tog lipog dana sam seto pontipendijem, neuobicajeno vesel i kurcevit.. na nebu ni oblacka, sunce maze, baba mara prolazi na biciklu i dobacuje nesta, ali mene ne smeta - tko mi sta moze, meni, hrabrom. i skoro stigoh do vahida, Štavitelja koze (zaboravih napomenuti, imo sam nesto koze za uŠtavit), i sta? vahidova kuca gori, zapalili ju cetnici! ili crnci, tko li vec.

nista, izvadio sam svoj smrk i obavio posao. vahid je izgorio vec odavno, sav garav i rskav, tako da sam mu odmah morao ubiti i zenu i dijecu, jer da tko ce se brinit za njih ako ne stari hodza, koji je sad mrtav, izgorio. konje i marvu preterah kod sebe u dvoriste i podavih deset kokosi kao zrtvu za preminule. e sad, moj komad koze ostade neuŠtavljen.

zasto ti ja to pricam pritelju? zato jer je danas jako tesko naci dobrog Štavitelja koze, kotlokrpu ili bricu. a kad je prijatelj u nevolji, treba pomoc njemu i familiji, kao ja vahidu. jer za to sluze prijatelji.

~cezarinho