pitate o tim danima. Ne želim govoriti o tome. Ne želim se sjećati. Želim zaboraviti ili se barem pretvarati da sam zaboravila. Nastavit ću pisati ovaj blog. Samo od sada ću pisati o svakodnevnim događajima i veselijim stvarima. Završila sam čitanje i još sam neko vrijeme sjedila na mjestu. Klara možda nije bila najbolji pisac na svijetu, ali bilo mi je jasno kroz što je sve prošla i koliko je propatila. Odlučila sam da ni ja neću spominjati te dane u njenoj prisutnosti. Isto tako sam odlučila da više ne moram niti svraćati na njen blog jer će od sada pisati samo o dečkima, tračevima, glumcima i pjevačima. Nasmijala sam se. Bilo mi je neopisivo drago zbog toga. To je značilo da na njoj nisu ostale velike traume zbog minulih događaja. ...to be continued... |
- 06.03.2010. - subota - 19:24 - Komentari (14) - Isprintaj - #
|
Opis bloga
Ovo je moj blog za objavljivanje mojih priča. Komentari su dobrodošli. Ako nemate komentara, barem ostavite točkicu da znam da ste bili i pročitali. Moj osobni blog je ovdje.
Genetski kod
Moja dovršena i objavljena priča (ovdje na blogu). Samo kliknite na iksić(e) kraj svakog poglavlja. Neka poglavlja su u dijelovima jer su preduga za blog u komadu. 00. Erik i Martina X 01. Početak tjedna X X X 02. Dome, slatki dome X X 03. Ut. je dan za Buffy X X 04. Upozorenje X X 05. San X X 06. Istina X 07. Erik...izvan snova X X 08. Telefonski pozivi X X 09. Pitanja i odgovori X X 10.Prije nego zora svaneXX 11.Priprema pozor sad X X 12. Uljezi X X 13. Raj na Zemlji X X 14. Nebo se ruši X X X 15. Na ledu X X X 16. Posljednji ispraćaj X X 17. Pidžama-Party X 18. Prijateljice X X 19. Doktor Kolar X X 20. Obična X 21. Nulti pacijent X 22. Posljedice X X 23. Među nama X |